Kako da se (ponovo) ne upropastite na izborima

Naučite pravilo trojno

Za okrugli sto, za organizovanje dobrih izbora, za proveru biračkih spiskova, za uređenje medija, za razbijanje pogromaške atmosfere, za regulisanje finansiranja stranaka, za uređenje odnosa u koalicijama - potrebno je šest meseci ozbiljnog političkog i zakonodavnog rada

Sporazum o izbornim uslovima je 14. oktobra potpisalo šest stranaka i dve koalicije. Od stranaka to su Demokratska alternativa, Demokratska stranka Srbije, Demokratski centar, Nova demokratija, Srpski pokret obnove i Stranka demokratske akcije Sandžaka. Koalicije potpisnice su:

1. Savez za promene, koji čine Demokratska stranka, Građanski savez Srbije, Socijaldemokratija, Demohrišćanska stranka Srbije i Nova Srbija.

2. Savez demokratskih partija, koji čine Reformska demokratska partija Vojvodine, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara, Socijaldemokratska unija i dve koalicije unutar koalicije - "Šumadija" i "Sandžak".

Njima preostaje da iznude sazivanje okruglog stola sa režimskim partijama (Socijalističkom partijom Srbije, Jugoslovenskom levicom i Srpskom radikalnom strankom). Pored toga ostaje da se vidi da li su zadovoljne opozicione partije koje nisu bile uključene u prethodni okrugli sto, kao što su Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, inače osnivač SZP-a, Saborna narodna stranka i druge.

Već sam spisak direktnih i indirektnih potpisnika govori o tome koliko je srpska politička scena, posle cele decenije političkih borbi, razuđena i fragmentirana. Broj subjekata koji ovog trenutka ulaze u političko usaglašavanje višestruko prevazilazi broj tzv. relevantnih partija. Politikolog Vladimir Goati zaključuje da, mereno izbornom snagom, u političkom mozaiku Srbije postoje zapravo samo četiri relevantne političke grupacije (SPS, SRS, SPO i DS). Ovaj opozicioni sporazum govori o tome da je na delu političke scene moguće naći zajednički jezik, no pitanje je da li je taj stepen saglasnosti veći od onog postignutog u leto 1992. godine, kada je Depos iznudio okrugli sto.

S druge strane gledano, ostaje da se sačeka serija pregovora srbijanskih vladajućih partija sa crnogorskim partijama odnosno sa Đukanovićevom koalicijom "Da živimo bolje" (koju čine Demokratska partija socijalista, Socijaldemokratska partija i Narodna stranka). Đukanovićeva Demokratska partija socijalista ignoriše ustavni put u federalnom parlamentu, a pregovori se usmeravaju na međurepublički nivo. Očito je da su polazna stanovišta dveju grupacija radikalno različita. Iz onoga što se zasad zna o platformi crnogorske vladajuće koalicije, može se zaključiti da oni više i ne žele opšte izbore za veće građana SRJ već, kako izgleda, jednodomno predstavništvo u obliku nekog novog veća republika ili konfederalnog saveta, s jednakim brojem zastupnika. Socijalisti, JUL i radikali do sada su govorili o jačanju federacije, a to zastupa i Bulatovićeva Socijalistička narodna partija. Moglo bi se, dakle, zaključiti da će pregovori potrajati i da federalnih izbora ne može skoro biti, a ako ih uskoro i bude, možda će ih opet obeležavati dilema iz jula 1990: "da li prvo doneti ustav, ili prvo održati izbore."

U samoj Srbiji slika ne može biti mnogo jasnija. Retko ko će vam jasno odgovoriti na pitanje: "Gde su južne granice naše države?" Četiri postojeće izborne jedinice koje se prostiru na Kosovu pokrivene su mandatom UNMIK-a i pod međunarodnim su protektoratom, a nije jasno ni ko tamo uopšte može organizovati izbore. U razgovorima o izbornim uslovima to pitanje je bilo na stolu i jedan od razloga što je u početku predlagano da Srbija bude jedna izborna jedinica leži u nameri da se ta pokrajina makar formalno zadrži u izbornom sistemu.

