Intervju: Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine

Ne treba nam tutor

"Nema tog ko može bolje od Vojvođana znati kako treba da izgleda Vojvodina, a pošto ona ostaje u Srbiji, Vojvođani se moraju pitati i kakva že nam biti Srbija"

Već dve sedmice Novi Sad iznenađuje samog sebe, protesti protiv Miloševićeve vlasti svako veče okupljaju neočekivano velik broj građana. Jedan od najredovnijih govornika na novosadskim mitinzima je svakako Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. Kako sa Čankom razgovor vodimo u trenutku još nerazjašnjenih okolnosti pod kojima je poginula grupa saradnika Vuka Draškovića, a on sam bio povređen, za početak se nametnulo pitanje na tu temu.

NENAD ČANAK: Ja bih počeo s tvrdnjom da je pretnja ubistvom 21. septembra bila potpuno jasna i nedvosmislena. Čovek koji je dobio zadatak da me ubije mi je poznat, taj koji mu je naredio da me ubije zove se Mihalj Kertes, a ja sam istoga dana prodneo krivičnu prijavu u povodu ove pretnje na sedam nadležnih adresa u republici i u Novom Sadu. Povodom moje prijave ništa nije preduzeto, a taj čovek koji je dobio nalog da me ubije svakoga dana je u gradu i ja ga lično viđam, pošto me prati. Naravno, u pitanju je pritisak kojim se pokušava sprečiti moje političko delovanje.

Tragična saobraćajna nesreća, tragično ubistvo saradnika gospodina Draškovića, gde je on sam čudom preživeo, jeste po svemu sudeći još jedno ubistvo čiji stvarni počinioci nikad neće biti pronađeni. Ne treba zaboraviti da režim to radi odavno, da se najsurovije obračunava sa onima koji iz njegovog tabora pokušaju da izađu. Dakle, pakt sa režimom je pakt s đavolom koji cenu raskida naplaćuje u krvi.

Ja sam uveren da g. Drašković ima punu svest o tome i takođe sam uveren da on neće dozvoliti da ovo ubistvo odcuri u istoriju.

Da li hoćete da kažete da će se sada i Drašković i njegove pristalice uključiti u aktuelne proteste? I šta uopšte kažete povodom nekih ocena da su svakodnevni protesti pretežak način za ostvarenje toliko krupnog cilja kakav je obaranje Miloševića?

Prvo da na prvo pitanje kažem da je moj odgovor - ne! Ja kažem da je Drašković razmišljao da napusti pakt sa režimom, a ne da je on mislio da uđe u oštru opozicionu borbu. Šta će dalje biti, ne bih hteo da prognoziram.

Što se tiče primedbi na način političke borbe koji smo izabrali, rekao bih prvo da nije bilo drugog izbora, nije bilo drugog načina. Svakodnevni protestni mitinzi su jedini alat koji smo imali da bi uspeli da problem nedemokratske vlasti u Srbiji zadržimo pod svetlom međunarodnog političkog interesovanja.

Predajom Kosova, Srbija je trebalo da ode u zaborav i da postane oaza za Miloševićeve mafijaše. Ovom akcijom pokušavamo da to sprečimo, da sprečimo taj strateški pogrešan pravac međunarodne zajednice. Jer, zaboravljena Srbija ostala bi večito žarište problema. Mi tu grešku svetske politike hoćemo da ispravimo i da obezbedimo da i Srbija krene putem demokratizacije i promena.

Energija protesta u Srbiji je relativno mala, što je posledica, na prvom mestu, brutalnih svađa unutar Koalicije "Zajedno", gde se velik broj ljudi koji se doista samopregorno žrtvovao tokom tromesečnog protestovanja '96-97. razočarao. I sada ti ljudi ne veruju da su promene moguće jer, ako onolika energija nije ništa donela, kako će tek smanjena moći nešto da promeni. No, to je pogrešna procena, mislim da smo mi tek sada na pravoj prekretnici, jer tek sada je većina stanovništva, prvi put u proteklih 12 godina Miloševićeve vladavine, protiv njega! Sada je trenutak za akciju.

U gradovima kao što je Novi Sad, gde se vođi opozicione vlasti iz različitih partija, koji su tu vlast izborili na lokalnim izborima 1996. godine - nisu međusobno svađali, barem ne javno, i koji su uspeli da sačuvaju elementarna pravila političkog ferpleja, opozicija ima masovnu podršku građana. Bilo je ovde dana kada je u našim mitinzima učestvovalo 10 odsto građana Novog Sada, što je adekvatno broju od 200.000 u Beogradu - što tamo nemamo, zbog razloga o kojima sam govorio.

