Svedok vremena - Dragoslav Avramović

Milošević se plaši inflacije

"On je bio uveren da može u svetu da dobije puno para. Ne od državnih i međunarodnih institucija već od privatnih banaka. Mislim da je za to doista imao smisla"

DR DRAGOSLAV AVRAMOVIĆ: Prvo da kažem da me je, kad sam se vratio u zemlju i počeo da posmatram tekuću ekonomsku politiku, frapiralo neznanje. Veliko neznanje osnovnih elemenata ekonomske politike, koje nas je i odvelo u katastrofu. Cela stvar je zapravo počela na jedan gotovo naivan način - na podlozi iskustva da smo ranije mogli da koegzistiramo sa tih 10-15 odsto mesečne inflacije. Nije bilo nikakvog sistematskog analitičkog napora da se shvati koji su sve elementi u igri, nego je bilo samo pitanje koju brzinu štampanja para izabrati za razne faze ekonomske krize. To je pratila totalna intelektualna nemoć da se uoči kako će se stvari razvijati napred i šta na vreme treba preduzeti.

Posle Markovićevog razdoblja jednostavno se mislilo da će stvari ići na isti način, i nije bilo preduzeto ništa da se vidi mogu li se porezi promeniti, šta kod njih smanjiti i koliko, na primer. I nikakva veza između tekuće konjunkture i nekakvog dugoročnijeg pogleda na našu privredu nije bilo. Nije bilo ni pokušaja da se vidi kako su druge zemlje rešavale svoj akutni inflacioni problem.

Moj plus u to vreme bio je što me je strašno interesovalo pitanje evropske inflacije, jer sam o tome radio ranije i disertaciju. Taj problem mi je bio blizak. Tako da sam još onda pokušao da napravim izvesnu paralelu između osnovnih elemenata ekonomske politike, to jest grešaka u njihovoj korelaciji, što je ležalo u razvoju naše inflacije.

Još da dodam da zapravo nikakav odnos nije postojao između naših ekonomskih teoretičara i vodećih ljudi u vladajućoj stranci, koji su donosili ključne odluke.

Odmah da kažem da se ključni prelom ka novčanoj katastrofi dogodio aprila meseca 1993. godine, kada je neko smislio da obori kamatne stope. Obrazloženje je bilo da su finansijski troškovi rasli, pa je izvučen zaključak da je osnovni uzrok inflacije u visokim kamatama, te da na neki način treba smanjiti finansijski pritisak na privredu. No, da biste smanjili kamatne stope, morate povećati novčanu masu. Kasnije se malo šta moglo popraviti u trci kamatnih stopa i novčane mase.

Sve se to počelo zahuktavati prilikom finansiranja otkupa pšenice tokom žetve. Taj otkup nije mogao da se finansira iz neinflacionih izvora, cene su zbog toga eksplodirale, i više nije bilo puta natrag. A niko nije ni pomišljao na neki radikalan potez.

Svi su bili nemoćni, od vlade pa nadalje, krenula je stihija.

Vi ste u dodir sa Vladom Srbije došli nešto ranije, u vreme kada je premijer bio dr Radoman Božović, koji je tada formirao republički Ekonomski savet. Da li je taj savet nešto prognozirao i nešto predlagao?

Jeste, ali tada taj inflacioni pritisak još nije bio toliko narastao, pa smo razmišljali o mogućnosti da se smanjenjem tempa rasta novčane mase nešto uradi na ublažavanju inflacionih očekivanja. Ja sam tada već iznosio mišljenje da treba presecati inflaciona očekivanja, a ne cene zaustavljati brutalnom, fizičkom kontrolom. Istina, nisam bio protiv kontrole, ali sam bio za odobravanje poskupljenja tamo gde se uoči snažan rast troškovnih imputa.

Božovićeva vlada je nešto od toga prihvatila, i to je dalo relativno dobre rezultate, ali je naš front veoma brzo bio probijen funkcionisanjem sistema Dafina banke i sledujućim finansijskim randmanima. Došlo je do haosa i sloma tog sistema, pa su cene deviza strašno skočile i preskočile tempo štampanja para. Na to se kasnije sve nadovezalo.