GERYMANDERING: U opozicionim pregovorima se došlo do formulacije da Srbija može biti podeljena na najviše osam izbornih jedinica. Važno pitanje je kako će te jedinice izgledati. Komparativni pregledi pokazuju da se pri određivanju izbornih okruga, distrikta ili kako se već gde zovu, obično poštuju postojeće administrativne ili sudske celine. To je materija u kojoj je moguća velika izborna manipulacija. Veselin Pavićević u knjizi "Izborni sistem i izbori u Crnoj Gori 1990-1996" pominje izraz "Gerymandering", kombinacija imena Džeri (Eldridž, guverner Masačusetsa koji je 1892. podelio okruge u svoju korist i tako dobio izbore) i reči "salamander", daždevnjak, što govori kako je prirodno bilo to grupisanje okruga. "Džerimendering" je sinonim za "pravljenje ujdurme" za krojenje okruga tako da se jača snaga jedne, a slabi snaga druge političke ili etničke grupe. U nekim zemljama su zbog toga vođeni dalekosežno važni sudski sporovi. Na primer slučaj "Džamilion protiv Lajfuta" iz 1960, jedan primer raskrinkanog rasno motivisanog "džerimenderinga" pokazuje kako je u Alabami krojenjem okruga izdvojeno 4-5 crnih osoba, a nije izostavljena nijedna bela, i presuda je bila nepovoljna po "krojača". Demokrate iz Indijane uspele su 1986. da dokažu da republikanci kontrolišu svu vlast zahvaljujući politički motivisanom "džerimenderingu".

Vladajuće partije su kod nas neometano primenjivale taj izborni inženjering i za relativiziranje etničkih i političkih realnosti. Izborne jedinice su, na primer, zahvatale Kosovo i susedna područja. Krojenje izbornih jedinica u Toplici ili u Vojvodini pokazuje da je to radila stručna ruka. Do sada je za određivanje broja poslanika po izbornoj jedinici korišćena tzv. Hamiltonova metoda (broj mandata po izbornoj jedinici izačunava se tako što se ukupan broj mandata množi brojem stanovnika izborne jedinice i deli ukupnim brojem stanovnika svih izbornih jedinica).

NEJEDNAK BROJ POSLANIKA: Opozicija sada predlaže da broj mandata zavisi od broja palih glasova. (Računa se po Hare-Nimajerovoj formuli tako što se ukupan broj mandata množi brojem birača izašlih na biralište u dotičnoj izbornoj jedinici i deli ukupnim brojem onih koji su izašli na biralište.)

Motiv je bio da se eliminiše prednost koju su vladajuće stranke izvlačile iz bojkota izbora od strane kosovskih Albanaca. Po novom sistemu, ako bi izlazak na izbore bio kao i ranije, broj poslanika koji dobiju mandate u Peći, Prištini, ili Prizrenu bio bi mnogo manji nego ranije.

Sistem kojim se stimuliše izlazak glasača na biralište nije izuzetak i primenjuje se u savremenim državama. U nekim zemljama propisana je, međutim, obaveza glasanja (kod nas ne postoji), koja je praćena i izvesnim sankcijama (ukor, novčana kazna, brisanje iz registra birača, objavljivanje imena apstinenata) - na primer, u Australiji (bez Aboridžina), u Venecueli, u tri austrijske provincije, Štajerskoj, Tirolu i Foralbergu, u četiri švajcarska kantona (Argau, Turgau, Šafhauzen i Sent Galen), u Grčkoj za birače čije se mesto stanovanja nalazi u krugu do 200 kilometara od biračkog mesta, u Italiji se službeno zapisuje "nije glasao" u posebnom sertifikatu o dobrom vladanju, a od 1917. do 1967. takva obaveza postojala je i u Holandiji.

HARE-NIMAJER: Za izračunavanje broja mandata koje osvoji svaka lista predložena je metoda Hare-Nimajer.

Reč je o sistemu čiste matematičke proporcije: broj onih koji su glasali za neku listu množi se ukupnim brojem poslanika koji se biraju u izbornoj jedinici i deli se ukupnim brojem onih koji su u toj jedinici glasali, preostali jedan ili dva mandata dele se prema najvećim delovima razlomka (0,666 dobija, 0,333 gubi).

Danska je rodno mesto proporcionalnog sistema, pošto je njihov političar Karl Andre 1856. smislio metod pojedinačnog prenosivog glasa (kad prvi na listi dobije dovoljno glasova za izbor višak se prenosi na sledećeg). Samo godinu dana kasnije Englez Tomas Hare izmislio je sličnu metodu koja i danas nosi njegovo ime. Sistem je unapredio Nemac Nimajer. Ovaj metod pominje se u ustavu Badena 1919, i te godine je prvi put primenjen.

