Haški sud i Hrvatska

"Gospodin Tuta" ide u Hag

Hrvatska je popustila pod pritiscima velikih sila i rešila da Tribunalu u Hagu izruči Mladena Naletilića, hercegovačkog gospodara rata i života, ličnost nadasve zanimljive biografije. Ta odluka izazvala je određenu nervozu, kako u vladajućoj stranci tako i među "domoljubnim" krugovima, jer se krug oko Tuđmanove bosanske politike polako steže

Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba

Mladen Naletilić, zvani Tuta (52 godine), uhapšen je početkom 1997. u Cista Provi, zaseoku u Dalmatinskoj Zagori, u spektakularnoj operaciji specijalne policije MUP-a Hrvatske. Optužen je za otmicu i ubistvo izvesnog Roberta Nosića, vojnika HV i HVO, čiji je greh bio što je u kafanskoj tuči, u samoodbrani, ranio jednog od Tutinih ljudi. To je bio samo povod; pravi razlog za otvaranje tog slučaja, međutim, leži u mračnoj i složenoj sferi međusobnih odnosa vrha hrvatske vlasti i njenih tajnih službi sa "entitetom" zvanim "Herceg-Bosna"; ukratko, Tuta Naletilić postao je važan pion u velikoj igri Tuđmanove bosanske politike. Pion je tim važniji što se poslednjih meseci ta Tuđmanova politika javlja kao sve ogoljeniji nacrt za podelu, pa onda i aneksiju dela susedne države, čime privlači sve veću pažnju Haškog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.

KARIJERA: Mladen Naletilić, koga inače komični i neverovatni hrvatski ministar pravosuđa Zvonimir Šeparović uporno zove "gospodin Tuta", ličnost je veoma koloritna i nesvakidašnja. Za razliku od svog haškog suoptuženika Vinka Martinovića, "gospodina Štele", koji je običan debelovrati i ošišani kriminalac-dizelaš, "gospodin Tuta" mu dođe kao intelektualac, svetski čovek i međunarodni umetnik. Impozantna pojava, sa prosedom bradom i dužom kosom, sa lulom i naočarima, Mladen Naletilić više liči na profesora filozofije nego na evropskog i kanadskog gangstera i kockara; najmanje liči na komandanta paravojne jedinice poznate kao "Kažnjenička bojna" u sastavu tzv. HVO, a čuvene sa svojih pljačkaških poduhvata i etničkih čišćenja u dolini Neretve. Obdaren pameću i šarmom, Tuta se nije mnogo brinuo za formalno školovanje: pošto je - kako sam priča - falsifikovao diplomu srednje škole, zaputio se iz rodne Hercegovine u Nemačku. Tamo se neko vreme muvao po obodima levičarske scene veselih šezdesetih, slušao Markuzea i Habermasa i družio se sa intelektualno-levičarskim polusvetom bliskim grupi Bader-Majnhof, što je tada bilo u modi. Tuta danas kaže da se tako učio metodama "revolucionarnog nasilja", ne bi li se što bolje osposobio za rušenje komunističke Jugoslavije. Zna se, međutim, da je imao prste u jednoj operaciji zvanoj "bodenska trojka", koja je završila podmetanjem bombe u jedan jugoslovenski konzulat. Nemačka policija odmah je uhapsila dva člana trojke, ali je treći, Naletilić, ostao na slobodi, što je bacilo izvesnu senku na njegov integritet. Oženio se Nemicom, dobio decu i otvorio noćni klub i kockarnicu - sve bez problema s vlastima.

Izgleda da je uprava SSUP-a za JNE (Jugoslovensku neprijateljsku emigraciju) smatrala Naletilića saradnikom nemačke Službe za zaštitu ustavnog poretka (Bundesvehrfassungshutz). Ovde se smatra da je SSUP pod Petrom Gračaninom čak pokušao da sa Naletilićem uspostavi kontakt 1989, pa su navodno dva operativca, neki Bagarić i neki Čolak, putovali na jezero Komo da se s Tutom nađu. Šta je iz toga ispalo - ne zna se.

Zna se, međutim, da se Naletilić vraća u Hrvatsku 1991. pod zaštitom Vice Vukojevića, tada i danas jednog od najekstremnijih desničara unutar HDZ-a. Vukojević ga upoznaje sa Gojkom Šuškom, tadašnjim ministrom za iseljeništvo, ali u stvari glavnim eksponentom one specifične hercegovačke škole integralnog hrvatstva koja će kasnije zagorčati i život, i politiku, i međunarodni položaj Hrvatske. Tokom 1991. Tuta Naletilić ratuje oko Zadra, da bi se uskoro vratio u Široki Brijeg i sagradio kuću.

Kad je došlo do realizacije dogovora iz Karađorđeva o podeli Bosne i Hercegovine sinuo je trenutak Mladena Naletilića Tute. U Zapadnoj Hercegovini on osniva "Kažnjeničku bojnu"; kao od političkih zatvorenika, ali u stvari od okorelih kriminalaca skupljenih po zatvorima, počev od Štele Martinovića. Jedan od prvih poslova te bojne bila je zaseda i ubistvo Blaža Kraljevića, komandanta HOS-a za Hercegovinu, koji nije razumevao potrebu za rat sa Bošnjacima-Muslimanima. Ubrzo se ispostavilo da "Kažnjenička bojna" nastavlja tradicije sličnih paravojnih formacija sve tri zaraćene strane u bivšoj Jugoslaviji: bavila se uglavnom pljačkom i terorisanjem civilnog stanovništva, velikim poslovima sa kradenim kolima i ostalim domoljubnim aktivnostima. U tom smislu bila je angažovana i na poslovima etničkog i drugog "čišćenja" doline Neretve, zbog čega se za nju zainteresovao Haški tribunal.