Spominjete april 1993. kao ključni mesec. Banke-piramide su pukle, krajem tog meseca pooštrene su svetske sankcije, itd. U takvoj situaciji su oborene kamate po teoriji ofanzivnog podsticanja proizvodnje. Kad ste vi lično uočili da zasipanje privrede jeftinim novcem ne donosi porast produkcije?

Još ranije. Čim sam video da porast proizvodnje u stvari vodi gomilanju zaliha, osetio sam da tu negde postoji perverzan odnos novca i proizvodnje. No, to je imalo i nekakvu dobru stranu, kasnije kada smo preduzeli antiinflacionu hirurgiju, pošto su postojale zalihe. Sada je situacija u tom smislu teža jer zaliha nema.

Najgora stvar je što tada nije bilo uočeno koji su tu odnosi između porasta novca, brzine skoka kamata, špekulativnog formiranja zaliha, itd. Ono što je još bilo ispušteno iz vida, a tu sam delimično i ja bio odgovoran (a to se pokazalo 1994. godine) - to je veza između politike banaka i inflacionih posledica te politike. Taj problem nije bio dovoljno osvetljen, nije bilo nikakve supervizije bankarskih portfelja, da se vidi šta je kome davano i šta je u tim potraživanjima zapravo deficit.

Te 1993. godine, o kojoj razgovaramo, srpski premijer je Nikola Šainović. Kad ste ga upoznali lično i da li ste u to vreme bili u prilici da s njim kontaktirate?

Znate, Šainović iz nekog razloga nije verovao u vrednost tog republičkog Ekonomskog saveta koji je bio formirao Božović. Šainović se uopšte nije tada oslanjao na Ivana Maksimovića, sećam se da je Ivan bio veoma nesrećan zbog toga. I ono malo analitičkog napora i razgovora u tom savetu, kad smo se redovno sastajali, prestalo je. Ponavljam, onda su oborili kamate i sve je krenulo u haos. Ekonomisti su se tada bili predali, intelektualno. Mogao bih reći sve do moje studije iz jula-avgusta, kada je inače sve već bilo eksplodiralo i kada su svi pokušaji postepenog smanjivanja inflacije već bili besmisleni. Samo neka masivna promena mogla je nešto da učini. Oko toga sam ja odmah imao Šainovićevu podršku. On je bolje shvatao te fundamentalne disproporcije u našoj ekonomiji, nego većina njegovih ministara, pa i mnogi naši ekonomisti. On je bistar čovek.

Da li još tada, kada ste predložili radikalno rešenje, počinje vaš intelektualni razlaz sa dotadašnjim bliskim prijateljem akademikom Kostom Mihailovićem?

On je bio, zajedno sa Stanićem, veliki protagonista fizičke kontrole ekonomskih tokova. Bio je umešan u dva-tri pokušaja stabilizacije kontrolom cena, racioniranjem. Kad su ti pokušaji u leto 1993. godine propali, on je digao ruke. I nije se interesovao za moj rad. Ipak, nije se slagao sa državnom administracijom i njenom politikom, pa kad sam ja ponudio nešto novo, on je to podržao. No oko programa nismo imali kontakte. Zapravo, mogu to slobodno da kažem, bio je to moj individualni napor.

Spomenuli ste Nikolu Stanića. Sećam se da je ondašnjoj nezavisnoj javnosti izgledalo da vam je Stanić nametnut za saradnika, kao neki Miloševićev kontrolor vašeg rada.

Ne verujem da je to tako bilo. Stanić je stalno bio uz Mihailovića. A kad je došlo do neslaganja između Mihailovića i Zebića, meni tačni uzroci tog razlaza nisu bili jasni, i on je bio dalje od moga rada.

Ja znam kako je moja studija došla u ruke Miloševića. Pokojni Lazar Pejić, moj prijatelj, bio je dosta visoko u Socijalističkoj partiji. On je tu moju studiju poslao Miloševiću i Šainoviću, što ja nisam ni znao. Onda su oni možda videli da će po njoj moći nešto da se uradi.

