Srbija u razbijenom ogledalu

Leskovačka mućkalica

Predsednik Milošević vodi izbornu kampanju bez izbora - pominje ih uzgred - opozicija usaglašava izbornu platformu, ali još sa strepnjom misli da li je za njih vreme

Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević prošetao je 11. oktobra preko pet obnovljenih mostova i nadvožnjaka na autoputu Beograd-Niš (pustio je u saobraćaj most preko Jasenice, nadvožnjak u Velikom Orašju i betonski most preko pruge iza Trupalske, a u Mijatovcu rekao da je Ćuprija ponovo dobila ćupriju pa, dakle, pontonski most generala Ojdanića više nije potreban), a u Leskovcu je otvorio novu železničku stanicu. Tamo u Leskovcu, koji su, kad je on išao u školu, zbog tekstilne industrije zvali "srpski Mančester", on je u razgovoru s političkim aktivom zatražio da se naprave rezovi u tekstilnoj industriji, istovremeno je kritikovao proizvođače lekova za špekulantsko ponašanje, dao nalog da se nešto radi na prestrukturisanju privrede u gradu i da se napravi nekoliko kilometara autoputa.

TEŽAK ŽIVOT: Tog dana on je igrao ulogu i vlasti koja hvali uspehe i opozicije koja traži uklanjanje nedostataka i građane suočava s teškom stvarnošću: "Da živimo teško građaninu ne treba da kaže CNN i 'Dojče vele'. To vam kažem ja, vaš predsednik." U tom trenutku neko od pristalica viče: "Živeo!" Slobodan Milošević će u svom govoru nabrojati sve nesreće koje su stigle zemlju i narod, rat, razaranje, zemljotres i poplave, ali nije dao nikakvu naznaku da se za bar jednu od njih oseća odgovornim. U jednoj ranijoj prilici, pre dosta godina, on je saopštio da se ne oseća krivim i da nema sebi tu šta da prebaci. Kada su mu u Leskovcu predavali plaketu počasnog građanina, Bojana Ristić, poslanik SPO-a, uzviknula je: "Nisu svi odbornici za to..." Nastao je muk, ali se predsednik opštine Nikola Jovanović prvi pribrao i viknuo: "Živeo predsednik!" Sledi aklamacija i izlazak Bojane Ristić iz sale.

Čitava predstava (više od 45 minuta u glavnom dnevniku) liči malo na Titove posete, malo na Kralja Ibija... Teško je, međutim, dokučiti šta pristalice veže za političke lidere - njihovo znanje, volja za moć, sposobnost manipulacije ili odlučnost delovanja u datom trenutku. Kako je u nedavnoj raspravi o Slobodanu Jovanoviću (u Centru za unapređenje pravnih studija) primetio profesor Kosta Čavoški, u politici je potrebna pamet ali ne i učenost, potrebna je praktična razboritost, sposobnost da se dobri saveti razlikuju od glupih.

Profesorka Zaga Golubović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (Pres klub Medija centra "Partije i aduti", 11. oktobra) slaže se da su za demokratiju partije neophodne, ali da one nisu dovoljne. Ona kao dokaz pominje poljski primer u kojoj je do političke promene došlo relativno lako, pre svega zato što je postojao sindikat "Solidarnošć". Mi se nalazimo tamo gde su se Poljska ili Češka nalazile 1980. Političku scenu Srbije ona opisuje kao kvazipluralizam, kao rezultat "prerane pluralizacije". Partije su opterećene nasleđem autoritarnog sistema, sve partije nastupaju na principu vođe i u javnosti postoji ogromno nepoverenje u političke partije. Najveći broj građana izjavljuje da ne veruje nijednoj. Ona veruje da se preko drugih aktera mora povratiti poverenje u političku sferu. Ona veruje da je to mreža nevladinih organizacija.

NEOPHODNE PARTIJE: Posle svih pokušaja, parlamentarnih i vanparlamentarnih, kamernih i populističkih, izgleda ostaje da posao ipak obave političke partije takmičeći se na izborima. To shvatanje možda nije preovlađujuće, ali drugi izlazi se pokazuju besperspektivnijim. Kako zapaža dr Vladimir Goati iz Instituta društvenih nauka (u istom Pres klubu) u našoj javnosti se još gaji izvesni manir nepartijske demokratije, izvesan prezir prema političkim partijama kao takvim. Goati kaže kako partije imaju mnoge slabosti, ali da su one neophodno oruđe u demokratskim sistemima, kao što je neophodna ona buba koja pravi rupe u francuskom siru, pošto ništa pametnije od parlamenta nije izmišljeno za mirno rešenje političkih sporova.

