Decenija bez Danila Kiša

Amalgam taloga iskustva

U Kišovim knjigama nema utehe i zato one nikada, iako su postale deo obavezne školske lektire, neće biti podesno pedagoško štivo; u njima nema moralnih tirada ni lažne humanističke vere, nema ni idola nacije, religije, ideologije ili politike

Deset godina je sasvim dovoljno da se pod pritiskom novog "gorkog taloga iskustva" izoštri i delimično promeni uvid u književno delo Danila Kiša. Za piščevog života, podjednako zahvaljujući opštim društvenim okolnostima ("socijalizam sa ljudskim licem", ergo "meki totalitarizam"), zatim dominantnim načinima tumačenja fikcionalnih tekstova (formalističko-strukturalističke orijentacije) i isforsiranosti jednog "književnog slučaja" (polemika Kiš - Dragan M. Jeremić), Kišovo delo čitano je, mahom, iz poetičke i estetičke perspektive, s namerom da se na primeru Peščanika, Grobnice za Borisa Davidoviča, Enciklopedije mrtvih i drugih knjiga pokaže kako je poezijom moguće pobediti, pročistiti i transcendirati istoriju.

Ta istorija je, na Balkanu, u proteklih deset godina, zahvaljujući mahnitosti vladajućih političkih oligarhija nastalih u procesu atomizacije nekadašnje zajedničke države (Kiš je, računajući sa multikulturalnošću kao arhimatricom svoje poetike, za sebe govorio da je poslednji jugoslovenski pisac), pokazala svoje krvavo lice i zbog toga su etičke dileme književnosti, ne samo one Kišove, sugerisane u formi poezije, nužno isplivale na površinu. Kiš je, uostalom, pozivajući se na Kestlera, stalno isticao da književnost počiva na drhtavoj ravnoteži etike i estetike, ponavljajući da je pisac Janus koji je čas homo politikus a čas homo poetikus, i da od trenutnog stanja sveta, jer niko ne piše ispod staklenog zvona, zavisi dominantni ton njegove jezičke partiture. Kako se menja svet tako se menja i čitanje teksta, a čitanje preusmerava jezički fiksirano značenje. U srpskoj književnosti druge polovine XX veka Kišov primer je u tom smislu reprezentativan. Evo zašto.

Kao i svaka književnost najvišeg stepena realizacije, i Kišova pripovedačka umetnost zasniva se na pokušaju davanja odgovora na temeljna etička pitanja u estetičkoj formi. Kiš piše iz pozicije onoga koji je prozreo (i u izvesnoj meri prezreo) istoriju, zato što u njoj nema osnova za ljudsku etiku, ima samo tragičnih svedočanstava i neprestanog nagomilavanja užasnih dokaza o tome da etika ne postoji, a za metafiziku kao intelektualac modernih vremena nije imao naročitog sluha. I tako se našao u međuprostoru u kojem je, kao iz ključne pukotine modernog bića, pisao svoja dela, stalno se pitajući o konačnom smislu pisanja u svetu čija istorija počiva na zlu i na besmislu. Ako ni u istoriji ni u pojedinačnoj egzistenciji nema pretpostavki za zasnivanje etike, ne neke apstraktne nego zaista delujuće etike, onda zašto uopšte pišemo, nije li pisanje samo obmana, zavaravanje, odbijanje da se suočimo sa svetom kakav on zaista jeste. Nije, mislio je Kiš, i nastavljao da piše, uvek na samoj ivici odluke da od pisanja konačno odustane, jer pisanje produbljuje uvide, a uvidi pojačavaju patnju, i uprkos tome nije odustao, samo zato što pisanje daje dostojanstvo ljudskoj smrti, zato što imenuje zlo i nesreću, i zato što iskupljuje i onoga koji piše i onoga koji čita. A to nije malo. To je, u stvari, najviše što se može, to je, zapravo, Sve.

Svet se histerično odvija u svim pravcima, više niko nikog ne sluša, više niko ni na koga ne obraća pažnju, svi su zabavljeni taštim igrama samoproklamacije, nema etike i sve je dozvoljeno, tehnologija nezaustavljivo i sve brže i brže potencira atavizam, to jest moralnu regresiju, i usred te buke i besa, usred direktnog televizijskog prenosa nečije kolektivne smrti, koja u atavizovanoj populaciji budi čak neku vrstu erotske radosti jer se dešava nekom drugom, sedi čovek u tišini svoje sobe, puši cigaretu za cigaretom, podbočio je glavu rukom, misli i piše. Ako nekako danas mogu da zamislim Kiša (nikada ga nisam video uživo), onda ga vidim upravo tako. Ćuti u središtu oluje i prede svoju nit.

