Nedelja solidarnosti

"Domaćine, otvori kapiju, došla moba da ti vino proba!" Pogledam kroz špijunku, Radovan Brankov, razdragan kao i uvek, tik uz njega kamerman RTS-a, u pozadini elegantan civil, verovatno zamenik načelnika, pored njega još jedan u civilnom odelu, možda vozač, i dva mlada žandarma, samo što su izišla ispod čekića u sremskomitrovačkoj akademiji.

Pa gde ste, braćo, danima ne idem na posao, da, ja sam podglavio vrata dole jer ne bih da se interfon pokvari sada kad vi treba da naiđete, izvolite, izvolite... [Radovan je uživo još lepši nego na televiziji, i još je spontaniji, naginje se ka meni, tri poljupca, nego šta; ovo je možda za onu emisiju koja ide subotom pre podne, kamerman diže palac uvis, snimljeno, Radovan i ja ne moramo da ponavljamo scenu ljubljenja...] Zamenik načelnika, osmehnut, čeka kraj lifta da i njega pozovem, izvolite, dobrodošli, i vi momci, drugovi, ima za sve mesta, raskomotite se, evo ovde možete da stavite šapke, ovde opasače, znam da ne pijete na dužnosti, ali ovo nije puka dužnost, ovo je kao odlazak u vojsku - dužnost, pravo i čast... malo sam uzrujan, prvi put mi patrola dolazi u kuću...

BRANKOV: Domaćine, kaži koliko se raduješ popisu, reci kakvo si meze spremio za ove momke koji od ranog jutra obilaze naše građane, cenjene podstanare i naše mile izbeglice?...

ŽIVKOV: Evo ga prase, pečeno u pekari u "Dalmatinskoj", evo ajvar, poslužite se, kamerman može i kasnije, ja bih da zumira ovih šest kompleta ključeva koje ću da uručim policiji. Dar je skroman, ali od srca: neću da akcije poput ove zavise od toga jesam li ja u stanu ili nisam.

Radostan sam i počastvovan što pred vašim kamerama, odnosno kamerom, dosta je jedna, mogu da izjavim - moja su vrata SUP-u uvek otvorena! Ja bih zbog sebe voleo da sam tu kad god marica navrati, jer vidim da su u njenom sastavu danas školovani, kulturni i prijatni ljudi, ali ako mene i nema [gleda u pozornike] osećajte se kao kod svoje kuće, moje boravište je i vaše prebivalište, što bi rekao narod, nes-kafa je pored šporeta, password na e-mailu mi je "sloba", pisma su u fascikli na kaljevoj peći, devize su u "Sebastijan" opasaču okačenom o ključaonicu dnevne sobe, devizni popis ne sme da zapne ako ja ne budem kod kuće...

B: U plaćeničkoj štampi ova humanitarna akcija narodne milicije prikazana ja kao atak na ličnu slobodu...

Ž: Kamo sreće da je ovaj inventar stanovništva i ranije napravljen. Ne da privatnost ovim nije ugrožena, nego nema slobode bez ovoga. Ovo je sloboda. Verovatno ste sva šestorica čitala "Ekspres", evo, "Milionske štete zbog lažnih adresa" - u jednoj parnici nema svedoka, u drugoj nema tuženog, stanuje gde ko stigne, parkira gde ko stigne, pozive na saslušanja nemate kome da uručite, sudski, policijski i vojni pozivari arče benzin, pravda trpi, privreda strada...

B: Da li ti, domaćine, smatraš da si oštećen time što je sve do danas u boravišno-prebivališnoj sferi vladao haos i javašluk [okreće se patroli], ja znam da to nije bilo do vas...

Ž: Ja danas mogu da govorim jedino o šteti koju sam ja izazvao time što sam se ovoliko seljakao. Nisam imao stan, to jeste, ali sada vidim koliko je to opravdanje bedno. Nisam nikad izbegavao mobilizaciju, nikad se ne bih protivio odlasku na sud ili na izdržavanje kazne, ako nekome volim da izlazim u susret, to je država, ali nisam ispao predusretljiv: bio sam očevidac ko zna koliko tuđih prolazaka kroz crveno, video sam stotine i stotine nepropisno parkiranih vozila, hiljadu puta sam čuo da o našem najvišem rukovodstvu pojedinci i grupe govore uvredljivo, samim tim i protivzakonito...Osećam se krivim zbog pasivnog ometanja pravde, jer nisam svedočio; sve i da sam zapisao broj nečijih tablica, bog te pita gde taj stanuje, da sam i upamtio nečiji lični opis milicioneri ga ne bi našli na adresi koju kao njegovu imaju u stanici...

Voleo bih da sud proceni kolika je šteta nastala zbog moje da tako kažem prekomerne seljivosti. Neka je i samo deset parnica propalo zbog toga što su mi prebivalište i boravište bili izbrkani i neozvaničeni, neka je prosečna globa za nepohvatane i neosuđene izgrednike bila petsto dinara, to je već pet hiljada, plus kamate, da i ne govorim da su neki ljudi i neke ustanove možda mene tužili, a pravosuđe i policija nisu znali gde stanujem.

B: Dragi gledaoci, ovo je možda hiljaditi slučaj iskrenog kajanja otkako je počela Nedelja solidarnosti sa MUP-om...

Ž: Lako je posipati se pepelom, pitanje je šta država od toga ima. Često me je samo korak delio od toga da sam sebe prijavim zbog pomenutih protivzakonitih radnji (nepropisno parkiranje, olajavanje vlasti i sl.), ali bih svaki put gorko pomislio: prijavi prvo gde stanuješ, reguliši prebivalište, boravište, ozvaniči mesto svog boravka, pa se onda obrati državi. Ja, taj i taj, sa stanom tu i tu, učinio sam to i to: protivno Zakonu o javnom saobraćaju skrenuo sam iz ulice 29. novembra u Cetinjsku, sa prozora svog uknjiženog stana na trećem spratu te i te zgrade video me je građanin ovalnog lica, kestenjaste kose i bez osobenih znakova, lako ćete ući u trag i svedoku i meni...

Umesto toga, nosao sam dokumenta sa adresom moje bivše žene - lagao sam državu kad god sam pokazao vozačku dozvolu, legitimaciju, kad god sam se zakašljao u domu zdravlja lagao sam jer mi je na knjižici bila falš adresa, obmanuo sam više od četrdeset carinika, kako stranih tako i naših, u zabludu sam dovodio PTT Srbiju - da bih podmirio telefonske račune bivao sam i mrtav, i žensko, bio sam Svetislav Nikolić, Zora Todorović, Mira Pejović...

Ako ste završili sa prasetom, vodite me, ni ovo nije moj stan, kamera je snimila da nisam pružao otpor hapšenju, isključite mali bojler u kujni, ne radi termostat, zalivajte fikus i ne zamerite.