Na marginama "jubileja revolucije"

Anarhija na kineski način

Mešavina komunizma i pop-kulture je čudesna; posle mađarskih psihodeličara, srpskih repera i bugarskog tehna, upoznajte i - kineske pankere...

"Taj ludak se pojavio u petak uveče ispred kluba 'Vrisak' sa oružjem u ruci. Zapretio je pankerima da će ih srediti. Četvoricu je oborio na pod, uperivši dvocevku u njihove glave. Bio je to prokleto lud provod", izjavio je Pit, član kineske pank grupe 69.

Mao je oduvek govorio da se prava moć krije u dvocevkama. Danas jedna mala, nedisciplinovana i neispeglana pekinška vojska uzvraća udarac polovnim električnim gitarama. Deceniju nakon Tjenanmena još se vijori pohabana pobunjenička zastava u kineskom glavnom gradu. Vojnici su pobacali male crvene knjižice - umesto njih kosu su ofarbali crvenom bojom i nabacili čudne frizure, a odela "a la Mao" zamenili zatvoreničkim prugastim pantalonama. Mrzovoljni gradski dečaci u posleponoćnoj potrazi za kavgom, ujedinili su se oko kulta koji je protresao svet pre više od 20 godina. Pank nije mrtav, živi svoj život u Kini. Buka se i dalje čuje, a sam Bog čuva kadrove.

KOLEKTIVNA HISTERIJA: Petak je uveče, nalazimo se ispred kluba "Vrisak", centra za okupljanje pekinških mladih nihilista. Pod mutnim svetlom retke ulične rasvete, svetlucaju kišne barice i šetaju pacovi. Na prljavim prozorima kluba "Vrisak" zalepljena je fotokopija postera koji najavljuje da će te noći nastupiti tj. napraviti haos grupa Moždana propast. Na posteru išaranom drečećim fluorescentnim flomasterima Supermen se hvata za električnu gitaru, dok iz zadnjeg njegovog dela viri zaboden špric i poručuje: "Meni treba veliko sranje." Vrata od kluba su rezom zatvorena. Ispred kluba, u svom prastarom, zarđalom fiatu sedi udobno zavaljen jedan mladi skinhed staklastog pogleda. Kroz gust oblak slatkastog, plavičastog dima motri na ekipu koja "ćoškari" u bočnoj uličici sa velikim flašama piva marke janging po ceni od dva juana. Ekipu sačinjavaju uglavnom siročići iz gradske džungle, obespravljeni studenti i razni drugi koji sebe smatraju ljudima sa "usamljene planete" - u hordama lunjaju ulicama i ne zanima ih odmor na suncu.

Na vratima kluba presreo nas je dugokosi tip obešenih ramena, platili smo mu 10 juana i zakoračili u lepljivu tamu. Jedno piće plaćali smo 15 juana, toalet tipa "čučavac" potpuno je bio preplavljen vodom, a vrata samo što nisu pala. Toliko o poletnoj mladalačkoj atmosferi, u klubu je smrdelo kao u paklu. "Jedan-dva-tri"... izleće na scenu grupa Moždana propast. Energični gitarista Ksiao Rong obučen je u iznošene vojničke čizme i peroksidnu mohikansku odeću. Razdragan je kao dete koje je uteklo roditeljskim zabranama. Uopšte, atmosfera je raspuštena: cigarete se ne gase, flaše alkohola krišom se unose u klub i organuje se pijanka-bez-prestanka ... "Vrisak" je, za svakog Britanca koji je 1977. godine vodio klupski život, svojevrsni vremeplov.

Moždana propast je pod velikim uticajem grupe Clash. Svaka započeta pesma ubrzo se vrtoglavo pretvori u haos. Međutim, duh i atmosfera su tu - nepodnošljiva buka koja asocira na zvuk motorne testere. Sudeći po divljanju 200 posetilaca kluba, koncert je uspeo. Popularne pesme "Big Brain Fuck", "Coward", "China Without Government" izazvale su kolektivnu histeriju i plač. Muzika koju oni prave možda i nema intelektualnu pozadinu, ali svakako ulepšava i olakšava život mladim ljudima u Narodnoj Republici Kini. Te večeri upoznao sam se sa gitaristom grupe Ksijaom i dogovorili smo se da se vidimo već sledećeg dana. Dan je bio predivan, a plavo nebo nad nama prava retkost za smogom zagušeni Peking. Zanesen prizorom, predložio sam mu da se prošetamo po bašti Letnje palate. "Meni je to dosadno", odgovorio je. "Nemoj da ideš u taj park, dosadno je tamo. Ići ću da prozujim malo i možda kasnije pogledam neki film." Na kraju smo se ipak sastali u klubu "Vrisak", dva dana nakon ove skoro savršene ilustracije za zabušantski mentalitet.

