Hiljadu bubnjeva Darkwood Duba: "Elektropionir"

Upijanje zvuka

"Mi i inače ne reagujemo na spoljne stvari tako direktno. Sve reakcije su zadržane, obrađene iznutra, i tek posle filtriranja kroz određeno vreme i proživljavanje vraćaju se nazad, kao sopstveni odraz"

Dugo očekivani treći dugosvirajući album beogradskog sastava Darkwood Dub pod nazivom Elektropionir, nedavno se pojavio u izdanju Free B92. Maleri koji prate svako izdanje grupe su već postali uobičajeni. Prvi album, Paramparčad ('93) kasnio je sa izlaskom tri godine, drugi album U nedogled ('96) dve godine, a ovaj, Elektropionir , kasni sa izlaskom tek nekih pola godine, zbog ratnog preuzimanja Radija B92 koji je njegov izdavač. Elektropionir, sniman dugo, od septembra '98. do februara '99. u studiju Akademija, što se na kraju i isplatilo, pun je muzike, novootkrivene melodičnosti i lirike. Tekstovi su pametni, direktni i tačni. O gradu u pustinji, pustinji u gradu, pustinji u srcu, gnezdu u srcu. Veliki korak napred.

Razgovaramo sa Vladimirom Jerićem, gitarom i nezvaničnom portparolom benda.

- Odakle "Elektropionir" u nazivu albuma?

Postojale su dve igračke našeg detinjstva - "Mehanotehnika" i "Elektropionir". Dok je "Mehanotehnika" bila komplet sa šrafčićima i ostalim alatom za pravljenje raznih malih mehaničkih naprava, "Elektropionir" je, za one koji ne znaju, bio igračka-kompletić raznih delova od kojih su deca mogla da prave kojekakve jednostavne električne naprave, elektromotore, neke stvari koje se mrdaju, a sve se priključivalo na onu fenomenalnu veliku bateriju od 4,5 V, koja je bila deo kompleta. U uputstvu za upotrebu bili su i razni "opiti", koje je klinac mogao da radi, kao oni koji proveravaju da li je baterija puna - "opit sa jezikom", u kom se baterija liže i dete doživi blagi strujni udar, i "opit sa žaruljicom" kako je u uputstvu pisalo. To je ušlo i u dizajn cele kampanje. Na omot CD-a smo stavili "opit sa jezikom", a na kasetu "opit sa žaruljicom". Svi smo se igrali sa "Elektropionirom", i uglavnom spalili svoje komplete priključujući ih na mrežni napon ili slično.

Meni sam naziv "Elektropionir" znači mnogo stvari, a mislim da može da bude interesantno i ljudima koji se nisu igrali sa njim. Sigurno je da tu ima i nostalgije, ali je ja ne bih nešto akcentovao. Nostalgija se i inače svuda provlači. Osim toga, naziv može da označi i naše stanje i snalaženje u samom procesu rada, jer sve što radimo, radimo uz pomoć štapa i kanapa, baš kao sa "Elektropionirom".

- Prvi put pojavljivanje albuma Darkwood Dub prati osmišljen marketinški nastup.

Za dizajn cele kampanje u grafičkom smislu bila je zadužena Sanja Rudić, a firma Mechanical Duck za fotografije, spotove i ostalo. Jedino smo sami dizajnirali prvi album, a onda smo dizajn prepustili ljudima koji se i inače time bave. Ovo je prvi put da smo pokušali da napravimo pravu medijsku i marketinšku kampanju, od plakata, majica, kapa, bilborda, znači sve vrlo profesionalno. Nisam siguran da to može da dâ bilo bilo kakve rezultate u Srbiji danas, pogotovo kada je u pitanju vrsta muzike koju mi sviramo, ali to je bila želja naše izdavačke kuće, i mi nismo imali ništa protiv.

- Naslovna pesma, spot koji je prati, dizajn omota kao da nemaju nikakve veze sa atmosferom ostatka albuma.

Treba malo sačekati da izađu i ostali spotovi. Elektropionir je jedina pesma koja kao da je snimana u prostoriji za vežbanje ili kod kuće, da bi se dobio siroviji momenat, i ona može da zvuči kao neki intro albuma.

Omot ne otkriva ništa, prva stvar definitivno ne otkriva ono što se nalazi na ostatku albuma, i možda smo time dobili više slojeva koje treba proći da bi se došlo do esencije same muzike.

