Egipat

Brozoliki faraon

Mubarakovih 93,79 odsto najslabiji je rezultat na predsedničkim izborima u istoriji Egipta, ukoliko se uopšte o izborima može govoriti

Iako suvereno vlada Egiptom otkad dolepotpisani zna za sebe, Muhamed Hosni Mubarak nikada nije sedeo sa Josipom Brozom kao predsednik sa predsednikom. Sedeo nije, ali je vredno izučavao njegov režim. Pokupio je sve dobre stvari (kako opstati na vlasti, kako držati narod u pokornosti, kako sprečiti stvaranje opozicije), kombinovao ih sa faraonskim imidžom, na šta ni uzor nije bio gadljiv, i primenio na zemlju "koja je toliko bogata da može ceo svet da prehrani i istovremeno toliko siromašna da mnogi njeni stanovnici gladuju". Danas, kada Mubarak sasvim izvesno predstavlja najvoljenijeg autoritarnog vladara, Egipat se suočava sa svojom stvarnošću: građansko društvo dalje je nego ikada. Tu ni referendum, izraz volje naroda, nije pomogao.

PODRŠKA: Ministarstvo unutrašnjih poslova brzo je izračunalo da je predsednik Hosni Mubarak u nedelju ponovo dobio poverenje naroda. Čak 17.554.856 glasača (93,79 odsto) zaokružilo je "da" na referendumskom listiću. Protiv je bilo 1.162.525 (6,21 odsto). A, nad podatkom da nema nevažećih listića, mogle bi da se zamisle i mnoge razvijene demokratije. Da se zamisle - dabome! Zar je moguće da su u zemlji koja je 1990. imala 51,6 odsto nepismenih svi bili toliko prisebni da niko nije čak ni slučajno pogrešio i, recimo, podvukao ili precrtao odgovor umesto da ga zaokruži? Odnosno, kako opravdati pomaganje režima jednog čoveka, ako se ovaj nije potrudio da zadovolji osnovno demokratsko pravilo, postojanje alternative, pa makar svog kućnog ljubimca imenovao za protivkandidata? No, statistika će zabeležiti samo još podatak da je odziv bio 79,2 odsto od 23,9 miliona registrovanih glasača i da je Mubarakovih 93,79 odsto najslabiji rezultat na predsedničkim izborima u istoriji Egipta, ukoliko se uopšte o izborima može govoriti.

Ustav jedne od najstarijih država na svetu ozakonio je apsolutističku vlast prethodnog predsednika Anvara Sadata. Načelno, postoji multipartijski sistem, ali dozvole za osnivanje političkih organizacija izdaje specijalna vladina komisija. Opozicije, u pravom smislu reči ima samo u ilegali, jer se ne toleriše komunističko i islamističko delovanje. Šef države je predsednik kojeg na šest godina bira Madžlis al-Ša'ab (Narodna skupština). Istovremeno je i vrhovni komandant oružanih snaga. Njegov izbor potvrđuje se referendumom, ali pravo glasa imaju samo vlasnici nepokretnosti (23,9 miliona glasača od ukupno 60 miliona stanovnika). Predsednik imenuje potpredsednika, premijera, ministre, šefove vladinih agencija, deset poslanika u parlamentu (preostalih 400 bira se proporcionalnim sistemom, plus 44 većinskim), načelnika generalštaba, te sudije Vrhovnog ustavnog suda, najvišeg pravnog tela...