Dr Slobodan Samardžić u tom kontekstu kaže kako političke partije svojom delatnošću selektuju probleme i u fokus stavljaju najvažnija pitanja koja se tiču države, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i nacije. Opozicione partije su, po Samardžiću, morale da vode računa o popularnosti, dakle igrom istorijske nužnosti morale da vode državnu i nacionalnu (nekad i nacionalističku) politiku. To određuje i njihovo ponašanje, one moraju da vode računa o podršci koju mogu da dobiju, što s nevladinim sektorom nije slučaj. Međunarodni činilac koga, kako veli Samardžić, karakterišu dobre namere i loši potezi te potrebe nije uzimao u obzir i stalno je pretpostavljao da alternativna politika može da bude nenacionalna politika i u osnovi na tlu Srbije međunarodni činilac je imao antistranački stav - preferirao politiku koja bi bez pogovora prihvatila njegovu strategiju - male organizacije i nevladin sektor.

Kao sveži primer on pominje dileme oko odlaska opozicione delegacije u Luksemburg na sastanak s ministrima EU i primećuje kako međunarodni faktor pokušava da stvori "poželjnu opoziciju" i kako u osnovi neuvažavanjem opozicije pomaže režimu. Nevladinim organizacijama bilo je lakše da tamo odu nego što je to bio slučaj sa velikim opozicionim partijama koje su morale da misle o svojim krupnim interesima.

Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je u ponedeljak da se poziv EU-a pokazao ucenjivačkim i da pokazuje da međunarodnoj zajednici u suštini i nije stalo do promena u Srbiji.

SPO u tom kontekstu izjavljuje da parlamentarne stranke demokratske opozicije u Srbiji, koje se već deset godina uporno bore za demokratske promene u Srbiji, trpeći pri tome ljudske žrtve, što se naročito odnosi na SPO, ne mogu biti stavljene u istu ravan sa marginalnim i neuticajnim nevladinim organizacijama, raznim samozvanim grupicama i pojedincima.

NVO: Ta možda preoštra reakcija odražava tenziju između partija i nevladinih organizacija koja se mogla primetiti i prošlih nedelja, na primer tokom konstituisanja okruglog stola opozicije. Činjenica je da je osnova paketa izbornih zakona nastala u jednoj nevladinoj instituciji u Centru za slobodne izbore i demokratiju, činjenica je da je osnova ekonomskog programa nastala u nevladinoj grupi G 17. Ekspertska vlada ne spada u tako uspešne formule, jer je povezana s kontrolom moći. Iz nekih razloga u nevladinom sektoru su ovog leta tu i tamo počele da se javljaju i političke ambicije vezane za smenu režima. Neki analitičari sindikalne scene, kao na primer Darko Marinković, uočavaju da sindikalni zahtevi gotovo zakonito prerastaju u opštepolitičke zahteve jer su štrajkači često zaključivali da borba za sindikalne ciljeve ne donosi gotovo ništa.

Nevladin sektor u sadašnjim okolnostima ima neke mogućnosti, zahvaljujući tome što ima otvorena vrata u pojedinim međunarodnim institucijama, ima neki manevarski prostor koji partije nemaju kad je reč o ispitivanju mogućnosti za rešavanje konflikata. Međutim, u nevladinom sektoru se pojavljuju i neke veće pojedinačne ambicije, možda kao reakcija na dugogodišnje satanizujuće potiskivanje, možda zbog procene da je režim dao katastrofalne rezultate, možda i zbog procene da je došlo nečijih pet minuta. Nije, na primer, uopšte jasno zašto bi gospođa Nataša Kandić, direktor beogradskog Fonda za humanitarno pravo, bila pozvana da javno u Luksemburgu ocenjuje da je gospodin Avramović bio taj koji je "izazvao nesporazum" oko odlaska u Luksemburg ili da gospođa Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za zaštitu ljudskih prava u Srbiji, ocenjuje da su predstavnici srpske opozicije nedolaskom na sastanak sa šefovima diplomatije EU-a pokazali "nezrelost za trenutak u kojem se Srbija nalazi". Takvo istupanje ugrožava dugo potiskivani a inače društveno potrebni nevladin sektor (koji, recimo uzgred, čini oko 700 novoformiranih humanitarnih, ekoloških, pacifističkih itd organizacija, ali i oko 20.000 sportskih, društvenih i humanitarnih ranije formiranih organizacija koje su verovatno pod kontrolom režima).