Siguran sam da se mora demonstrirati i da ćemo imati uspeha. Setite se da je režimu pre tri godine trebalo 70 dana da se lati sile protiv demonstranata, a sada mu je za to trebalo samo sedam dana. Dakle, njihova nervoza je toliko velika da to jasno govori i o ustalasanosti unutar režimskih krugova. Otuda je homogenizacija njihovih unutrašnjih redova njihov prioritetni cilj i zadatak. I tu se vraćamo na prvu temu o kojoj smo govorili - vidimo da pokušavaju da zatru svaku ideju prelaska na drugu stranu, da bilo kojeg prebega najsurovije kažnjavaju. Oni će međusobno početi beskrupulozno da se istrebljuju, a nas ostale će prvo plašiti, ponekog pretući - pa tek onda ubijati.

Govorite da su neki lideri opozicije često temeljno menjali neke svoje ključne stavove - no, ima ljudi koji smatraju da ste i vi lično, naročito tokom ove godine, učinili nekoliko radikalnih zaokreta. Početkom ove godine, u februaru, izbacili ste parolu "Vojvodina republika!", a sada govorite da je prioritet rušenje Miloševića i da problem redefinisanja odnosa u Srbiji treba ostaviti za bolja vremena. Rizikujete li i vi svoj kredibilitet ili smatrate da se politika i sastoji od zaokreta?

Ne, nisu u pitanju naši zaokreti, mi imamo jedinstvenu platformu, a stavovi o kojima govorite samo su pogledi na tu platformu iz različitih uglova i iz različitih opštih uslova. Ne zaboravite da je februar bio pre NATO intervencije, a ovo što sad radimo je posle nje. Svaki rat je neka vododelnica posle koje se redefinišu principi.

Naše oštro zalaganje za autonomiju koje je počelo još 1990. godine, stiglo je do pitanja republike 1999. godine, pošto se u međuvremenu raspala svaka vrsta federalne zajednice u kojoj je Srbija postojala. Srbija sada funkcioniše kao samostalna država - jer je neozbiljno smatrati federaciju sa Crnom Gorom kao neku zajedničku državu.

Iako je Vojvodina ostala u Srbiji, njen status ne može više da se podvodi pod bilo kakve samovlasne odluke neke centrale. Ono što je bila Autonomna Pokrajina Vojvodina u okviru SFRJ, bilo je ustavnopravno garantovano od te SFRJ. Pošto je SFRJ izdala Vojvodinu, time je izdala principe na kojima je počivala, pa je, izdajuži principe, potpisala sebi smrtnu presudu. Te stare garancije su tako nestale, pa se zbog toga sada postavlja pitanje redefinisanja statusa Vojvodine.

Ostajuži u Srbiji mi smatramo da principi redefinisanja zavise isključivo od volje građana Vojvodine. Nama sada ne treba nikakav tutor koji že se javiti kao garant novog statusa. Ako se prihvati tutor, postoji opasnost da on počne s nama da trguje, kako je to u više navrata bilo u vojvođanskoj prošlosti, što su ljudi ove pokrajine plažali visokom cenom. Zbog toga je pitanje Republike Vojvodine, pitanje našeg strateškog opredeljenja, jer taj koncept pruža mogužnost trajne zaštite građana od bilo koje jednostrane promene položaja Vojvodine. U tom smislu, dakle, na našem autonomističkom putu nije bilo nikakvog zaokreta ka republici nego je reč o prirodnoj evoluciji naše platforme.

Što se tiče primedbi na naš stav da trenutno ne treba razgovarati o redefinisanju položaja Vojvodine nego da se mora rušuti Miloševiž, rekao bih da smatram da bi insistiranje na bilo kakvom separatnom rešenju dalo srpskim vlastima odličan razlog za izazivanje građanskog rata u Vojvodini. Takva greška je, strateški posmatrano, napravljena na Kosovu. Separatno posmatranje interesa albanskog stanovništva na Kosovu kod njihovog političkog vožstva dovelo je samo Kosovo do stanja potpune destrukcije, potpune devastacije, a ovog trenutka i u poziciju otvorenog albanskog fašizma o čemu vež govore i istaknuti albanski intelektualci.

Stvaranje Privremene skupštine Vojvodine i formiranje Prelazne pokrajinske vlade su koraci unutar procesa reinstitucionalizacije vlasti u Srbiji i zato smo u novostvoreno parlamentarno telo u Vojvodini uvrstili samo one ljude koji su vež bili izabrani na nekim ranijim službenim izborima na nekom nivou - dakle, ljude koji imaju neki izborni legitimitet. Mi, dakle, ne pravimo paralelne organe vlasti nego formiramo dejstvujuže organe od ljudi koji su legalniji i legitimniji da predstavljaju interese građana. Kao deo Srbije, mi hožemo da damo konstruktivan doprinos normalizaciji institucija vlasti i demokratizaciji i decentralizaciji Srbije. Pošto je demokratizacija bez decentralizacije dosta teško zamisliva.

