Crtice iz Maksimira
"Luftovanje" euforije
U Zagrebu je stvorena takva atmosfera da je neuspeh u meču sa Jugoslavijom samo logična posledica neadekvatnog pristupa utakmici. Komplimenti Vujadinu Boškovu
Prošle subote, na dan
"istorijske" utakmice Hrvatska-Jugoslavija, scena u hotelu "Šeraton"
bila je ovakva: Siniša Mihajlović, jugoslovenski reprezentativac koji će te večeri
biti najbolji čovek na terenu maksimirskog stadiona, bio je okružen grupom ljudi, među
kojima je bilo i dece sa kockastim dresovima hrvatske reprezentacije. Siniša je srdačno
ćaskao sa njima, delio autograme, slikao se... Ko su bili Sinišini obožavaoci usred
Zagreba? Niko drugi nego rođaci po liniji majke Viktorije... Siniša je, kao što je
poznato, rođen u Borovu Selu, tamo gde je za Prvi maj 1991. počeo krvavi raspad
Jugoslavije. Svojevremeno, trebalo je da pređe u Dinamo, ali se Ćiro Blažević, tada na
klupi zagrebačkog kluba, silno naljutio kada mu je "mali" drsko zatražio
35.000 maraka. Nije hteo da mu ih da i "mali" je otišao u Vojvodunu, odatle u
Zvezdu (za milion maraka klubu!), iz Zvezde, kao prvak Evrope i sveta, u Romu, pa
Samdoriju do današnjeg Lacija.
ZNAK OHRABRENJA: Detalj o Siniši samo je ilustracija isprepletanosti sudbina ljudi sa ovih prostora. Sličnih primera tokom dva zagrebačka dana bilo je još. "Tisak" je pomalo ironično poželeo Ivici Kralju, golmanu naše reprezentacije, "dobrodošlicu u domovinu" dok je reporter HTV-a, komentarišući meč mladih reprezentacija, ulazak Ivice Franciškovića u igru prokometarisao ovako:
"On je član subotičkog Spartaka, a po imenu i prezimenu zaslužuje naš mali kredit..."
Kada je taj isti Francišković iz slobodnog udarca postigao fantastičan gol i izjednačio na 2:2, kredit više nije bio pominjan...
Meč mladih reprezentacija bio je samo "lako zagrevanje" za ono glavno u subotu. Na stadionu u Kranjčevićevoj čulo se sve i svašta, od klicanja Dinku Šakiću do skandiranja "Izgubili ste Kosovo", ali kada je neko iz malobrojne grupe Jugoslovena na ovo poslednje više nego glasno uzvratio "Boli nas k....", Hrvati su, zbunjeni, zaćutali.
Nerešen ishod u meču mladih reprezentacija, što je posle 2:6 u Beogradu za naš tim bio uspeh koji obezbeđuje nastavak takmičenja i otvara možda čak i put ka Sidneju, bio je za našu stranu znak ohrabrenja pred meč seniora, ali malo je ko od Hrvata mogao da ga doživi kao neku opomenu pred ono važnije u subotu. Optimizam je bio podignut na nivo nacionalne euforije, Blažević je u subotu sa stranica "tiska" poručio Jugoslovenima da budu srećni "ako prođu samo sa golom ili dva razlike", ali ispostavilo se da je optimizam bio bez (realnog) pokrića, da je rival mnogo jači nego što se u Zagrebu verovalo, da je sposoban da izdrži 48 minuta sa igračem manje i da na kraju iz pera komentatora "Jutarnjeg lista" dobije kompliment kao "najbolja momčad koja je gostovala u Maksimiru poslednjih 10 godina".
NEIZBEŽNA SCENOGRAFIJA: Ispostavilo se da je naša procena o tvrdom, ružnom i uglavnom špekulantskom meču bila pogrešna. Nije bilo 4:4 kao na Lacio-Milan, ali je bilo 2:2 sa četiri lepa gola iz "kalča" (sva četiri strelca igraju u Italiji), sa šansama za bar još toliko, sa vrhunskom igrom nekolicine istinskih majstora svetskog fudbala, sa svim što krasi jednu lepu fudbalsku predstavu. Hrvati su pogrešili što su utakmici dali "istorijski karakter", što su od nje napravili nacionalno pitanje, što su je u svom domoljublju, na koje naravno imaju pravo, možda i nesvesno ispolitizovali više nego što su i sami želeli. Sve to opteretilo je igrače a da oni ni sami nisu bili svesni. Umesto da vežbaju odbranu od Mihajlovićevih "kifli" (što po rečima golmana Ladića nijednom nisu radili na pripremama u Brežicama), "pobeđivali" su izjavama koje su im se na kraju obile o glavu.