Stanić je bio postavljen blizu kada je doneta odluka da se stvori neki program na osnovu mojih predloga, kad sam ja postavljen za predsednika one ekspertske grupe. No, on je bio blagajnik, admistrator te grupe. Nije on imao nikakvog uticaja na njen rad, i ja ne verujem da je Milošević imao neko visoko mišljenje o njegovim intelektualnim sposobnostima, pa od njega nije sigurno očekivao ni neku intelektualnu kontrolu našeg rada.

Javnost je primetila pre desetak dana da vas je, kako to kažu Hrvati, Stanić "objedio" za svakakve stvari u "Politici". Kako to komentarišete?

On je još prošle godine u "Telegrafu" nešto objavio, možda ne sve što se sada pojavilo. No nisam to čitao sada. Takvi napadi su sada neizbežni jer ja sam sada glavni protivkandidat gospodina Miloševića. I zbog toga je to izvučeno iz fioke. Ja bih g. Stanića trebalo da tužim za 10 miliona dinara zbog povrede ugleda, ali spreman sam ja za takve napade.

Da se vratimo u tu mučnu 93, kada niko nije znao šta da se radi i kada je formirana ekspertska grupa. Da li je na njenim sastancima bilo nekog drugog celovitog, predloga, alternativnog vašem?

Nije bilo. Nije bilo zato što niko nije verovao da se nekim radikalno novim potezom može nešto postići. Diskusije je bilo, trajalo je to mesec dana. Postavljalo se pitanje da li da se ide na neku novu valutu, itd. Ja sam jedini verovao u novu ideju.

Tada sam pronašao da mi imamo rezerve u Narodnoj banci, 150-200 miliona dolara, što njima nije bilo jasno. Tome se i sada približavamo. Kao što se i realni volumen sredstava opticaja i sada smanjuje, eto došli smo na milijardu maraka novčane mase, a to ide realno naniže.

No tada sam pogrešio što sam mislio da, ako se izbriše ta novčana masa (koja je bila pala na 40-50 miliona maraka) i uspostavi zdrav dinar, posle toga neće biti problema. Banke su prve krenule u rušenje tog dinara i odobravanje kredita i kome treba i kome ne treba. Potcenio sam i sve strukturne slabosti naše privrede.

Ko je bio zagovornik suprotnih ideja u fazi stvaranja programa monetarne rekonstrukcije?

Bila je ideja pokojnog Tome Popovića i Stojana Stamenkovića da se ide na fluktuirajući kurs. Sada smatram da su u načelu imali pravo, ali sam ja u onoj situaciji bio uveren da to ne bi funkcionisalo. Da ništa ne bi funkcionisalo ako se dinar jednom ne fiksira na realnoj, niskoj ceni.

Alternativa je bila zaoštriti ponovo kontrolu cena, no te mere su bile odavno kompromitovane.

Je li stvar već tada bila potpuno u rukama Vlade Srbije, ili se nešto pitao i savezni premijer dr Radoje Kontić?

Kontić se tu nije mnogo pitao. Sve je bilo na tom nivou u rukama Oskara Kovača. On je zastupao teoriju da se hiperinflacija postepeno gasi postepenim smanjivanjem novčane mase. Što je bilo iluzorno u onoj situaciji. Zvanično, savezni plan je prvo pravio Ćirović, pa je to Kovač bio preuzeo. Moj drastični plan je pobedio njihov graduelni plan, sa kontrolom cena - što sam ja zbrisao, pošto znam da to nikad ne funkcioniše.

Kad ste prvi put razgovarali sa Miloševićem?

Pa negde krajem osamdesetih, mislim. Kod njega me je odveo Kosta Mihailović. Ja sam tada imao ideju kako da se reši pitanje spoljnih jugoslovenskih dugova. Mislio sam da se sve to može prebaciti u dugoročni dug, pa uspostaviti neki automatski mehanizam kamata, što bi obezbedilo delimičnu otplatu u lokalnoj valuti itd. No, on se nije mnogo interesovao za moj plan. Govorio je - to nije moja stvar. To je stvar savezne vlade, stvar Ujedinjenih nacija - da se sačini generalni plan razduživanja zemalja u razvoju. Razgovor je inače bio dosta prijatan.

