Duh izgubljene decenije (3)

Sveti Savo, pomagaj

Sve što ima da se nauči je da nema ničeg posebno dobrog ni lošeg u činjenici da je neko Srbin; da iz toga ne proizlaze nikakve veće ni manje slobode, prava i obaveze

Nije mnogo verovatno da će Slobodan Milošević uskoro stupiti pred Haški sud, što je šteta za njega pošto na ovom svetu nema mesta na kojem bi se mogao nadati većoj pravdi i milosti. Ako bi bio raspoložen da priča, verujem da ga nigde ne bi tako pažljivo i strpljivo slušali. Pokušavao sam da zamislim kako bi to moglo da izgleda, i priznajem da mi se rezultat tog misaonog eksperimenta nije skroz dopao.

Pustio sam, naime, okrivljenog da kaže sve šta ima, onako svojim rečima, najbolje što ume i... ne velim da se baš odbranio, ali je ubedljivo uvaljao u blato i istom sudu prijavio još užasno mnogo sveta, što domaćeg što stranog. Lepo sam video kako pred očajnim sudijama bruka raste i buja i preliva se na sve strane, te da to više niko ne zaustavi i ne donese nikakvu valjanu presudu.

Ne sumnjam da bi se ovaj okrivljeni branio baš tako: dokazivanjem da je njegov lik nepravedno izdvojen, isečen iz jedne grupne, masovne fotografije na kojoj se nalaze još mnogi poznati likovi iz srpske istorije, kao i savremenici, srpski, balkanski, evropski i svetski. Sud bi se u stvarnosti već nekako snašao i smislio razlog da se ne bavi baš svim saučesnicima, ali razgledanje te fotografije bilo bi svejedno zanimljivo, možda i korisno. Mnogi to i rade, u Srbiji i po svetu, samo što neki više traže i pronalaze svoje krivce, a drugi radije prepoznaju tuđe.

U Holandiji se, na primer, još ozbiljno ispituje ponašanje njihovih oficira i bataljona koji je bio dužan da čuva Srebrenicu, pošto postoji sumnja da su bili suviše pasivni, uplašeni i popustljivi prema generalu Mladiću, mada se zna da su bili nemoćni da spreče klanicu. Međutim, mnogi dobar Srbin odmah bi se složio da su ti holandski zlikovci stvarno krivi za sve, kao i ceo Unprofor i svi oni silni zapadni diplomati koji su se pretvarali da sprečavaju a u stvari su podsticali ratove.

Srbi možda ne bi bili toliki ljubitelji tuđih krivica da nacionalna nevinost nije bila izuzetno žestoko propagiran temelj Miloševićeve ratne avanture. To je dolazilo s vrha, od njega samog, lično najnevinijeg, u šta i danas čvrsto veruje barem njegova supruga. Jednom sam tako čuo priču jednog opozicionog lidera, koji se sretao s Miloševićem i svojevremeno mu zamerao što je onoliko uzbunjivao Srbe u Kninu. Na to mu je predsednik mirno objasnio da on s tim nema ništa, da su to radili Dobrica Ćosić i Simo Dubajić, a da on, Milošević, tada nije ni znao da u Kninu ima Srba.

Biće da ovo nije baš najbolji primer za ono što sam hteo da kažem, jer čini mi se da je sasvim moguće da ovaj nacionalni vođa stvarno nije imao pojma gde koliko Srba živi, te bi u nekim takvim stvarima zbilja mogao biti nevin. Ali, naravno, takvo neznanje samo bi svedočilo o tome koliko se bezglavo on upustio u najveće i najrizičnije poduhvate, koliko ga se malo ticalo šta će iz toga ispasti i kako će proći i Srbi i nesrbi, što još više uvećava njegovu ukupnu krivicu.

On lično sigurno bi prošao mnogo gore pred nekom srpskom nego pred haškom porotom, ali pošto se njegova odbrana zasniva na podeli odgovornosti i potkazivanju saučesnika, onaj grupni portret moraće da se razgleda. Onoliki viđeni Srbi svojevremeno su se gurali da se na toj slici nađu što bliže vođi, milionska masa tiskala se po mitinzima, pisale se ode, slikali portreti, izricale se zakletve i padalo u trans. I sad bi Milošević imao samo da pokaže sve to i na sudu mirno izjavi da se njemu sudi zato što je Srbin, i da će se presuda protiv njega odnositi na ceo narod.

S ovim opakim argumentom njegove odbrane nešto mora da se uradi, pre svega u Srbiji samoj. Srbi, naime, moraju nastaviti da žive i posle njega, koliko god se on trudio da ih u tome spreči. To znači da se negde mora podvući crta i da se zbog Miloševića ne može dovesti u pitanje i odbaciti baš sve što je u bilo kakvoj vezi sa Srbima. Znam da Srbija još nije mnogo sklona samooptuživanju i ne izgleda kao da je treba opominjati da u tome ne pretera. Ali, ona je poražena, a dubinu tog poraza treba pažljivo odmeriti i prema takozvanoj kolektivnoj odgovornosti zauzeti uravnotežen stav, da ne bi ispalo da se Milošević nadovezuje direktno na Svetog Savu.