Treba, međutim, reći da su jugoslovenski tim, rukovodstvo i novinari bili vrhunski dočekani u Zagrebu i ispraćeni iz njega bez ijednog incidenta. Ružna skandiranja i psovke iz gledališta bile su neizbežne, ali ukupna tenzija bila je neuporedivo niža nego pre dve godine kada su igrali Kroacija i Partizan, iako je sada ulog bio neuporedivo veći. Kolega Hose Garcia iz madridske "Marke" tražio je da mu prevedem "Srbe na vrbe" i "Ubi, ubi Srbina" što se čulo u Kranjčevićevoj i na Maksimiru, ali stvari ne treba generalizovati, oni koji svoj odnos prema nekome ili nečemu baziraju na mržnji, a takvih nije samo kod Hrvata, nikada neće biti graditelji porušenih mostova bar za korektnost, ako ne i za neko novo prijateljstvo. Najpozitivniji primer dali su igrači - utakmica je za značaj koji je imala bila u granicama korektnosti, a ulazak trojice hrvatskih fudbalera u našu svlačionicu i Mijatovića u hrvatsku, sa razmenom dresova i pozdravima, svedoči o normalnim, mladim ljudima koji su bili ljuti rivali ali ostali sportski prijatelji.
Isključenje Zorana Mirkovića ne kvari generalnu sliku o meču jer je i crveni karton deo jedne utakmice, ali ono što čudi - ili možda ne treba da čudi - jeste da je naš igrač zbog onoga što je uradio postao nacionalni heroj u zemlji! Umesto da ga neko, figurativno rečeno, "obesi za jaja" zato što je mogao da uprska stvar i bude krivac za našu eliminaciju, postao je heroj zato što je Jarnija uhvatio za genitalije!
HRABRI BOŠKOV: Uz Sinišu
Mihajlovića i ostale "plave" junake maksimirskog remija, zvezda subotnje
večeri bio je i naš selektor Vujadin Boškov. Na konferenciji za štampu bio je u
velikoj formi, njegove dosetke, replike i odgovori na pitanja koja mu nisu bila
postavljena nasmešili su čak i smrknuta lica hrvatskih novinara. "Šta ja mogu što
su hrvatski igrači luftovali svoje šanse", rekao je u jednom trenutku Boškov, a
Hrvati su prevod termina "luftovati" potražili od srpskih kolega koji su samo
slegnuli ramenima. Posle je "Vujke" nekako "preveden", hteo je reći
da je "luftovanje" promašivanje, slanje lopte u vazduh. On sam je vrlo uspešno
"luftovao" hrvatsku euforiju jer je sastavio dobar tim, dobro ga psihološki
pripremio (svaka čast za odluku da na gol stavi Kralja posle osam lakih komada u dva
prethodna gostovanja i da je objavi sedam dana ranije), obavio adekvatne izmene i
taktička pomeranja kada je tim ostao sa 10 igrača. Iskusni stručnjak zaslužio je da mu
se pred kraj sjajne karijere desi još nešto lepo, ako ni zbog čega drugog onda zato
što je hrabro podmetnuo leđa kada je reprezentacija ostala bez selektora. Njegov ulog
bio je mnogo veći od onog FSJ. Malo je lutao, više u izjavama nego u delima, ali se
pokazao kao pragmatičan čovek koji brzo kapira i u hodu se prilagođava. Iz jugo-fudbala
je najuren 1973. zato što je "doveo u pitanje" odlazak na Svetsko prvenstvo u
Nemačkoj. Još uvek je van Jugoslavije, ali je dočekao ličnu stručnu i moralnu
satisfakciju. Ali "starac Vujadin" još nije rekao poslednju reč, Belgija i
Holandija nova su šansa i za njega i za jednu u mnogo čemu uskraćenu generaciju koja je
bila proterana iz Švedske 1992. i izbačena iz kvalifikacija za SP '94. i EP '96. Ipak je
stigla da oseti dah dva najvažnija takmičenja, da veže jedno svetsko i jedno evropsko
prvenstvo i da posle četiri miliona švajcarskih franaka iz Francuske '98. u kasu FSJ
utera nekih 15-ak miliona maraka, koliko se garantuje učesnicima. Neki od mladih
reprezentativaca naći će se na spisku za Belgiju i Holandiju, smena generacije biće
bezbolnija nego što smo pre samo par meseci mogli i da pomišljamo.
Vladimir Stanković