Kiš je supstancijalan pisac, za sebe je ironično govorio da odmah piše "izabrana dela". Pisati samo onda kada se ima šta reći, i samo onda kada se "voda popne do grla", i u tom pisanju govoriti o bitnim stvarima, drugim rečima o stvarima koje zaslužuju da o njima govorimo, to je, uprkos prigovorima o nedovoljnoj produktivnosti, vrlina posebne vrste. Pa i taj se prigovor radi prigovora, o navodnoj piščevoj neproduktivnosti i o odsustvu velike knjige sa nacionalnom tematikom, kao produkt ovdašnje palanačke aksiologije, raspršio poput mehura od sapunice kada su, posthumno, objavljena Kišova Sabrana dela u četrnaest knjiga. Rani romani, "porodični ciklus/cirkus", tri knjige novela sa predominantnom temom smrti (istorija, civilizacija i ideologija kao "leglo smrti"), dramski tekstovi, poetičke rasprave, polemike, intervjui, pesme, prepevi, eseji, članci i kritike - tako, u produktivnoj polivalentnosti svih književnih rodova i brojnih književnih vrsta, izgleda Kišov stvaralački opus. Semantički, estetski i formalni raspon toga opusa uključuje srpsku književnost u evropski kontekst, i više od toga, čini je prestižnom i univerzalno vrednom. Baštineći, u esencijalnom a ne u imitativnom vidu, učinke najznačajnijih južnoslovenskih pisaca XX veka (Andrić, Crnjanski, Krleža) Danilo Kiš pomerio je srpsku književnost iz sfere visokog modernizma (odsustvo transcendenta, nemost i očaj pred užasom istorije, pitanje etike) prema postmodernističkom horizontu na kojem se oglašava čovekova smrt i kraj istorijske civilizacije, a počinje ideološki i tehnološki imoralizam, proizvoljnost svakodnevice u kojoj sila formira interes, a interes formira istinu. U Kišovim knjigama nema utehe i zato one, definitivno, bez obzira na to što su postale deo obavezne školske lektire, nikada neće biti podesno pedagoško štivo; u njima nema moralnih tirada ni lažne humanističke vere, nema ni idola nacije, religije, ideologije ili politike. Ima samo stišanog lirskog glasa koji, katkad ironično a katkad melanholično, svedoči o ljudskoj sudbini, tom sinonimu za tragičku predodređenost.

Kišove knjige jesu amalgam pojedinačnog i kolektivnog gorkog iskustva koje je u upravo odlazećem stoleću doseglo svoju najdublju i najpesimističkiju tačku. Kestenov list koji se strmoglavljuje i užas logora, to su dve krajnosti piščevog postojanja rezignirano pomirene u stalnoj slutnji smrti. Kiš je pisao imajući na umu to iskustvo, pisao je uprkos njemu. Činio je to sa poetičkom kompetencijom, imaginativnom invencijom i jezičkom koncentracijom najvišeg mogućeg reda, sabran kao pesnik, posvećen kao martir. Učinio je najviše koliko je mogao, iskoristio je sve što mu je dato, ali na svoju posthumnu recepciju nikako nije mogao uticati: danas ga svojataju i oni koji su ga za života blatili, citiraju ga u pseudointelektualne, ukrasne svrhe i oni koji ga nisu pročitali, tumače ga i oni koji ga niti vole niti razumeju, postao je školski pisac, refrenski ures svake čaršijske pojave koja gordo ističe svoju navodnu nezavisnost a pribija se uz trpezu vlasti... Kada sam pre dve godine dovršio svoju knjigu o Kišu (sažetu, jer sam od njega naučio da tako treba pisati), učinilo mi se, verovatno zbog zasićenja svakojakom literaturom o njegovom delu, kako se nad pisca nadvija opasnost interpretativne unifikacije, papagajskog ponavljanja opštih mesta. Sada znam da nam tek predstoji čitanje Kiša. On je uvek drukčiji, nov i drugi i on je, sada, zauvek smiren u svom tekstu, projekcija naše želje da i sami budemo takvi.