Proporcionalni sistem primenjuju Austrija, Belgija, Danska, Finska, Nemačka (koja paralelno primenjuje i većinski sistem, pošto u Nemačkoj glasač raspolaže sa dva glasa), Grčka, Irska, Izrael, Italija, Japan, Mađarska, Malta, Meksiko, Norveška, Peru, Poljska, Rumunija, Španija, Švedska, Švajcarska. U većini zemalja se primenjuje D'Ontov sistem koji je kod nas primenjivan na svim izborima, osim na onim iz 1990, kada je primenjen većinski sistem. Veselin Pavićević pokazuje na rezultatima crnogorskih izbora da Hare-Nimajerov sistem manje deformiše izborni rezultat i da povećava broj poslanika manjih stranaka.

Proporcionalni sistem daje prednost partijskim listama u odnosu na pojedinačnog kandidata. U našem političkom životu to se videlo po lakoći sa kojom su partijska vođstva (SPO, SRS) ili jači članovi koalicije (SPS), ili oni koji "imaju pečat" (Vojvodina), oduzimali poslaničke mandate neposlušnima. Međutim, u Finskoj, Švedskoj, Belgiji, Austriji, Holandiji, Švajcarskoj, Luksemurgu, do skora u Italiji i Brazilu, biraču nije predstavljena rangirana stranačka lista, već serija imena po alfabetskom redu. Birač daje glas kandidatu a ne njegovoj listi, iako je partijska pripadnost kandidata jasno naglašena. Cilj je da se eliminiše centralna stranačka dominacija u selekciji kandidata. U Luksemburgu i Švajcarskoj lista je čak sasvim slobodna, na glasačkom listiću nije upisan nijedan kandidat nego ih upisuje sam glasač. Kod nas bi primena tako nečega verovatno predupredila mnoge koalicione svađe oko podele mandanta i kasnije oko njihovog oduzimanja, ali se isprečuje masovna sklonost ka kandidovanju, a i veliki je procenat nepismenih ili funkcionalno nepismenenih birača. U nekim američkim državama je do 1965. primenjivana praksa da se pre izbora proveri pismenost glasača i njegovo poznavanje matematičkog pravila trojnog (a:b=x:c). CeSID je u svom predlogu izbornog paketa predlagao da koalicije sklapaju obavezujuće ugovore s jasnim klauzulama.

IZBORNE JEDINICE: Veselin Pavićević u svojoj knjizi navodi da što su veće izborne jedinice rezultat je bliži proporcionalnosti. Belgija, na primer, ima 212 mesta u parlamentu koji se biraju u 30 izbornih jedinica, što čini oko sedam poslanika po jedinici veličine 229.000 birača, pa po nečemu liči na izbornu mrežu koja je kod nas do sada primenjivana. Danska 175 poslanika bira u 18 jedinica, veličine 209.000; a Italija 630 poslanika bira u 31 jedinici, po 20 poslanika po jedinici veličine 1.360.000.

Na opozicionom okruglom stolu predložen je novi model po kome se izbor 250 poslanika za Skupštinu Srbije bira u najviše osam izbornih jedinica, što znači da lista u izbornoj jedinici može imati po 31-32 poslanika, što opet daje izvesnu šansu i partijama koje imaju po 300.000 birača i regionalnim strankama. Na izborima 1992, na osnovu usaglašavanja za okruglim stolom, Srbija je bila podeljena na devet izbornih jedinica, a taj broj je kasnijom jednostranom odlukom vladajuće partije povećan na 29 izbornih jedinica - veličine između 170.000 i 450.000 birača.

Dr Marijana Pajvančić u knjizi "Izbori, pravila i proračuni" ukazuje da su u nekim državama izborne jedinice čak drastično nejednake: u Portugaliji razlika između najmanje i najveće izborne jedinice kreće se između 1 i 55, u Italiji 1-33, u Španiji, 1-37...

CENZUS: Za pokrajinsku skupštinu za izbore u gradovima i u opštinama predlaže se takođe proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom i cenzusom od četiri odsto. Toliki cenzus se predviđa i za republičke i za savezne izbore, uz pozitivnu diskriminaciju nacionalnih manjina.

Visina eliminacione kvote je, reklo bi se, u okviru uobičajenog raspona koji se kreće 1-5 odsto na nivou izborne jedinice na nacionalnom nivou (1 odsto Izrael, 1,5 Meksiko, 2 Danska, 3 Grčka, 4 odsto Mađarska, Švedska, Bugarska, 5 odsto Nemačka, Francuska...) U Švedskoj za ulazak u parlament lista mora osvojiti četiri odsto glasova na nacionalnom nivou ili 12 odsto u izbornoj jedinici, u Holandiji je nacionalni prag određen brojem poslaničkih mesta u donjem domu koji ima 150 mesta, dakle u parlament ne može ući samo partija koja ne osvoji 1/150, odnosno 0,67 odsto glasova.