Tačno je da je uspon ovog vođe pratila prava orgija novootkrivenog nacionalnog identiteta. Izgledalo je da se slovenstvo, pravoslavlje, ćirilica, šajkača, knez Lazar, Karađorđe, Kolubara, vojvoda Mišić i Slobodan Milošević prirodno slivaju u jedno. Izgledalo je da je slaviti slavu i glasati za njega jedno isto. Po ljubavi prema njemu Srbi su se razlikovali od svih drugih, pouzdanije nego po bilo čemu drugom. Svako bavljenje nacionalnim identitetom, svako pominjanje srpstva pretvaralo se u podršku Miloševiću.

Ali sad, kad počinju da se svode računi, koliki su da su, od Srba se ne može očekivati da pređu u katoličanstvo i postanu nešto što nikad nisu bili. Nema smisla od Srba tražiti ni da budu samo ljudi, građani sveta, jer osim u svetu svako živi i u nekom manjem mestu i niko nije samo apstraktno ljudsko biće. Sve što ima da se nauči je da nema ničeg posebno dobrog ni lošeg u činjenici da je neko Srbin; da iz toga ne proizlaze nikakve veće ni manje slobode, prava i obaveze. Ni ćirilici ne fali ništa, ali nije dužna da bude u ratu protiv latinice. Nacionalni identitet prosto nije i nikad više ne bi smeo da bude bilo kakva politika. On postoji i održava se - i to je sve.

U epizodi s Miloševićem desilo se to da su Srbi jako precenili svoje snage i dopustili da ih on uveri kako mogu dobiti, ili još bolje oteti, više nego što bi im pripalo. To je od početka bila politika sile i nasilja, što srpskoj istoriji i tradiciji nije nimalo strano, ali mislim da se može smatrati da je ovoga puta ta lekcija dobro naučena, mada najviše na račun Srba iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova.

Međutim, osim preteranog samopouzdanja, ta politika oslanjala se i na strah. Srbima je objašnjavano da je u ovom slučaju sila čisto odbrambena i preventivna, pošto se svi drugi, što znači bivši jugoslovenski narodi, kao i veći deo sveta spremaju da kidišu na njih. Pa, na kraju je tako i ispalo, ali treba biti lud pa misliti da taj ishod nema baš nikakve veze s Miloševićem. U Srbiji, nažalost, trenutno nije nimalo teško biti lud, mada se više ne sreće ona vrsta uzbuđenog i pregrejanog ludovanja kao pre desetak godina. Sad se to u mnogim glavama ohladilo i postalo mirni, prividno logični sistem rezonovanja, satkan od zavereničkih ideja, neznanja, poluistina i sumnji u sve i svakoga.

U centru tog sistema ostala je pritajena misao o tome da u samom srpskom biću postoji nešto što izaziva i iritira svakog drugog, posebno Evropu i Zapad. Neko pri tom veruje da je to nešto jako dragoceno, pa će da glasa za radikale ili socijaliste, a drugi opet smatra da je to opasno i štetno, pa navija za opoziciju. E sad, s takvim mislima se živi; ne može se ljudima izvaditi iz glave baš svako zrno ludosti. Ali, ako bi se Srbi malo osvrnuli oko sebe, mogli bi da vide kako neki drugi narodi, slovenski ili pravoslavni, nisu baš tako sukobljeni sa Zapadom, a da su neki drugi, ni slovenski ni pravoslavni, pretrpeli teže istorijske gubitke nego Srbi.

Evropa ne odbacuje pravoslavne Grke, ni nepravoslavne Slovene, poput Čeha i Poljaka, a katolički Mađari su u ovom veku bili valjda najveći gubitnici u Evropi. Posle Prvog svetskog rata ostali su bez oko šezdeset odsto teritorija koje su držali u vreme K und K i ni danas im nije lako kad se toga sete, ali ćute i ne izazivaju NATO na megdan. Lepo su videli, na srpskom primeru, kuda vodi nasilno ispravljanje istorijskih nepravdi, stvarnih ili izmišljenih. S druge strane, tu je i primer nemačkog ujedinjenja, koji pokazuje kako se isplati kad si dobar, strpljiv, marljiv i uporan. Država ti jednog dana poraste sama od sebe.

Dakle, neka srpskog bića, kakvo je da je i ma šta u njemu čučalo. Ni u mnogim drugim takvim bićima ne čuče baš najbolje stvari, ali čuče i ne skaču svaki čas. Zar nije cela Evropa, sa svim svojim nacionalnim bićima, lepo uvežbala i već zavolela čučanje. Ni srpsko biće neće skoro ponovo skakati, samo sad valja pomesti srču, makar pod tepih za početak. A i to je nešto u čemu ni drugi nisu bili mnogo prilježniji; svašta bi se još moglo naći i u boljim kućama ispod raznih tepiha, samo niko ne zaviruje.