Dr Stanko Radmilović o pogrešnim koncepcijama obnove i razvoja

Nemoguć oslonac na "suvu drenovinu"

Dr Radmilović posebno kritikuje tezu da nam, ekonomski posmatrano, status quo u odnosima sa međunarodnom zajednicom odgovara zbog toga što u sadašnjoj situaciji ne vraćamo dugove, jer nam izolovanost od stranog tržišta kapitala "ne može doneti ništa drugo do stagnacije i dramatičnog zaostajanja"

Od trenutka kada je između SAD i Evropske unije usaglašen stav da će se Srbija (i pod njenom kontrolom uspostavljena SR Jugoslavija) držati u međunarodnoj izolaciji sve dok tu vlada Slobodan Milošević, što je u finalu formalizovano i pokretanjem istrage pred Haškim sudom za ratne zločine protiv srpskog vođe i njegovih najbližih saradnika - vodeći režimski političari pokušavaju da uspostave neku održivu koncepciju "oporavka i razvoja". U tim nastojanjima mogle su se, otprilike, uočiti tri varijante: koncepcija "oslonca na sopstvene snage" uz promenu socijalističkog u državno-regulativni sistem, koncepcija "oslonca na priliv stranog kapitala" u postojeći kvazi-tržišni sistem i koncepcija "promene sistema u uslovima izolacije, bez dovoljno priliva stranih resursa". Još dok ove tri varijante (istog) nisu ni detaljno razrađene u Miloševićevom štabu, gotovo razornu kritiku svih tih koncepcija objavio je prof. dr Stanko Radmilović, nekadašnji premijer srpske vlade (1989/90. godine), a sada generalni direktor FINANCING centra u Novom Sadu.

Ta kritika je, zajedno sa nekoliko opsežnih analiza katastrofalnih trendova u našoj ekonomiji u poslednjoj deceniji, ukoričena u knjigu "Oporavak i razvoj" (izašla je početkom ove sedmice) sa karakterističnim podnaslovom " ... iz 'suve drenovine' samo zajedno sa svetom". Nekadašnji Miloševićev prisni saradnik se ovim podnaslovom ne samo odmah nedvosmisleno izjasnio za saradnju sa svetom, nego je učinio i samoironičnu opasku, pošto je nekako ostala najpoznatija njegova izjava s kraja 1989. godine - da se iz "suve drenovine" (to jest srpske privrede) ne može iscediti zahtevana državna potrošnja. Radmilovićeva kritika razvojnih koncepcija koje se u osnovi sve zasnivaju na teoriji "oslonca na suvu drenovinu" (koja je posle deset godina još daleko suvlja) ne iznenađuje stručnu javnost, pošto je ovaj ekonomista odmah posle napuštanja Miloševićevog tima veoma brzo počeo temeljno da menja svoje ideološke i stručne poglede, pa se još pre nekoliko godina priključio zagovornicima dosledne privatizacije i pristalicama liberalnog tržišnog privrednog sistema. Dakle, koje su polazne ocene i argumenti Radmilovićeve kritike vladajućih koncepata "oporavka i razvoja"?

SLOM DRŽAVNOG KONCEPTA: Po Radmilovićevom mišljenju, prva koncepcija koja je ponuđena jeste ona da se u uslovima svetske izolacije spas potraži u promenama privrednog sistema povećanjem državnog regulisanja, u saradnji sa onim zemljama u svetu koje imaju izvesne viškove resursa, a koje su na takvu saradnju spremne, te u takvoj ekonomskoj politici koja bi kontrolisala cene, zarade, kamate, devizni kurs i sve ostalo. Dr Radmilović unapred otklanja primedbu da je to "izmišljena koncepcija samo da bi se sa njom polemisalo", pa kaže da realno prisustvo tog koncepta ne dokazuje samo praksa državnih organa (diferencirani i diskrecioni pristup emisiji novca, deviznim rezervama, uvozno izvoznim kvotama, "upravljano agrarno tržište" sa dominacijom robnih rezervi itd.) nego i inercija simpatija koje vladajuća vrhuška pokazuje za tvrdnje da je tranzicija "u svim zemljama propala zbog toga što predstavlja , u najmanju ruku, nepotreban egzibicionizam, pomodarstvo, "privatizacioni fundamentalizam" itd. Dr Radmilović, nasuprot ovog koncepta, podržava stajalište da je "neizbežan slom svakog državno-regulativnog sistema".

"Oni koji misle da granice intervencionizma koje je postavila teorija ekonomije blagostanja nisu dovoljne, da bi intervencionizma trebalo da bude mnogo više, bilo u cilju povećanja efikasnosti, bilo u cilju obezbeđenja boljeg sistema vrednosti u društvu, trebalo bi da se liše tih iluzija, jer su posledice tih zabluda suviše velike i više nego očigledne. I sasvim je jasno da ova koncepcija, ma kako bila inovirana, ne može dovesti do oporavka i razvoja jugoslovenske privrede i društva", zaključuje dr Stanko Radmilović.

INFLACIJA UVEK STIŽE: Drugu koncepciju koju kritikuje dr Radmilović opisuje kao koncepciju "oslonca na priliv stranog kapitala" u postojeći kvazitržišni sistem, ideju koja je naročito bila prisutna do pre godinu dana (i kod koje je praktično, da to ovde dodamo umesto njega, u okviru simulacije da i pre i posle pobede u ratu sa NATO-om ostajemo pri politici otvorenosti prema svetu - ostao sam Milošević). Ovaj pristup se oslanja ne samo na dotok stranog kapitala pri postojećim unutrašnjim anahronim i arbitrarnim pravilima, već mnogo polaže i na ulogu ekonomske politike, koja bi trebalo da neutrališe fundamentalne nedostatke sistema.