U krajnjoj konsenkvenci mi zaustavljamo proces rastakanja Srbije normalizujuži institucije u Vojvodini. Tako dajemo doprinos odbrani integriteta i suvereniteta Srbije.

Da li ste uspeli da u Beogradu i Srbiji, pa i u Podgorici, nađete neke saveznike oko ovih ideja jer, kako kažu, ni u politički rat se ne može iži bez saveznika?

Podgorica je glavni grad druge države i nije oko ovog pitanja presudna.

Kad je reč o saveznicima u Srbiji, mi ih imamo svugde gde ljudi razmišljaju o svojim interesima i o lokalnom identitetu. Evo, nedavno sam govorio u Nišu i bio sam prihvažen, smem da kažem, s velikim oduševljenjem. Jer, govorio sam o stvarima koje i njih bole. Centralizacija ne pogađa samo Vojvodinu nego pogađa sve, čak i Beograd. Reč je o režimu koji je usisao sve u korist nekoliko svojih mafijaških familija.

No, kad je reč o našoj potrebi da imamo saveznike u Beogradu, ne zaboravite da i ljudi u Beogradu moraju imati saveznike u Vojvodini. Oni su sada došli do te svesti, pa su daleko tolerantiji kad je reč o razlikama u nekim političkim ciljevima i interesima. To je pretpostavka za formiranje širokog fronta otpora.

Kad smo kod pitanja saveznika uočljivo je da upravo vi, koji ste godinama održavali mnogobrojne kontakte sa inostranstvom, nikad ne govorite o inostranim saveznicima u borbi za vojvođansku ideju?

Vojvođansko pitanje nije nacionalno vež demokratsko pitanje. Nigde ničiji, a naročite ne strani tenkovi nisu uveli demokratiju u neku zemlju.

Pošto je moj generalni stav da se vojvođansko pitanje ne može rešavati van Vojvodine, ono se ne može rešavati ne samo u Beogradu nego ni u Vašingtonu - gde su sasvim netalentovani za spoljnu politiku. Evo vam primer: oni javno obežaju da že za demokratski preobražaj u Srbiji uložiti 100 miliona dolara - pa ne ulože ništa. Da su imali ozbiljnu nameru da ulože, oni bi uložili i žutali. Ovako kažu, pa ne ulože, a nas ovde ipak blate kao strane plaženika.

Rečju, nema tog ko može bolje od Vojvođana znati kako treba da izgleda Vojvodina, a pošto ona ostaje u Srbiji, Vojvođani se moraju pitati i kakva že nam biti Srbija.

Hože li Vojvodina, onakva kakvu je volimo, preživeti ovu krizu, pritiske i Miloševiževa poniženja?

Vojvođanski šavovi su čvrsti - i međunacionalni, i intersocijalni - i oni sa Srbijom. Vojvođani znaju da je tolerancija najjeftiniji način življenja.

Dimitrije Boarov

Politička divlja gradnja

Postoje izvesne tematske razlike između novosadskih i protesta u Beogradu i u drugim gradovima Srbije. Da li je uključivanje takozvanog vojvođanskog pitanja, sa demonstracionim raspuštanjem pokrajinske skupštine i vlade, te simboličkim formiranjem privremenih vojvođanskih institucija vlasti, dalo taj višak energije ovdašnjim protestima?

Rekao bih prvo da je osnovni razlog desetogodišnjeg tapkanja u mestu srbijanske opozicije neshvatanje suštine Miloševićevog režima. Na primer, jedan od osnovnih opozicionih slogana u proteklih deset godina bio je - "Bando crvena!". A Milošević nije komunista niti fašista. On je od države napravio tek instrument mafijaške porodice. Dezinstitucionalizacija je ono što njemu odgovara, a dezideologizacija je njegovo srednje ime.

Dakle, nema institucija, nema ideologije. Računa se samo sila, koju on naziva državna vlast. A u stvari je to najbrutalniji mafijaški oblik vladavine koja uklanja svakog ko joj stane na put. Ono što mi sada pokušavamo da uradimo u Vojvodini je prvo institucionalizacija. Ona je trenutno, da se tako izrazim, politička divlja gradnja koju posle treba samo legalizovati.

S druge strane idemo na ideologizaciju, to jest nudimo neke ideološke koncepte za kojima ljudi mogu poći. Naša je prednost da nismo toliko krivudali u proteklo vreme, te tako dovodili ljude u sumnju oko iskrenosti naših namera. Zato ovde imamo više podrške nego naši partneri u Beogradu, koji su imali i svoje nacionalističke i ne znam sve kakve faze, koji nisu imali jasno opredeljenje prema Jugoslaviji, prema pitanju tranzicije, ratova itd.