BOLNO MESTO: Istovremeno je i Zagreb već počeo da ima određene probleme sa tim veselim Škutorima (Zapadnim Hercegovcima) i zebnje od toga na šta bi to moglo da izađe. Ovde se smatra da je Miroslav Tuđman, predsednikov sin i ravnatelj krovne obaveštajno-bezbednosne organizacije HIS (Hrvatska izvještajna služba), rešio da tu stvar okonča uz pomoć svog brata u Kristu Ive Lučića, šefa HIS-a Herceg-Bosne. Otmica, i verovatno ubistvo, Roberta Nosića 1993. bila je dobar povod; osim toga, Tutin i Štelin zulum već su počeli da idu na živce i ostalim Škutorima, pa se desilo čak i da je Ljubuški u jednom trenutku podigao barikade prema Širokom Brijegu i zapretio da će pucati na svakog Širokobriježanina koji pokuša da uđe. Gojko Šušak, nesporni gospodar svih Hercegovaca, nije više mogao da štiti svog miljenika Tutu. Miroslav Tuđman i Ivo Lučić pokrenuli su iz Zagreba akciju "Pauk", formalno kampanju protiv kriminala u Herceg-Bosni, zapravo pokušaj da se eliminišu ekstremisti poput Ivice Rajića (Srednja Bosna) i Tute.

Posle mnogo meseci natezanja i svakakvih pravosudnih i drugih burgija, uzajamnih optuživanja za saradnju sa Udbom i KOS-om itd., Tuta je uhapšen.

Tu tek počinje prava muka: inteligentniji i čvršći karakter od prosečnih "hrvatskih vitezova" koji su već dopali Haga, Tuta se ne dâ. Ima osnova za sumnju da je iz zatvora ucenjivao hrvatske vlasti onime što se polako pojavljivalo kao glavni problem Tuđmanove politike: podelom Bosne. To su shvatili i u Hagu, i počeli su da pritiskaju upravo tu gde najviše boli. To nije teško jer se Franjo Tuđman godinama neoprezno i nepromišljeno u javnosti deklarisao kao vrhovni komandant svih Hrvata, a naročito onih bosanskih. Svoje ambicije ka Bosni i Hercegovini ni Tuđman ni njegov režim nisu skrivali sve donedavno, kad su - sa debelim zakašnjenjem - shvatili da tako sebi krče put u Hag.

Sada je, međutim, kasno: hrvatska balkanska politika našla se u neizlečivoj protivrečnosti, kao onaj majmun iz priče koji neće da pusti orah u kutiji a vidi da će ga uhvatiti ako ga ne pusti. Upetljana kao pile u kučine, vrhuška HDZ-a ne shvata da se već uhvatila u bosansku zamku. S jedne strane je talac hercegovačkih "vitezova" i mafijaša s kojima je umakala u svakakve unosne poslove, postavljala ih na najviše položaje u vojsci, policiji i administraciji; s druge strane joj se valja prati na brzinu od tih istih "vitezova" i "domoljuba" koji su predmet nezdravog zanimanja Haškog tribunala upravo stoga što su zdušno i s uživanjem sprovodili u Bosni politiku HDZ-a.

MEĐUNARODNI KALIBAR: Tako je počela serija svečanih ispraćaja za Hag kojekakvih "hrvatskih vitezova", na čelu sa gen. Tihomirom Blaškićem. Hrvatska je država - o trošku poreskih obveznika - obezbedila najbolje advokate; onda je na "humanitarnim" aukcijama kič-slika skupljala priloge za njihovu odbranu. U toj reklami se donekle preteralo, pa je Haški tribunal ukinuo honorare hrvatskim braniteljima jer je "humanitarna udruga Hrvatski uznik" navodno skupila četiri miliona maraka. Posle je ispalo da su svi bili tu da se na aukcijama pojave, a da platio nije skoro niko...

U toj hrvatsko-haško-bosanskoj komediji istaknutu ulogu igraju dva lika: ministar pravosuđa Zvonimir Šeparović i američki advokat Dejvid Rivkin. Šeparović uporno pokušava da dokaže kako HVO u Bosni nije bio samo jedinica Hrvatske vojske, dok sam Franjo Tuđman svako malo tvrdi da jeste; Šeparović istovremeno dokazuje kako je operacija "Oluja" iz avgusta 1995. bila ograničena policijska akcija i kako je rat sa SFR Jugoslavijom iz 1991. bio međudržavni sukob. Dejvid Rivkin, kao svaki dobar američki advokat, otkrio je u zbunjenoj hrvatskoj državi zlatni rudnik. Za honorar od - kako se ovde smatra - oko milion dolara godišnje, njegova firma već godinama zavlači hrvatsku državu nudeći joj kojekakve spekulativne pravne vratolomije i obećavajući uspehe u parnicama pred Haškim tribunalom i pred Međunarodnim sudom pravde.

U takvom konktekstu, dakle, "gospodin Tuta" Naletilić treba uskoro da se pojavi u Hagu. Šta on sve zna, može se samo nagađati; uverenje ovdašnje javnosti da bi Tuta lako mogao da umre u zatvoru, a pre odlaska u Hag, dovoljna je ilustracija. Mladen Naletilić Tuta, naime, nije nimalo nalik na Blaškića i druge priglupe naivčine koje je Hrvatska do sada izručila sa obećanjima da će ih voleti i braniti do kraja, a oni samo neka u Hagu brane hrvatske interese. Tuta je međunarodni umetnik malo jačeg kalibra i zna svašta; može se slobodno pretpostaviti da će u Hagu sklopiti svaku nagodbu koja bi mu skratila kaznu, a HDZ neka vidi šta će.