TRKA SA ZIMOM: Politička kriza u Srbiji rešavaće se kao rezultanta političke konfiguracije, pulsa socijalne drame i međunarodnih okolnosti.

Moto ovog, u posleratnom periodu trećeg javnog nastupa predsednika Miloševića bila je rečenica: "Uspeli smo da prestignemo zimu!" To odražava neku vrstu mobilnog stanja u kome je vladajuća struktura već nedeljama. Dosad je medijski najeksponiraniji bio direktor direkcije za obnovu Milutin Mrkonjić. Oni su sa očigledno ispražnjenim kasama pokušavali da ostave utisak kako kontrolišu situaciju u recesiji koja je počela još početkom godine, a u toku NATO bombardovanja bila pojačana. Najpre su pokušavali da zakrpe razrušenu infrastrukturu, a s dolaskom jeseni pokušavali su da preduprede političke efekte pada standarda - potrošačka korpa poskupela samo u septembru 9,3 odsto. Opozicija u svojoj deklaraciji tvrdi da inflacija iznosi skoro 10 odsto nedeljno, a čak 50 odsto mesečno, da je u izgledu velika energetska kriza koja preti velikom humanitarnom krizom pa i humanitarnom katastrofom tokom zime.

Pretpostavka opozicionih političara da će rastuća kriza izazvati izlive javnog nezadovoljstva i da će taj hladni vetar duvati u jedra opozicionog broda za sada se nije pokazala tačnom.

Protesti se uporno i kontinuirano održavaju, ali njihov broj nije približan onom koji bi označio neku političku prekretnicu. Oko 15.000 građana Srbije nastavilo je u ponedeljak proteste u više gradova, zahtevajući ostavke i promenu režima. U Beogradu je demonstriralo oko 5000, u Novom Sadu oko 3000, u Nišu 7000, a u Kruševcu oko 2500, u Valjevu oko 1500; u Kragujevcu oko 2000, gde je više od hiljadu i po radnika "Zastava - namenski proizvodi" po peti put protestovalo tražeći posao i zaradu.

Posle pokušaja rasturanja demonstracija u Beogradu, režim sada sistematski preduzima mere za suzbijanje i ograničavanje protesta. Vođe se satanizuju, a aktivisti progone. Građanski parlament Srbije uputio je u ponedeljak Savezu za promene, Srpskom lekarskom društvu, Advokatskoj komori Srbije, Udruženju sudija i medijima apel da se zauzmu za

Bogoljuba Arsenijevića Makija, koji već nedelju dana štrajkuje glađu. Čedomir Jovanović, jedan od aktivista Saveza za promene, u utorak je bio na informativnom razgovoru izgleda pred podizanje optužnice vezane za one demonstracije koje je policija razbila. U Zaječaru je policija 11. oktobra privela dvojicu aktivista Demokratske stranke. U Užicu je sprečena akcija "Dinar za smenu" koju su organizovali studenti...

U zajedničkoj deklaraciji opozicionih partija od 11. oktobra, u nekoj vrsti pisma o namerama, najavljuje se da će opoziciono usaglašavanje oko izbornih uslova biti završeno za nekoliko nedelja i da će opozicija zatražiti raspisivanje vanrednih izbora u roku od tri meseca.