U Italiji je u vezi s izbornihnim kvotama nastao izraz legge truffe - prevarantski zakon koji bi se možda mogao proširiti na sve izborne zakone. Probano je s jednim rešenjem koje je postojalo u Francuskoj 1951, pomoću koga je, da bi se u interesu stabilnosti proizvela veštačka većina, primenjivana tzv. maksimalna kvota, po kojoj lista koja osvoji više od 50 odsto glasova dobija čak 66 odsto mesta. Taj sistem je kod nas pre Drugog svetskog rata koristio, na primer, đeneral Petar Živković.

Ima nagoveštaja da na režimskoj strani postoji namera da se izmenom zakona o lokalnoj samoupravi izborni sistem u lokalnim zajednicama promeni, neki opozicionari tvrde - u jednokružni većinski sistem. Najveći gaf sa prilagođavanjem izbornog sistema interesima vladajuće stranke je verovatno bio onaj sistem koji je bio uveden za pokrajinske izbore u Vojvodini. Bio je to dvokružni izborni sistem, ali u drugi krug nisu ulazila dva nego tri kandidata - opozicionari kažu da je u praksi jedan kandidat vladajuće stranke dolazio na dva opoziciona kandidata i prolazio je režimski kandidat. Sada je pitanje da li bi se na tom području sudarala dva režimska (radikal i socijalista) s jednim opozicionim.

BIRAČKI SPISKOVI: Opozicija će tražiti kontrolu biračkih spiskova. Vladimir Goati kaže (Pres klub, letošnji razgovor sa vašim autorom) kako je na prošlim izborima u Crnoj Gori mogućnost da ljudi preko kompjutera provere da li su upisani u birački spisak rezultirala time da je u toku od tri meseca, koliki je bio rok za uređivanje biračkih spiskova, na 457.633 birača bilo čak 650.000 intervencija u biračkom spisku - po 1,4 intervencija na svakog birača. Goatijeva pretpostavka je da bi u Srbiji, s obzirom na nesređen status mnogih njenih stanovnika, broj intervencija morao da pređe deset miliona.

Opozicija zatim traži da se propiše i usavrši sistem provere procesa glasanja kojom bi se onemogućilo višestruko glasanje: potpis pri preuzimanju izbornog materijala, sprej koji se optički čita itd...

Traži se izmena sistema sudske kontrole izbora i predlaže se da za izbore budu nadležni okružni sudovi i Vrhovni sud Srbije. S obzirom na haos koji je nastao 1996, za konstruisanje nove procedure, izmenu krivičnog zakona, kad su u pitanju krivična dela povrede biračkog prava itd., potrebno je da izborima prethodi intenzivan rad parlamenta.

INFORMISANJE: Velike izmene se traže i u sistemu informisanja. Traži se pre svega ukidanje postojećeg republičkog Zakona o informisanju, zabrana komentarisanja na elektronskim medijima, ograničavanje izveštavanja o vladinim aktivnostima. CeSID je predlagao zabranu političkog oglašavanja, a opozicija traži da objavljivanje političkih reklama bude srazmerno vremenu koje stranke dobiju za političko predstavljanje. Za poštovanje izbornih pravila i za smirivanje intenziteta kampanje, za smanjenje pogromaškog govora i govora mržnje biće važno da li će se usvojiti opozicioni predlog o formiranju medijskog saveta. S obzirom na to da se u medijskoj sferi defakto nastavlja ratno stanje, za to će biti potrebno dosta vremena i političke upornosti.

FINANSIRANJE: Za okruglim stolom predloženo je da se pređe na budžetsko finansiranje stranaka, na ograničavanje prihoda na domaće izvore, na poresko stimulisanje domaćih finansijera. CeSID je u tom kontekstu tražio i da se propiše obaveza stavljanja na uvid imovine kandidata kako bi se sprečile novčane zloupotrebe.

I za to je potrebno vreme.

Opozicija traži da se obezbedi mogućnost da međunarodno priznati domaći i strani posmatrači prisustvuju celokupnom izbornom procesu. I za formulisanje međunarodnog prisustva, ovlašćenja posmatrača, na šta je režim u datom trenutku dodatno osetljiv, biće potrebne nedelje pregovaranja. Ako se ima u vidu količina posla (zakonodavnog, organizacionog, diplomatskog i političkog) procena Vladimira Goatija - da je za organizovanje normalnih izbora u normalnoj atmosferi potrebno najmanje šest meseci - čini se realnom. Sada imamo prilično klimavu pretpostavku da je u tom poslu načinjen prvi polukorak.