Kasnije sam ga ponovo video tek kada sam skicirao program monetarne rekonstrukcije. On je shvatio taj program. Uostalom, ljudi su se za taj plan hvatali kao za slamku spasa. Kad sam ga u jednom dugom razgovoru ubedio da idemo na taj program, mislim da je i Stanić bio prisutan. On se bojao da će se to negativno odraziti na proizvodnju. Pitao se kako će to uticati na položaj radničke klase itd. Sećam se da sam rekao da gore ne može da bude nego što je bilo. Osnovno je da sam verovao da će kamatne stope da prorade jer ima zaliha.

Vi ste već u nekoliko navrata rekli da je Milošević ostavio utisak sposobnog čoveka , sposobnog administratora ...

Ne znam da li je sposoban administrator, ali je sposoban čovek.

No, kako ocenjujete neka mišljenja da on nema osećaj za makroekonomska pitanja i da nije dobar bankar, to jest da je socijalistički bankar?

Pošto su u njegovoj okolini bili uglavnom praktičari, oni su odmah proračunavali direktne posledice nekog zahvata. No, on je bio vrlo otvoren za moje argumente i delio je moje podozrenje prema direktivnim, fizičkim merama. On je bolje shvatao ono što govorim. No, ono što je još onda bilo transparentno jeste njegovo duboko verovanje da sa državnom rukom i sa sposobnim ljudima - možete daleko da doterate.

On je, znate, bio uveren da može u svetu da dobije puno para. Ne od državnih i međunarodnih institucija već od privatnih banaka. Mislim da je za to doista imao smisla.

Bolje da je više tražio pare a manje teritorije.

Gledajući unatrag, i meni je ostalo nejasno da nije racionalno postupio u odnosu na druge jugoslovenske nacije. Pa i u odnosu na Markovića. To mi je nejasno. Ne bih se iznenadio da je napravio dil sa Markovićem. Sve što je došlo, to je neobično za bistrog čoveka. Znam da je bistar, jer je prilikom rasprava o onom mom planu dva bio na mojoj strani i svađao se sa Kontićem, Zebićem i drugima. No, na kraju je uvek popuštao inerciji. Nije verovao u međunarodne institucije, a verovao je suviše u svemoć političke sile. Šteta za njega.

Na primer, kada je posle Dejtona imao sve u rukama, to nije iskoristio.

Je li on bio sam inspirator pogrešnog smera ili ga je uži krug oko njega gurao u takvom smeru?

Nije mi jasno vaše pitanje: ljudi s kojima je on radio? On je njih vodio, nisu oni njega vodili. Jedino je sa mnom bio odnos na "gospodine Avramoviću", a prema ostalima - njihovo mišljenje nije vredelo ništa. I njegova žena je imala uticaja na njega. No, za mene je ostalo misterija šta je to što ga je odvelo niza stranu. Kako je nastala aberacija? Zašto je on bio protiv svake decentralizacije države kad to ne bi smanjilo njegovu vlast?

Kakve su bile posledice te 1993. godine na potonja kretanja? Da li se nešto promenilo?

Kod Milošešvića je ostao strah od inflacije i to se stalno provlači, koliko spolja mogu da primetim. On je poslednjih godina stvaralac ovog balansiranja s deficitom, on odlučuje ko je plaćen, ko neće biti plaćen, on barata sa cash flow, sa gotovinom. On je izmislio kako danas nećete platiti učitelje, a platićete penzionere, pa nećete platiti lekare dva meseca, pa seljake. To je sistem variranja žrtve, održavanja niskih cena i dohodaka. Tako niko ne gubi interes za održanje sistema jer čeka kad će biti plaćen. To je on izmislio. On kao strateg ne vidi da je to ograničenog dometa.