IZBORI: Sa režimske strane bilo je najava, najčešće na usta portparola SPS-a Ivice Dačića, i lidera radikala dr Vojislava Šešelja da će režim raspisati izbore čim ih opozicija zatraži. Radikali zapravo začikavaju Srpski pokret obnove. Jedino što bi se moglo podvesti pod svođenje računa jeste leskovačka rečenica Slobodana Miloševića koja govori da narod, ako veruje da postoje ljudi koji mogu da osiguraju bolji život, može za njih da glasa na sledećim izborima. Predsednik Milošević nije nagovestio da misli na vanredne izbore, redovni lokalni i federalni izbori padaju iduće godine, a republički 2001. U toj godini se redovno završava i redovni mandat predsednika SRJ koga biraju poslanici oba veća Skupštine SRJ. On je prošle godine u intervjuu "Vašington postu" pominjao taj termin kao kraj svog mandata, rekavši da se neće ponovo kandidovati, što po ustavu i nije moguće. Posle toga nije bilo više nikakvog pomena njegovog povlačenja, možda i zbog toga što su pitanja vezana za zamenu međunarodno izolovanog vladajućeg vrha u redovima režima verovatno tabu tema i zato što je za SPS "faktor Milošević" veoma važan.

Taj faktor je ovog leta neoubičajeno učestano u igri. Odmah posle rata predsednik Milošević je bio u Beškoj, gde je objavio da su pripreme za obnovu zemlje počele još u toku bombardovanja, u septembru je bio u Pančevu, i sada je pootvarao što se moglo pootvarati na pravcu Beograd-Leskovac. Pokušavao je da pokaže da može da motiviše pristalice, da im kaže kako razume njihove probleme ali da tako mora biti; da ih ohrabri na nove napore, a da protivnike ponizi i satanizuje. Svoje političke oponente opisivao je kao kukavice kojih nije bilo na mostovima kad su oni branjeni i kad su građeni (Bidža Budimirović u Svilajncu nekoliko dana ranije kaže da opozicionari nisu dodali "ni kolac pride ni u odbrani ni u obnovi"), te da se šetaju noću u nameri da poruše ono što nije stigao da poruši NATO, da se nadaju da će biti postavljeni za kolonijalne vladaoce, da u tom slučaju nije važno da li nose nemačko ili srpsko prezime, itd., itsl...

Zoran Đinđić, lider Demokratske partije i važan čovek Saveza za promene, ocenio je u izjavi za televiziju Rojters da nastup Slobodana Miloševića liči na izbornu kampanju, da je to zapravo izborna kampanja bez izbora, ali da je opoziciji potrebno još malo vremena pre nego što izađe na izbore kako bi uspela da stvori političku atmosferu u kojoj bi bila sigurna ne samo da će većina ljudi glasati protiv Slobodana Miloševića već da će većina biti protiv izbornih manipulacija.

Prošle nedelje radikali su zajedno sa socijalistima napustili sednicu gradske skupštine zbog toga što je ova saglasnošću demokrata i odbornika SPO-a usvojila deklaraciju u kojoj je zatražena i ostavka predsednika SRJ Slobodana Miloševića, u kojoj se osuđuje ubistvo nedužnih ljudi pri atentatu na predsednika SPO-a i policijsko nasilje nad demonstrantima u Beogradu. Tom prilikom je Vojislav Šešelj najavio da će tražiti zavođenje prinudne uprave u Beogradu. Posle toga, odbornička grupa Srpske radikalne stranke zatražila je u ponedeljak od Vlade Srbije formiranje privremenog gradskog veća u Beogradu zbog "grubog kršenja poslovnika na poslednjoj sednici Skupštine grada". U Srpskom pokretu obnove se inače očekuje povlačenje krupnijih političkih poteza, verovatno onih koji su najavljeni još početkom leta, a koji vode vanrednim izborima na svim nivoima.

Predrag Simić, savetnik predsednika SPO Vuka Draškovića, izjavio je televiziji Rojters da postoji saglasnost opozicije da se izvrši pritisak za zakazivanje vanrednih izbora do kraja ove godine. O pritisku za skore vanredne izbore, koji bi mogao biti i institucionalan i vaninstitucionalan, moglo se zaključiti i iz izjava predsednika Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića, koji je javnosti tumačio do sada postignutu saglasnost opozicije o izbornim uslovima.