Čini se, nezadovoljnika je sve više i više. Na prethodnom referendumu 1993, "protiv" nije bilo ni četiri odsto. Taj procenat začuđujuće raste i opada simultano sa brojem hrišćana. Iako je Mubarak od početka svoje vladavine 1981. propovedao pre ateizam nego religijsku jednakost, zalagao se za dobrosusedske odnose sa Izraelom i ugledanje na američku ekonomiju, zadržao posebne veze sa Francuskom i Velikom Britanijom, islamistička opozicija često je poduzimala akcije prema hrišćanskoj manjini, a vlast nije činila ništa da bi ih zaštitila od nasilja. Tek kad neki fanatik pokuša atentat na predsednika ili pobije grupu inostranih turista, vojska i policija pojačaju nadzor, uz koji obavezno idu i mučenja, sakaćenja, ubistva i progoni najčešće nezavisnih intelektualaca, političkih protivnika (zaostavština iz vremena faraona). Vanredno stanje na snazi je poslednjih 18 godina, ali se primenjuje po potrebi. Snage bezbednosti jednostavno ponekad iznenade stanovništvo svojim povećanim prisustvom na ulicama. Na primer, u ponedeljak, dan nakon referenduma, vojni transporteri provozali su se Kairom i Aleksandrijom, i vratili se u kasarne kada su saopšteni rezultati. Društvo su im pravili policijski pukovi za specijalne namene.

Ista slika već je viđena 6. oktobra 1981. kada su članovi islamističke grupe "Džihad" ubili predsednika Sadata. Tada se, uz podršku snaga bezbednosti, pod okriljem vanrednog stanja, na vlast uspeo 53-godišnji potpredsednik. Rođen 4. maja 1928. u Al-Minufijahu, na delti Nila, Mubarak je 1949. diplomirao na prestoničkoj vojnoj akademiji. Godinu dana kasnije, diplomirao je i na vazduhoplovnoj akademiji u Bulbeisu, posle čega odlazi na specijalizaciju u SSSR. Kao vrstan pilot, od 1966-1969. bio je direktor vazduhoplovne akademije. Početkom 1972. Sadat ga imenuje glavnokomandujućim avijacije. Mubarak se proslavio u izraelsko-egipatskom ratu 1973. Ubrzo postaje vazduhoplovni maršal. Sadat ga 1975. imenuje za svog potpredsednika, a zatim mu poverava važnu diplomatsku ulogu u bliskoistočnom mirovnom procesu, kao i posredništvo u sporu Maroka, Alžira i Mauritanije oko Zapadne (Španske) Sahare. Večito ozbiljni Muhamed Hosni izrasta u ikonu naroda, ali ga štampa nije štedela. Rat protiv nje dobija tek kao predsednik.

PREMIJER MORA DA ODE: Cenzura, u užem smislu reči, ne postoji. Režim ima monopol na elektronske medije, ali su novine manje-više slobodne, dok ne pišu otvoreno protiv predsednika. Kao i u sličnim sistemima, štamparije, raspodela novinske hartije i distribucija tiraža nalaze se u rukama države. Ne mora vlast da zabrani neki list čijim je pisanjem nezadovoljna, jednostavnije je da ga "ugasi". Zato su svi mediji, složno kao jedan, pozdravili Mubarakov reizbor (o demokratizaciji može i drugi put, sad nije vreme, čuvamo kadrove), a on je, za uzvrat, po četvrti put najavio opsežne promene. Pišu novine da će premijer Kamel Ganzuri, iz vladajuće Nacionalne demokratske partije, morati da ode. S njim će i veliki broj ministara, jer u Egiptu čak i ozbiljni analitičari misle da predsednik nije kriv za lošu situaciju u zemlji!? Navodno, problem je u tome što članovi vlade svoje funkcije doživljavaju doživotnim, čime postaju nedodirljivi, pa javnost (?!) ne može da ih kontroliše (a ovako je mogla). Ali, kad posle ministara koji su po 12, 13, pa čak i 15 godina držali portfelje dođu novi, odmah će Mubarakov program ekonomske i privredne reforme dati rezultate.

Svakih šest godina, s nadom da će se nešto promeniti, stanovnici Kaira, Aleksandrije i Al-Džizaha izlaze da podrže predsednika, i vraćaju se kućama - razočarani. Jer, prošlost je pokazala: mada se kandidat na sav glas zalaže za novine, obično ne promeni ni kaiš, a kamoli sistem vladavine. Mubarak je upravo dobio četvrti mandat: njegova obećanja ista su kao i na početku političke karijere.