Bolji život

Nikad ne bih protivurečio ni predsedniku opozicione opštine a kamoli predsedniku Savezne Republike, ali u predsednikovom govoru - koji mi se naravno dopao - ima jedna rečenica sa kojom kraj svega što osećam prema predsedniku ne mogu da se složim. "Politika" je na naslovnoj strani odštampala da se "mala i ranjena Srbija obnavlja brzinom leta projektila koji su je razarali", to je baš lepo rečeno, bilo da je preuzeto iz predsednikovog govora bilo da je sročeno u našoj najstarijoj izdavačkoj kući, ali ima jedna rečenica, video sam je u "Blicu", gde predsednik, kaže: "To da živimo teško, građanima ne treba da kaže CNN i 'Dojče vele', to vam kažem ja, vaš predsednik!" Predsednik zna šta govori, u to ni sad ne želim da sumnjam, ali sve do njegove posete Leskovcu nisam nikad pomislio da je moj život težak, nisam prosto znao da mi je teško, čak i sad smatram da nije, a verujem da građana poput mene ima u Jugoslaviji na pretek; rastužilo me je saznanje da predsednik tako vidi našu stvarnost, ali me je od svega najviše sneveselilo i ispunilo osećajem krivice to što i predsednik teško živi. Mnogi predsednik bi kazao "vi loše živite", pri čemu bi vlastitu situiranost mudro zaobišao; ima predsednika (mada sad kao za inat ne mogu da se setim nijednog) koji bi sažaljevali sebe, koji bi rekli: "Ja živim teško, a za vas niti znam niti marim", a nisu retki ni vladari koji bi rekli: "Ja živim dobro, a vi gledajte šta ćete!" Nijednoj od tih varijanti nije se priklonio naš predsednik. Nego govori fino u množini: kako je vama tako je i meni, kako je meni tako je i vama... Da su mi juče umesto policije na vrata pozvonili anketari i pitali me kako živim, moj odgovor bi bio - nikad bolje! Zahvaljujući mudroj i dalekovidoj politici našeg kompletnog rukovodstva na čelu sa našim kompletnim vođom, iz Beograda je u inostranstvo otišlo toliko ljudi da i nespretnjakovići poput mene imaju gde da stanuju - kirija nula dinara, brinem jedino o cveću i instalacijama. Dobro, i predsednik je stambeno zbrinut, što je i normalno, ali predsednik nikad ne bi polazio samo od sebe, predsednik mene podseća na Brehta koji je priželjkivao da ga njegov berlinski stan koji mu je država dodelila nakon petnaestogodišnjeg izgnanstva ne učini ravnodušnim prema udžericama u kojima žive hiljade njegovih sugrađana. Tako i predsednik, priznaje da je život težak, teško mu je sa nama, teško je nama sa njim. Kad kaže da nam je život težak, on nas ne upoređuje toliko sa građanima drugih država (svako dete u Srbiji zna da je život u dijaspori prava muka, ne samo za nas kad tamo odemo, nego i za one koji su u inostranstvu rođeni i koji će u inostranstvu skapati). Naš zajednički život ne upoređuje ni sa našom sirotinjskom prošlošću iz doba titoizma, jer je ono bio pakao. Mislim da nam predsednik na osobit način poručuje kako je i za nas i za sebe imao viziju jednog mnogo boljeg, mnogo lakšeg, pa ako hoćete i lakomislenijeg života. Ali, ni ovakav kakav je život u Jugoslaviji nije nimalo neprijatan. Naveo bih samo neke primere: otkako su uvedeni bonovi za benzin samo se jednom desilo da Banjicu II zahvati nestašica bonova; benzina na pumpama nema, ali se čovek sa bonom u vozačkoj i saobraćajnoj dozvoli oseća bolje. Policija i sud mogli su me dosad hiljadu puta utamničiti i oglobiti, ali je režim toliko blag i milosrdan da ne proganja ni mene ni one koji mi benzin prodaju na ulici. Drugo, taksa za izlazak iz zemlje ne povećava se već godinama. Predsednik retko izlazi iz zemlje (možda mu i u tim situacijama taksu plaća firma jer uvek ide službeno), ali u mnogim zemljama, pa i onima koje se diče ne znam kakvom demokratskom tradicijom, izlazne takse dostižu dvomesečnu-tromesečnu platu, kako gde (sad baš ne mogu da se setim neke određene zemlje i svote, ali da ih ima, ima ih). Pre nekoliko dana otišao sam na poštu da u Ameriku pošaljem jedan CD grupe "Van Gog" i audio traku Indeksovog radio pozorišta. Spremio ja stotku za carinsku uslugu, toliko sam bio platio kad sam slao CD Šabana Bajramovića u Atinu, kad tamo, pedeset dinara! Kako pedeset, valjda sto pedeset, sto je bilo još proletos, ne, pedeset pa pedeset! Imamo li prava, gospodine predsedniče, da život smatramo teškim? U kojoj bi mi drugoj zemlji pružili tako kvalitetnu uslugu za tako smešne pare? Za tričavih pet banki dobijam tim carinskih eksperata, jedan sluša aranžmane, drugi kontroliše tekstove, treći ocenjuje produkciju... Neko će reći da ima zemalja u kojima se na takve stvari plaća samo poštarina, ali ja zbog sebe ne bih voleo da moj poslatak ode nepregledan. Pedeset dinara, stvarno sam u mogućnosti da dam znatno više, došlo mi bilo da od jednog napravim dva paketića i da ih zasebno pošaljem na istu adresu, jedan za Mirjanu Laušević, drugi za Tima Eriksena... Primera da nam je život i lak i lep ima onoliko koliko multietnička Srbija ima građana. Jugoslavija spada u krug najhumanijih država i što se televizijske pretplate tiče. U četrnaest evropskih država i oko osamdeset azijskih država televizijska pretplata nije vezana za električno brojilo, kao kod nas, ne, tamo svaki ukućanin posebno plaća pretplatu, u mnogim zemljama se državna televizija plaća unapred, avansno, što bi zbog povećane smrtnosti trebalo uvesti i kod nas... Sećam se slučaja u jednoj afričkoj zemlji, zaboravio sam koja je, ali bilo je u štampi, neka familija tražila da se deda zbog slabovidosti oslobodi plaćanja pretplate, ali je nadležno ministarstvo molbu glatko odbilo - deda kao prvo još čuje, drugo, sutra će operisati kataraktu, i opet će se nadžedžiti pred ekran, a to košta. Ima zemalja u kojima ne možete podići bebu iz porodilišta ako za nju prethodno ne platite izlaznu taksu, televizijsku pretplatu i nove automobilske tablice... Ja bih rekao da je tim ljudima i njihovom predsedniku teško, ali ako naš predsednik kaže da mi živimo teško, onda živimo teško, mada, opet kažem, ja lično ne osećam neku težinu, tegobu ili teškoću. Naprotiv, osećam nepodnošljivu lakoću koju bih sa predsednikom rado podelio.