Milošević otuda ulazi u sve veće likvidnosne probleme i kako slabi tempo rasta, slabe i državni prihodi. Sada više nema ravnoteže, a on hoće da ima velike budžetske izdatke za njegove stvari. Oko toga se sa mnom razišao.

Govorite o prikrivanju unutrašnjih deficita. Ali, koliko je on lično disponirao oskudnim deviznim sredstvima države?

To pitajte Borku Vučić i onoga Zečevića.

Rašireno je mišljenje da ste 1996. godine bili smenjeni kad ste pokušali da pohvatate konce baratanja deviznim sredstvima?

Ne znam da li je to verovatno. Istina, bio sam na tragu tih operacija. Prvo me je bunilo zbog čega su te pare držane na tim računima na Kipru i drugde. Pa zašto ti bonovi koje smo mi jeftino otkupili na sekundarnom tržištu dugova nisu vraćeni ovde u zemlju nego su ostavljeni napolju. Oko toga je bilo puno misterioznih stvari. Koliko je bilo izvoza kapitala, to ne mogu da kažem, ali bilo ga je verovatno.

Ne mislim da možete ovde odgovarati kao neki finansijski inspektor ali kako biste komentarisali špekulacije o velikom ličnom bogatstvu Slobodana Miloševića sakrivenog na nekim spoljnim računima?

To ne mogu da komentarišem. Ne znam, stvarno. Ono što nije valjalo i gde sam ja počeo da se uplićem - bilo je funkcionisanje mešovitih banaka, mešovite francusko-jugoslovenske banke i drugih banaka. Jer, prebačene su devizne rezerve Narodne banke, od nekoliko milijardi dolara, iz vrlo uglednih banaka u te mešovite banke u Parizu, Njujorku, Kipru. A te su pare onda bile upotrebljene za zajmove jugoslovenskim preduzećima, pa su tako nestale. E sad. koliko je tim parama bio pokrivan stvarni deficit naših preduzeća, a koliko je tu bilo krađe kapitala, to ne mogu da procenim. I koliko je sistem u te krađe bio umešan, a koliko su to bile individualne krađe, to ne znam.

Još pre bombardovanja jugoslovenska privreda je počela da se strmoglavljuje u depresiju...

To sam ja napisao u februaru, to je vaš list objavio. Pošto ja ne verujem u konspiraciju, ne mogu reći da je ovaj poslednji rat nastao zbog toga, ali on je pomogao da se to zabuši. Rat donosi prestanak plaćanja dugova a, s druge strane, protesti zbog deficita, zbog neplaćanja ljudi po prirodi stvari su zamrli, ukinute su, naravno, političke slobode. Rat je pokrio ogromnu krizu koja je počela početkom ove godine.

Brisanje dugova ili štampanje para

Sada smo tu gde jesmo, nova blokada, nizak nivo produkcije, snažna inflacija. Pridružili ste se Savezu za promene, kakav plan spasa sada imate?

Neću vam reći. Sada je inače osnovna dilema kako da se likvidiraju potraživanja. Ili će oni na vlasti učiniti još jedan napor - kao prošle godine kad su devalvirali dinar da bi se ukočila inflacija delimičnim brisanjem dugova - ili će krenuti lakšim putem, putem štampanja para. Mene sada iznenađuje brzina kojom poslednjih sedmica cene kreću naviše, 10 odsto nedeljno, a i brzina porasta kursa.

Otežavajuća je okolnost što opravke infrastrukture doista moraju da se urade, a para nema.

Problem kod inflacije jeste to što kad je zahuktate - teško je stati.

Stradaće narod

Ne mogu da vas ne pitam, povodom luksemburške epizode, šta mislite da je pogrešno u pristupu međunarodne zajednice problemima ove zemlje?

Mislim da pokera sa Miloševićem više nema, oni više nemaju poverenja u njega i hoće da ga brišu. Istovremeno, to brisanje je dosada ispadalo na štetu naroda. On je smanjivao zemlju, oni su pritiskali, a narod je plaćao.

Mislim i na odnos međunarodnih foruma prema demokratskim snagama.