Diskurs kloake

Iz ("levičarskog") prsta isisana "Afera Arkadija" pokazuje nam, mimo uobičajenih prljavština dnevnopolitičke borbe na srpski način, dokle se dospelo u fenomenalnom civilizacijskom regresu koji je Srbiji donela Miloševićeva era

Ako ste slučajno mislili da su aktuelna ulična okupljanja građana & prigrađana u organizaciji Saveza za promene političke demonstracije oponenata aktuelnog režima koji traže smenu vlasti - loše ste mislili. S obzirom na senzacionalna otkrića kojima nas Jugoslovenska udružena levica nesebično dariva u svom šarmantnom saopštenju, bili biste mnogo bliže istini ako pomislite da se radi o prvom masovnom gay pride okupljanju u Srbiji - tj. o živopisnoj manifestaciji Udruženih homoseksualaca i homoseksualki koji tako urbi et orbi obznanjuju spremnost da se bore za svoja prava u jednom represivnom i konzervativnom društvu...

JUL je, dakle, kod čelnika Saveza za promene pronašao - nije poznato kojim metodom - stanovite "endokrinološke poremećaje" i konstatovao kako su neki od dotičnih "skloni vlastitom polu". Državni mediji su spremno i gromko zajahali ovu bizarnu paraseksualnu temu, i nikako da sjašu, toliko im se osladilo. Pošto nije primećeno da se na demonstracijama SZP-a govorilo o bilo kakvim erotskim temama i dilemama, može se logično zaključiti da je izvor JUL-a do ovog seksološkog otkrića došao ličnim uvidom - sa praktičnim posledicama ili bez njih. Što kaže Brus Vilis kod Tarantina: Zed's dead, baby, Zed's dead...

Priča o vođama opozicije kao o "pederima i lezbejkama" potiče od javne podrške koju je Savezu uputilo Jugoslovensko udruženje lezbejki i homoseksualaca Arkadija; pismo podrške je, vidi čuda, objavila Politika, što je za ovaj list radikalno novo i neobično iskustvo: bio je to prvi i poslednji glas u prilog SZP-u na stranicama tog dnevnika; isto pismo pročitano je i u udarnom Dnevniku RTS-a, pošto postoje stanovite indicije da ima građana koji ne čitaju Politiku. Ko posle toga može da kaže da RTS nije otvoren za simpatizere opozicije?! Na to su se nadovezali golicljivo (škakljajte me da se nasmejem) saopštenje JUL-a, "vickasta" namigivanja po režimskim trash-novinama, smrduckav komentarčić u "crvenoj Borbi" ("'Arkadija' za leđima SZP"), delo očaravajuće lucidnog Ivana Pajdića (who!?), odvažnog nastavljača svetlih mentalnih tradicija Milike Šundića, progresivnog mladića koji bi bio oduševljeno, kao pravo osveženje, dočekan u redakciji "Krasnaje zvezde" iz Novosibirska 1938. Eh, kako bi taj samo Zaoštravao Klasnu Borbu! Kao da mu je Ilija Čvorović deda-stric!

To da vladajuća kakistokratija traži sve načine i koristi sve raspoložive metode za difamaciju političkih protivnika nije ništa novo; to što im u tome ne smeta ni pamet, ni istinoljubivost, ni dobar ukus takođe je poznata stvar: Ljudi Novog Kova odavno su raskrstili s tim buržoaskim predrasudama. To što su se ovaj put ostrvili na (vrlo) navodna privatna seksualna opredeljenja nekih javnih ljudi samo pokazuje da je repertoar uobičajenih uvreda iscrpljen, i da više ni sami njihovi tvorci ne veruju u njihovu delotvornost. Čak ni obdanišni štosevi tipa "Savez za NATO" i slično više nisu garancija uspeha. Sve što je, dakle, preostalo jeste tužakanje na temu "čija mama kurva", ko je "frustriran muškarac" (anonimni komentator Politike o Momčilu Perišiću), ko s kim spava, kako i zašto.

Iz ("levičarskog") prsta isisana "Afera Arkadija'" pokazuje nam, mimo uobičajenih prljavština dnevnopolitičke borbe na srpski način, dokle se dospelo u fenomenalnom civilizacijskom regresu koji je Srbiji donela Miloševićeva era. U sveopštoj zbrci pojmova i vrednosti, ispada sasvim normalno da jedna "leva" stranka blati svoje protivnike zloupotrebljavajući radikalno "desnu" pošast kakva je homofobija, odnosno da ugađa najnižim strastima mase i predrasudama latentno fašističke moral majority malograđanštine, one koja pre podne moli krunicu a uveče se zabavlja uz dečju pornografiju... Možete samo zamisliti porodicu klasičnog lobotomizovanog Ćifte kojem njegov omiljeni medij za ručno ispiranje mozga sugeriše da se svi-ovi-što-traže-promene, da prostite, tucaju međusobno k'o zečevi, i to muško s muškim a žensko sa ženskim; pa ti sutra glasaj za to: sačuvaj me Bože! Traženje promena, pa još i definitivnog odlaska našeg oštrokosog Vraćača Dostojanstva (i oduzimatelja svega ostalog) samo je po sebi nastrano; ako je neko, ipak, toliko politički glupav, nacionalno nesvestan i klasno-svesno zapušten da to ne vidi, tu su JUL i razni anonimni pajdići da mu u tome pomognu koristeći priprostom umu shvatljivije primere i metode.

Ovako dolazimo, mic po mic, do impozantnog i masovnog usmrđivanja javnog diskursa: hodajući mentalni kontejneri veselo se izlivaju, koristeći štamparsku boju, pravo u novine, nelečeni i nelečivi frustrati svih boja istovaraju pretovarene kible svojih kompleksa na ekrane i pred kamere ili ih lepo ispodriguju pravo u mikrofone, sve vrednosti i principi tolerancije prema Drugom završavaju pod točkovima njihovih đubretarskih kamiona ili samleveni u njihovim mašinama za reciklažu đubreta u - megađubre. Neestetska nuspojava znana kao "javni život u Srbiji" pretvara se u epohalnu kloaku, a iz žitke smrdljive melase veselo izviruju i mašu njeni proizvođači, radosni da smrde, srećni što su napokon sve i svakoga sveli na svoju meru. A ako neko i nije pristao da se sam uvalja u fekalni pristup javnom životu, da veselo razmenjuje crevne nusprodukte, već će se naći entuzijasti koji će ga izgađati odgovarajućim sadržajima.

Sve je to u redu - već čujem glas pomirljivijeg Ćifte, koji se još premišlja na koju će stranu - nego, jesu li oni zaista... ono? Ne znam i nije me briga. Što se mene tiče, na volju im da gaje sklonosti i prema rebrastim radijatorima. Pod uslovom da ne osuđuju one koji više vole nešto drugo.