Knjige: Bora Đorđević i politika

Hronika potonuća

Bora Čorba je, ako ništa drugo, jedna od idealnih metafora miloševićevske Srbije: sve što je uradio, sebi je uradio

O odnosu rokenrola i politike ovde se oduvek, iz teško dokučivih razloga, malo i stidljivo pisalo; poslovični fah-idiotizam tradicionalne rok kritike uglavnom je zazirao od srčanijeg upuštanja u ovu temu, radije se baveći akordima, rifovima, solažama i ostalim prostotoopsenjivačkim nagvaždanjima. S druge strane, sami rokeri su u onoj, Titovoj Jugoslaviji uglavnom gledali da "gledaju svoja posla", daleko od bilo kakvih naznaka da primećuju društveni kontekst u kojem deluju (ovde ne računamo simpatično blentave filipike protiv, recimo, rata u Vijetnamu, nuklearne opasnosti ili tužne sudbine zanzibarskih mravojeda). Kad su se i oglašavali ovi pripadnici dugokose sekcije Zdrave Socijalističke Mladeži, to je češće bilo na "večerima revolucionarnih pesama" raznih brainwashing muzičkih festivala (sa pesmuljcima tipa paradigmatične "Ivo Lola" Korni grupe) nego u sebi primerenom kontekstu i sa pesmama koje su se zaista obraćale svojoj publici, govoreći o njenim stvarnim problemima i težnjama. I tako se to vuklo sve dok nisu došli Pankrti i oduvali sve miševe u mišje rupe. Tako je započela prava politička istorija (ex)YU rokenrola.

Ako su Pankrti simbol uspona poznotitoističke nade, ako su pank i novi talas vesnici posttitoističkog otvaranja ka slobodi mišljenja i govora - a u toj su slobodi eksplicitne kritike komunističkog društva pankeri išli mnogo dalje od velike većine razglašenih disidenata, koji su uglavnom krokodilisali nad ugroženom nacijom - onda je delovanje Bore Đorđevića i Riblje čorbe vesnik sramnog potonuća bar jednog dela SFRJ (onog koji se, iz mozgu nedostupnih razloga, i dalje kiti imenom Jugoslavije) u populističko neovarvarstvo, u kojem je rokenrol moguć, smislen i poželjan samo na struju priključeno - ojkanje i zapomaganje.

Sredinom osamdesetih Bora Đorđević je bio neprikosnoveni populistički tribun SFRJ rokenrola, beogradski Brus Springstin, rock-mamut kojem su svi skidali kapu, idol radnih i studentskih (pri)gradskih masa i san gimnazijskih devojčica od Vardara pa do Sutle. Činilo se da nema nijedne stvari na vidiku koja bi mogla da pomuti njegovu slavu i značaj - ili da otanji njegov buđelar - i da će B. Č. ovim krajevima žariti i paliti još decenijama, kao nekakav čačanski Džeger, raspevani gerontokrata kojeg je - kao i svakoga ko je izvan čaršijskog formata i standarda - dozvoljeno pakosno mrzeti, ali mu se ne može ništa osim inferiorno pljuvati pod prozor.

Onda se, međutim, Srbiji dogodio narod, a Bora je Čorba - sa već odranije primećenim ranim simptomima patriotske vrućice - radosno pohrlio Nadirućem Prostaku (Mereškovski) u susret, gledajući da se nekako stavi na čelo njegove muzičke sekcije. Od tada traje tužno lutanje i društveno samourušavanje jed(i)nog autentičnog monumenta srpskog rock-mainstreama: od javne podrške Slobodanu Miloševiću kada se tek uspeo na vlast, do idealističke ljubavi prema Vuku i Šešelju iz njihove novopazovske gde-su-srpski-grobovi-tu-su-srpske-zemlje faze, pa Karadžiću, Mladiću, Arkanu i, uopšte, svakome za koga bi "u datom trenutku" pomislio da je sposoban i voljan da pravedno proširi srpske granice od Ankone do Ankare.

Knjiga Od Velike Srbije do SAO Riblje Čorbe Nandora Ljubanovića i Draga Borića (izd. Kulturbunt, Pančevo, 1999) svojevrsni je miš-maš Borinih parapolitičkih lu(pe)tanja i prikaza "šireg društvenog stanja". Podnaslov knjige "Ogled o glavnom muzičkom junaku Godina Raspleta" sugeriše nameru autora da, govoreći o Čorbi, preko Čorbe i kroz Čorbu, ispričaju priču o društvenoj degeneraciji devedesetih. U toj nameri autori se neretko zalete malo predaleko, pa čitaocu ostaje nejasno zašto se glavni junak tako često gubi sa horizonta na duže vreme, a sve zbog potrebe autora da mu (čitaocu) objasne kontekst jednog vremena, iako čitalac sve to već dobro zna i oseća na vlastitoj koži.

Dajući sebi dosta truda, Borić i Ljubanović su pročeprkali po zaostavštini Bore Đorđevića tokom njegovog patriotskog angažmana i pomalo bizarnim kolažiranjem ukrstili Čorbine verbalne lupinge sa najraznovrsnijim iskazima ukupne srpske mentalne dekadencije u poslednjoj deceniji - od tolkovanja nacionalno zabrinutih akademika preko prikaza raznih odbojnih likova i gnusnih događaja iz godina raspleta - tog nesumnjivo najsramnijeg perioda u postosmanlijskoj istoriji Srbije - do citata raznih bespoštednih analitičara srpskog sindroma. Tako se knjiga pretvara u paralelnu istoriju zapanjujućeg kreativnog opadanja karijere Bore Đorđevića i Riblje čorbe i ništa manje upečatljivog nazadovanja cele jedne nacije. Ponekad ostaje nejasno zašto autori pribegavaju nekim od citata ili objašnjenja, mestimično se obećani ogled pretvara u pamflet u kojem, kao kolateralne žrtve, bez vidljivog motiva i objašnjenja stradaju i neki poznati ovdašnji rok-kritičari, s vremena na vreme se nit knjige gubi u preteranoj pretencioznosti Sveobjašnjavanja ili u kompozicijskoj nerazrađenosti i nedomišljenosti raspoloživog tekstualnog materijala; otuda, usled repetitivnosti, kao i predoziranosti čudno složenih citata (red Bore Čorbe, red Latinke Perović!) dolazi i do zamora materijala. Ipak, lako primetne mane ove knjige - nad kojom je, prosto, trebalo prosedeti još mesec-dva, uz više autorske strogosti - ne poništavaju pozitivne efekte autorskog napora da se prikaže jedna neverovatna i tužna istorija lične i globalne kreativne propasti. Uostalom, Bora Čorba je, ako ništa drugo, jedna od idealnih metafora miloševićevske Srbije: sve što je uradio, sebi je uradio. Kao što se jedna sjajna karijera nasukala u plićaku banalnosti i prostaštva, tako je i Srbija fenomenalno uspešno poradila na vlastitoj propasti, ne pogrešivši nijednom u zadnjih tuce godina u izboru najgore moguće opcije za svaki problem. A ni to, bogami, nije tako lako: sve druge tranzicijske ćorave koke našle su bar poneko zrno.