Željko Simić na čelu Narodnog pozorišta

Handke bez Mijača

"Možda govorim patetično, ali ja ne mogu prekoračiti determinante neke svoje psihe, duševnog života, zato što mislim da svako zaslužuje doličnu pažnju i svi problemi se moraju rešavati u nekakvom prepletu a nikakvim dekretima ni administrativno"

U prvom mesecu karijere upravnika Narodnog pozorišta, republički ministar kulture gospodin Željko Simić razgovarao je sa zaposlenima, upotpunio je rukovodilački tim, učestvovao je u definisanju repertoara sva tri ansambla, rešavao tekuće materijalne probleme i, dan pre početka sezone, novinarima predstavio svoj program. Tom prilikom, gospodin Simić bio je ljubazan da odgovori na nekoliko pitanja za "Vreme".

Na pitanje da li je tačno da su zaposleni nedavno primili tek drugi deo majske plate, a da je saradnicima isplaćen tek aprilski honorar gospodin Simić odgovara potvrdno, podsećajući da "Narodno pozorište deli sudbinu svih institucija u kulturi".Obećao je da će "učiniti sve" da ubrza dinamiku isplate, "u nekom dosluhu ili saglasju sa objektivnim determinantama vremena u kome živimo". "Narodno pozorište možda jeste privilegovano činjenicom da sam ja i ministar i upravnik, ali bi Narodno pozorište i moralo biti vrednosno privilegovano zato što se radi o instituciji koja je najstarija na ovim prostorima i koja zaslužuje da bude tretirana sa osobitim estetičkim, a ako hoćete i operativnim marom. Dakle, s velikom brigom, ali ne na uštrb drugih kulturnih institucija."

Sledeće pitanje ticalo se dvodnevnog štrajka orkestra. Završen je, kaže gospodin Simić, "ozbiljnim, opsežnim i dugim razgovorom i sa predstavnicima orkestra i hora. Otklonili smo sve prepreke koje su postojale i koje nisu bile hirovite - odnosile su se na nedostatak potrošnog materijala. Ja sam čuo, neki su dali izjave, da moji prethodnici nisu nikada odlazili u te prostore; ja sam to učinio ne iz demagoških razloga, nego što je to deo mog vioenja, koncepta rada u Narodnom pozorištu. Držim da se arogantnim ili bilo kakvim netolerantnim odnosom prema radnicima ne mogu očekivati nikakvi plodotvorni učinci, naprotiv, mogu se samo uvećavati tenzije. Pokušao sam da na posredan način opišem svoje shvatanje autoriteta, pri tom ne plediram da sam to. Moja je želja da me ljudi pozdrave zato što u meni mogu razabrati neke istinske, pre svega ljudske vrednosti, a zatim i one intelektualne i duhovne. Najmanje što bih želeo to je da ovu funkciju tretiram kao mogućnost nove promocije. Možda govorim patetično, ali ja ne mogu prekoračiti determinante neke svoje psihe, duševnog života, zato što mislim da svako zaslužuje doličnu pažnju i svi problemi se moraju rešavati u nekakvom prepletu a nikakvim dekretima ni administrativno."

Zašto na usvojenom repertoaru nema Vožnje čunom Petera Handkea u režiji Dejana Mijača, iako su prve probe održane još tokom rata, bilo je poslednje pitanje na koje je za "Vreme" odgovorio gospodin Simić. "Nekoliko dana pošto sam postavljen na mesto upravnika osetio sam potrebu da se epistolarno obratim gospodinu Dejanu Mijaču jer mislim da on to kao reditelj i kao ličnost zaslužuje. Ma šta ko o tome mislio, on je jedno od najznačajnijih imena našeg pozorišta." Na sastanku koji je sledio, gospodin Mijač je otkrio da su njegovi razlozi za odustajanje od Handkea "vezani za neispunjenje nekih obaveza prethodnog upravnika prema njemu". Gospodin Simić misli da su razlozi daleko dublji a "vezani su za ritam stvaralačkog erosa gospodina Mijača". On je naprosto 'izdušio', rekao je da je taj projekat pregoreo zato što su se lica oko njega razmagnetisala te ih on ne može ponovo vratiti u maticu tog uzbudljivog avanturičnog dogaoaja, i da mu je zbog toga žao. Ja mu istinski verujem, jer to je već treći projekat u Narodnom pozorištu koji propada. Ostali smo čini mi se u izuzetno korektnom odnosu i vrata Narodnog pozorišta su mu uvek otvorena. Ali, Handkeova drama ipak će biti igrana u Narodnom, u drugoj režiji i postavci, zato što je Handke izuzetan pisac koji je, da tako kažem, zadužio ovu Srbiju po mnogim osnovama."