DECA SREDNJE KLASE: Ksijao ima 20 godina, rođen je i odrastao u Pekingu, zgodan je i lep. Živi u praznom stanu koji pripada njegovom ocu, sluša Rancid i živi od danas do sutra, prodajući majice i kasete grupe Moždana propast. U jednom trenutku je veseo i detinjast, već u sledećem agresivan i neraspoložen. Slatko-gorki momak večeras je u fazonu "gotske udovice". Razgovor se odvija prilično teško, Ksijao se pozdravlja sa svakim slučajnim prolaznikom i ćaska sa nasmejanim, cvrkutavim devojčicama. Prekida razgovor usred rečenice, pita da li sam "faggot" (homoseksualac) i komentariše da ličim na Džonija Rotena, što uopšte nema veze. Njegova graciozna devojka, francuskinja Leticija, studira kineski i nekako im polazi za rukom da se razumeju.

Ksijao kaže da u pekinškom bratstvu ima 20 bendova, ali da su samo 4 benda prava: Moždana propast, Dečaci anarhije, 69 i Telesne tečnosti.

"Naravno da mi želimo da promenimo neke stvari. Želim da kažem ono što osećam", ekscitiran je Ksijao. "U Kini nije bilo rokenrola pre sredine 80-ih godina. Ničega nije bilo. Kada je bivši premijer Deng Ksijaoping otvorio vrata Kine prema spoljašnjem svetu, došlo je mnogo toga sa svih strana. Svi mladi su želeli makar jedno parče zapadnjačke kulture. Ubrzo je nastala i pank kultura .... a onda se desio Tjenanmen." Kao po dogovoru, u tom trenutku se pojavio još jedan pijani mohikanac i uleteo u naš razgovor. "Vidiš li ono?", pita on i rukom pokazuje u pravcu Zongananhajia, tzv. Zabranjenog grada u kome su smešteni svi najviši rukovodioci partije. "Želim da ga vidim srušenog, uništenog. Želim njih da vidim iza rešetaka."

Ksijao se iznenada otreznio i nasmejao ogorčeno. Suprotstavljanje vlastima je opasna igra. Kada sam ga upitao da li se plaši toga da agenti državne bezbednosti možda imaju dosijea svih muzičara-otpadnika, rekao je da je svestan da je moguće da ih agenti u civilu posmatraju, ali da mu nije stalo. "Ne činimo zlo nikom." Naravno da je u pravu. Ksijao i njegovi drugari su slični omladini širom sveta - zezaju se, smeju, jure devojke. Međutim, kineski diktatorski režim se plaši pobune "dece trave". Pank je proglašen za duhovno zagađenje omladine. Vlast sprečava okupljanje omladine van privatnih klubova - svakog juna izdaje zabranu okupljanja i tako sprečava komemoraciju na trgu Tjenanmen.

Klasni rat dugo je bio stil života u Kini. Iznenada, scenom su naprečac zavladala dobra deca iz novonastale pekinške srednje klase. Od četiri glavna pank benda, jedino su članovi grupe Telesne tečnosti potekli iz radničke klase. Ksijao kaže da je bivši gitarista grupe Moždana propast sudirao na Itonu. Njegov otac ga je naterao da napusti bend i onda je nestao bez traga. "I ja bih voleo da nastavim školovanje", kaže Ksijao. "Međutim, ovo je Kina. Poručuju nam 'volite školu' i hoće da nam isperu mozak. Kažu 'volite Kinu', kao da ja ne volim svoju zemlju. Niko ne treba da mi govori šta da radim. Sada studiram društvo."