- Vas su na različite načine čitali i tumačili, uglavnom kao nosioce novog muzičkog senzibiliteta u nekom postrok ključu. Uticaji koji su se prepoznavali kreću se u rasponu od regea, elektronske muzike do drum'n'bass, moderne plesne i tehno muzike. Na ovom albumu, takve kvalifikacije skoro da nemaju nikakvog smisla, jer su definitivno Darkwood Dub postali sami svoj žanr, koji se može zvati plesna muzika za razmišljanje, ali i bilo kako.

Nemam nikakav odnos prema bilo kakvim kvalifikacijama, i ostavljam taj posao ljudima koji su rešili da je to ono čime oni žele da se bave, teoretičarima i kritičarima, koji se bave istorijskim tokovima, trendovima, posledicama trendova. I naravno tim prilično izvikanim, ne trendom nego tzv. postmodernim stanjem koje verovatno još traje, u kom je dezintegracija teoretski dostigla maksimum. Ako bih morao da se izjasnim onda bih rekao da je ovo što radimo pop muzika, jer prati sve postulate tog davno definisanog žanra još u 40-im, i namenjena je prvenstveno slušaocu, a ne kritičarima ili muzičarima. A što se tiče ovog "post", najpre bi morali da pođemo od preciznih definicija, da li je rad u medijima umetnost ili komunikacija. Možda se umetnost pretvorila u nešto drugo, a ovo čime se bavimo možda je prešlo u neki oblik komunikacije. Mi smo oduvek upijali zvuke, matrice, rešenja iz našeg okruženja, ali nikad pravce, to nam nikad nije bilo blisko. Uz pomoć štapa i kanapa mi podražavamo repetativnu muziku klupskom atmosferom u klasičnoj rok formaciji gitara i bubnjevi, mada ne izbegavamo tehnologiju, i koristimo je koliko god smo u mogućnosti.

Da, to je plesna muzika koja može da se sluša i iz fotelje. Ali idealna situacija za slušanje je na koncertu.

- Životni stav koji prati Darkwood Dub sigurno nije sex'n'drugs'n'rock&roll.

Sex'n'drugs'n'rock&roll, na sreću ili na žalost, još uvek jeste jedan od načina posmatranja stvari, s tim da je najveća nevolja sa tom tačkom gledišta bila u tome što je jedno vreme podignuta na nivo ultimativne filozofije života. U našem sistemu, čak i taj način razmišljanja, ima svoje mesto, ali samo kao jedna od desetina varijanti i ponuda. Duhovnost možda ponekad suviše patetično voli da se provuče kroz našu muziku i tekstove. Ali: nije ni važno sa kakvim namerama i sa kakvim backgroundom investiramo u muziku. Ono što je važno je kako se ona ovaploti, kako izlazi sa druge strane, kakvu emociju, na prvom mestu, a onda i atmosferu pravi kod slušaoca. Jedina komunikacija koju mi želimo da imamo sa publikom je putem muzike. Sve ostalo je u funkciji toga. Interpretacija može vrlo da smeta u čitanju samog dela, tako da se trudimo da nikad ne stanemo između muzike i slušalaca, pojašnjavajući nešto što nismo uspeli da kažemo muzikom. Ako već nešto nismo uspeli da objasnimo na ovoj ploči, uradićemo to na sledećoj.

- Kako vam je uspelo da napravite album koji, naizgled, zvuči kao da nema veze sa ovim i ovakvim okruženjem?

Mi i inače ne reagujemo na spoljne stvari tako direktno. Sve reakcije su zadržane, obrađene iznutra, i tek posle filtriranja kroz određeno vreme i proživljavanje vraćaju se nazad, kao sopstveni odraz. Što se samog zvuka ili poetike tiče - nemamo nekakvih referenci na okruženje, ali malo ispod tog sloja apsolutno sve je odraz stvarnosti.

I to ne odraz onoga što se vidi na Dnevniku, već odraz nečega što ti se dogodi pošto si nešto video na Dnevniku. Samim tim, u pitanju je vrlo lična i intimna stvar. Interesantno je da, kako godine prolaze, tu našu zajedničku intimu sve više ljudi oseća kao svoju i ima potrebu da saučestvuje u njoj, i to ljudi koji nisu direktno uključeni u krug u kojem mi boravimo i kroz koji se krećemo. Tako ispada da je sve što radimo odraz kolektive intime.