Uprošćeno, dr Radmilović odbacuje ovaj koncept dokazujući da u neefikasnom sistemu nijedan model antiinflacione politike ne daje dobre rezultate, a neki nanose i dodatnu štetu, pa kaže: "Ako bismo se zanosili 'herojskim' pretpostavkama da će međunarodne finansijske institucije, komercijalne finansijske institucije, korporacije ... naći određeni interes da u postojeći jugoslovenski privredni sistem 'uđu' sa nama neophodnim resursima/faktorima za pokretanje oporavka i razvoja, analiza tog privrednog sistema - a u tom pogledu mišljenja jugoslovenskih ekonomista su gotovo nepodeljena - pokazuje da jugoslovenska privreda (ni sa tako obilnim dodatnim resursima) ne bi mogla da se oporavi i da uspostavi održiv razvojni trend. A to znači da ne bi mogla da dobijena sredstva adekvatno iskoristi, da dugove servisira i očuva svoj ekonomski suverenitet. Ubrzo bi se pokazalo da je jugoslovenska netransformisana privreda u još većim teškoćama."

KEJNZ NIJE SPAS: Treću koncepciju vladajućih snaga, koju kritikuje dr Stanko Radmilović, smešta u trougao pretpostavki da doista dođe do akcionisanja/korporativizacije preostalog društvenog kapitala i dela državnog kapitala, da ta okolnost poveća agregatnu tražnju uprkos izostanka priliva novca iz inostranstva, te da ekonomska politika nekim pokušajem na kejnzijanskoj osnovi, tj. deficitarnim finansiranjem pokrene oporavak i razvoj. On i ovu koncepciju odbacuje pozivajući se, između ostalog, na "krajnje negativno iskustvo iz 1992/93. godine koje nam je jasno pokazalo da se u uslovima dvostruke hendikepiranosti - postojanja kvazitržišnog sistema i međunarodne izolacije - ništa ne može postići nekakvom prokenzijanski inspirisanom ekonomskom politikom: stvaranjem jeftinog (bezvrednog novca), duboko realno negativnim kamatnim stopama, pokušajem generisanja investicionog ciklusa sa multiplikativnim rastom društvenog proizvoda, osim, razume se, enormne hiperinflacije".

Ko to može razumeti

Čitalac Radmilovićeve knjige lako će u analitičkom i informativnom delu posvećenom novijoj ekonomskoj istoriji, koji prethodi kritici vladajućih koncepcija "oporavka i razvoja" bez promena sistema, pronaći vrlo dokumentovane dokaze za njegove tvrdnje, među kojima su i neki relativno malo poznati podaci. Telegrafski - izdvojićemo nekoliko.

Pre svega, zanimljivo je da on sedamnaestogodišnju seriju podataka o kretanju društvenog proizvoda u SRJ upoređuje sa 1986. godinom kada je u Srbiji i Crnoj Gori ostvaren najveći proizvod od 23,8 milijardi dolara, a koji je, na primer, 1993. godine pao na 10,7 milijardi, a 1997. godine (posle postsankcijskog uspona) bio se povećao tek na 13,3 milijardi (da, što je dodatak pisca ovih redova, prema nekim današnjim procenama, ove godine verovatno padne na ispod 10 milijardi dolara).

U dr Radmilovićevoj studiji objavljuju se i malo poznati podaci o kretanju platnog bilansa SRJ između 1976. i 1997. godine (ne navode se podaci za razdoblje 1991-1995). Tu treba zapaziti da je, na primer, u odnosu na pozitivan saldo tekućih transakcija iz 1988. godine od 2487 miliona dolara, već 1990. godine zabeležen minus od 2354 miliona dolara, te da su u 1996. i 1997. godini zabeleženi uzastopni visoki minusi od 1317 i 1837 miliona dolara (naravno da čitalac treba da razlikuje hronično negativni trgovinski saldo od tekućeg salda platnog bilansa sa inostranstvom).

Među mnogobrojnim tabelama i podacima, koji pokazuju ekonomsko opadanje SRJ (to jest njene trenutne teritorije) još od polovine osamdesetih godina, pada u oči ubrzanje propasti početkom devedesetih. Spomenimo samo pokazatelje o vrlo visokom učešću neto gubitka jugoslovenske privrede u zaradama zaposlenih, gde se izdvaja 1995. godina kada nijedna plata u SRJ teorijski nije bila zarađena (plate 11 milijardi dinara, neto gubitak 11,5 milijardi dinara).

Dr Radmilović navodi podatke koji pokazuju da čak i poslednje četiri godine, dakle posle razdoblja hiperinflacije, SRJ ekonomija živi od uništavanja ranije stečene imovine (od 1994. do 1998. godine procenat gubljenja supstance ide ovako: -3,7, -5,7, -2,7, -4, te -5,2 odsto).

Zanimljiv je i Radmilovićev proračun javnog duga države u širem smislu u koji on ubraja 800 miliona dolara budžetskog deficita, 6050 miliona dolara neto deviznih obaveza Narodne banke Jugoslavije, neto dug državnih javnih preduzeća od 4000 miliona dolara i deficit javnih fondova i paradržavnih institucija od 1050 miliona dolara. Sve zajedno - 11,9 milijardi dolara.

Šta je sve nemoguće