Ksijaovi baba i deda su bili članovi partije, pre čistke koja je nastala početkom 1960. godine u jeku kulturne revolucije. Cela zemlja je tada potpuno poludela i izgledalo je da više ništa neće biti kao pre. Senilni Mao je tada uputio poziv za vojsku milionima mladih širom Kine, i započeo desetogodišnju kampanju uništavanja duha i korena nacije. Nastao je potpuni haos, ekonomska situacija bila je beznadežna, a omladina je sasvim prirodno izražavala svoj protest. Dok je na zapadu vladala harmonija, mir i ljubav, u Kini je carevala anarhija. U suštini, Mao je imao dugoročne interese od anarhije. U to vreme, širom severnoistočne Azije anarhistička misao posmatrana je kao neka vrsta naučno-političke veroispovesti, a Mao je pažljivo proučavao poruke koje su dolazile iz evropskih anarhističkih pokreta.

BEZ IDEJE: Šta dalje? "Nema budućnosti", podrugljivo kaže Ksijao sa odmerenim nezadovoljstvom. U suštini, Ksijao je buntovnik sa pravim razlogom. "Ponekad mislim da će sve biti u redu. U Kini, međutim, živi mnogo ljudi - više od 1,3 biliona." U tom trenutku izgledao je neopisivo tužan. "Da sam ja na vlasti, zaista ne znam kako bih uveo Kinu u moderno, mirno društvo. U stvari, nemam uopšte nikakvu ideju." Izgledi za evoluciju su mali, čak i u rukama reformiste kakav je sadašnji premijer Zu Rongji. Partija je sasvim zadovoljna onim što ima, a to je "socijalizam sa kineskim karakteristikama". Nekad su svi imali makar činiju sa pirinčem, a danas nezaposlenost raste. Država neuspešno vodi kompanije koje posluju sa gubitkom, a korupcija je masovna pojava. Narod je prilično osiromašio i polako postaje besan.

U klubu "Vrisak" četvorica mladih dečaka iz grupe Dečaci anarhije se pripremaju za nastup. Izgledaju kao izgladneli psi - nose ogrlice sa nitnama i obavijeni su metalnim lancima. Mršavi, harizmatični pevač Šen Jue, razodeven od pojasa na gore u stilu Igija Popa, važi za kineskog "kralja guštera" i za njim uzdišu sve devojčice. Koncert je počeo i njihovi popularni hitovi ("Naša ljudska prava pojeli su psi", "Nikada nećemo biti poslušni", "Govori ono što želiš, misli ono što hoćeš") doveli su masu do delirijuma. Svaka pesma je u horu bila propraćena pankerskim uzvikom "Oi! Oi! Oi!". (Da li oni znaju da su iz oi-pokreta u Britaniji nastale razne desničarske grupe?). Kaseta sa demo-snimcima njihove grupe je na rasprodaji i košta 10 juana.

Ksijao je hteo da pronađemo Pita, njegovog brata po oružju, pevača grupe 69. Našli smo ga ispred kioska sa brzom hranom, sa flašom u ruci. Pridružili smo mu se i razgovor je započeo. Napomenuo je da mu se više dopada kada mu se obraćamo sa njegovim engleskim imenom nego krštenim Liang Vei. Pit je učtiv, samouveren i doteran, kratko ošišane crne kose, sa urednom špicastom bradom. Ako ste Ksijaoa zamislili kao pistols-pankera sa londonskog Kings Rouda iz 1977. godine, Pita možete zamisliti kao sanjalicu sa Beverli Hilsa iz 1990. godine. Na tečnom engleskom sa američkim naglaskom Pit mi je prepričavao dogodovštine sa pištoljima iz kluba "Vrisak". Uživeo se u ulogu portparola grupe 69 i krenuo da iznosi svoju uvežbanu životno-pankersko-grupnu filozofiju. "Toliko se užasnih stvari desilo kineskom narodu, pogotovo kulturna revolucija", priča filozof-panker. "Vi ne znate kako je to bilo - partija je ljudima govorila da je Kina savršena i da je kapitalizam na zapadu pravo zlo. Govorili su da bi kapitalisti radije prosipali mleko niz reku nego što bi ga davali siromašnim ljudima. Budućnost Kine nije ta gomila matorih ludaka, to smo mi, mladi ljudi. Mi ćemo biti sutrašnjica Kine, najznačajnije države na licu zemaljskom."