Nije sasvim jasno kakve su čije šanse na tim izborima. Bar dve ankete javnog mnjenja ukazuju da bi opozicija usaglašenim delovanjem i ukrupnjavanjem snaga mogla da odnese prednost nad režimskim partijama, ali te dijagnoze imaju tri velike rupe - po istraživanju Srećka Mihajlovića, oko 60 odsto građana još uvek je izborno neopredeljeno, postoji sindrom radikalskog "bekstva ispod radara" (nema ih u anketama a ima na izborima) i u anketama još nema dominantne ličnosti koja "personalizuje" opoziciona očekivanja. Da li bi Dušan Čkrebić sada ponovio ocenu da je Srbija, kao pre deset godina, "umorna od lidera"?

Bojana Ristić, narodni poslanik

Zašto sam vikala

Da bi se okupio dovoljan broj građana na otvaranju nove železničke stanice u Leskovcu, bio je angažovan čitav aparat vlasti sa juga Srbije

Da poseta predsednika SRJ Slobodana Miloševića Leskovcu i okolini ipak ne prođe baš sasvim idilično (kako je to izgledalo na RTS-u), pobrinula se Bojana Ristić, narodni poslanik iz redova SPO-a. Za vreme svečane sednice Skupštine opštine na kojoj je Milošević proglašen za počasnog građanina Leskovca, Bojana Ristić je u jednom trenutku javno protetstovala (tako da čuje i počasni građanin) viknuvši: "Ne slažu se svi poslanici sa takvom odlukom." U svečanoj sali Narodnog pozorišta u Leskovcu zatim je nastao tajac i zaprepašćenje s obzirom na to da se verovalo kako je predsednik, kao i uvek u sličnim prilikama, okružen isključivo kordonom svojih istomišljenika, "levih i desnih žmigavaca", poslušnika i sledbenika glavnog lokalnog moćnika i načelnika Jablaničkog okruga Živojina Stefanovića Žmigavca. Prvi se snašao predsednik SO Nikola Jovanović koji je povikao - "Živeo Slobodan Milošević", posle čega su prisutni odgovorili dugim aplauzom i povicima "Živeo!".

Dan kasnije u razgovoru za "Vreme" Bojana Ristić objašnjava motive svoje reakcije: "Jednostavno, morala sam da reagujem i tako izrazim svoje neslaganje s odlukom da Milošević bude proglašen za počasnog građanina Leskovca. On je poslednji koji zaslužuje takvo priznanje. Viknula sam iz sve snage i rekla da se svi odbornici ne slažu s takvom odlukom, jer nas pre toga niko ništa nije pitao, o tome se nismo izjašnjavali, nije bilo glasanja. Lično smatram da Slobodan Milošević ne zaslužuje da bude proglašen za počasnog građanina Leskovca jer Jablanički okrug ima najmanje plate u Srbiji. Ako su plate u Leskovcu tri puta manje nego u Požarevcu, predsednik Jugoslavije može biti samo počasni građanin Požarevca. Na osnovu zvaničnih podataka može se videti kako Požarevac u istoj državi, u istom sistemu, sa istim zakonima, zahvaljujući političkim vezama vladajućeg para ima najmanje tri puta veći standard. Sve to, naravno, ne znači da se tamo živi dobro već samo pokazuje da je ovde u Jablaničkom okrugu najgore. Zbog svega toga nisam mogla da ćutim. Posle javnog protesta napustila sam salu. Za sada nisam imala nikakvih neprijatnosti. U trenutku kada sam napuštala salu videla sam osmeh na licu pojedinih odbornika. Obratio mi se inače samo jedan čovek, mislim da je to bio neko iz obezbeđenja, koji mi je rekao - pa ovo je svečana sednica."

Prema mišljenju Bojane Ristić, Miloševićeva poseta Leskovcu predstavlja zapravo veliki debakl. Da bi se okupio dovoljan broj građana na otvaranju nove železničke stanice u Leskovcu, bio je angažovan čitav aparat vlasti sa juga Srbije. Samo iz Niša pristiglo je pedesetak autobusa, a građane je u Leskovac organizovano dovezlo i nekoliko vozova. "Pre dve, tri godine Milošević bi u sličnoj prilici bez pritisaka, ucena i dovođenja đaka iz škola okupio u Leskovcu najmanje 40.000-50.000 ljudi. Sada su na noge podigli čitav jug Srbije i okupili samo desetak hiljada građana. To je surova realnost sa kojom Milošević mora da se suoči", kaže narodni poslanik Bojana Ristić.