Međutim, ako Kina ne može da se nosi sa demokratijom, kakve su joj šanse sa anarhijom? "Mi nismo pankeri iz sedamdesetih koji su zeznuli stvar. Mi smo pankeri iz devedesetih i mi želimo da pomognemo društvu u kome živimo. Biti dobar građanin i omogućiti da život svih Kineza bude zdraviji - to je naš moto." Ponosno je uzdigao bradu i posegao za pivom. "Išao sam u koledž i diplomirao. Sam zarađujem za život, plaćam stanarinu i idem svojim putem. Ja sam savršen motherfucker".

PANK NIJE MRTAV: Dva dana nakon toga, imao sam dogovor da se sastanem sa Šen Juom, frontmenom grupe Dečaci anarhije u klubu "Global". Dok smo ga čekali (zakasnio je ceo sat), društvo mi je pravio Guo Feng, pevač grupe Reflektor, sporogovoreći 20-godišnjak sa očima pametne kuce i izbojadisanom kosom, koju samo što nije odsekao njegov otac dok je spavao. Tetovaže, zihernadle u ušima, nosu, obrvi, bradavicama, pupku ... sve to ga je krasilo. Na Ksijaovu konstataciju da oni nisu pravi kineski pankeri, samo se nasmejao i rekao: "Možda je to zato što mi radije pevamo nego što pucamo. Naša muzika je pank, ska-pank. Kad pevam, želim da zvučim kao da mi je lepo." Nije hteo mnogo da priča o muzici, više je bio zainteresovan da juri devojke sa svojim drugovima. Guo mi se poverio da bi želeo da upozna neku stariju ženu, možda čak i da ima 24-25 godina "da me nauči nekim stvarima".

Šen je konačno stigao izvinjavajući se bujicom reči - zaboravio je na naš dogovor i otišao u jedan boemski bar. Dvadesetogodišnjeg Šena možemo opisati kao "malog cara" - jedinac je, izdržavaju ga roditelji koji su poštovali politiku kontrole rađanja (jedno dete u familiji). Odmah prelazi na stvar i kaže: "U redu, kaži šta te zanima." Zapazio sam na leđima njegove kožne jakne svastiku, i učinilo mi se da je oi-simbolika dobro mesto za početak. Počeo je da priča o grupi Hardskins i o tome kako bi voleo da svira u nekom takvom bendu. "Ne razumem uopšte šta oni hoće da kažu, ali nije ni važno. Njihova energija me je prosto oduvala. Međutim, uopšte me ne zanima rasistička strana svega toga. Prokleti nacisti. Mnogo je glupo."

Kineski rokenrol nije imao većeg uticaja na pank kulturu. Izuzetak je bivši trubač pekinške filharmonije Kui Jan, koji je u vreme pokolja na Tjenanmenu ostavio trubu i na gitari odsvirao najlepše note i ispevao provokativne pesme koje su mu donele slavu - potpisao je ugovor sa kućom EMI i prodao 12 miliona ploča. Kui je idol, simbol međugeneracijskog sukoba. Navraća ponekad u klub i omiljen je među pankerima. "Volimo ga, on je pravi čovek", kaže Šen. "Pa šta ako zarađuje puno novca? Njegovi stihovi su iskreni i snažni. Stalo mu je. Ostali? Zaboravi na njih."

Šanse da će njihova muzika poneti mase su male i on je toga svestan. "Izdati CD u Engleskoj, postojbini panka je ono o čemu sanjam. Nemamo šanse u Kini. Naši stihovi su puni prljavštine. Normalni Kinezi me gledaju kao da sam čudovište." Palo mi je na pamet, šetajući ekskluzivnim ulicama, da uđem u najveću prodavnicu ploča i upitam prodavačicu za kasetu "Voljena partija", 60-minutnu kompilaciju pank grupa koje sam imao prilike da čujem u klubu "Vrisak". Zbunjeno me je pogledala i uputila u odeljke Revolucija i Opera.

Nešto kasnije tog istog dana, pozvao sam Ksijaoa telefonom i upitao ga da li pank ima bilo kakve šanse da makar malo pomeri sistem. Kina se ubrzano menja i možda će ih zavesti filozofija veselih-srećnih-bogatih-ljudi. Razbesneo se, opsovao i zavrištao u slušalicu: "Videćeš, pank nije mrtav."