Montipajtoni - prvih 30 godina

Puding iz svemira

Senzibilitet Došljaka U Grad - a to je "prosečan Srbin" sredine veka - ni uz najbolju volju ne kapira u čemu je stvar kod "Pajtona"

Neki moji rođaci već se godinama - čini mi se: vekovima - međusobno zadirkuju uzrečicama tipa Riljaj, Lazo; ne znam tačno šta, odnosno odakle to beše: da li iz Kamiondžija (Paja & Jare, you know?) ili iz Ljubavi na seoski način (Lepi Cane li beše?), ili odakle već. Znam samo da ne znam šta ono beše toliko smešno u vezi s tim, a bogami - mora se priznati - ne znam ni šta zapravo znači riljati, osim da je to nekakvo čangrljanje po zemlji.

Ono što, međutim, znam jeste šta je to ministarstvo blesavog hoda; takođe i kako se odbraniti od napada svežim voćem; poznato mi je i šta se dešava kada dobijete lažni mađarsko-engleski rečnik; ili kada vam za mrtvog papagaja kažu da je živ; ili kada se drvoseča oblači u žensku odeću; ili kada otkriće prljave viljuške u restoranu izazove seriju samoubistava očajnog osoblja; da i ne govorimo o nezgodaciji s ljudima-miševima, letećim ovcama ili sa želeom/pudingom iz svemira koji želi da pobedi na Vimbldonu...

Leteći cirkus Montija Pajtona stigao je prvi put na srpske/jugoslovenske telekrane negde ranih sedamdesetih, ali tada sam još bio premali za njih (a i na Prvom programu su, garant, harali Paja i Jare, pa se uža i šira familija okupljala da se pošteno razveseli); sledeći put su nas pohodili negde sredinom osamdesetih, u tada onoliko čuvenom noćnom programu TV Sarajevo I noć i dan - jedinoj stvari koja me je u to vreme još mogla zadržati u kući kad padne mrak. Od tada, oni su se komotno razbaškarili u privatnim imaginarijumima gotovo svih koje sam poznavao, deleći privilegovana mesta s Alanom Fordom, Reiserovim ludačkim stripovima, Buldožerima, Frenkom Zapom etc.; razume se, naši bliži i dalji rođaci, abonenti Žikinih dinastija i Doktorki na selu, gledali su na Pajtone kao na zaludne engleske idiote koji se besmisleno krevelje i izvode neke nerazumljive gluposti umesto da lepo kažu nešto smešno. Na primer, riljaj, Lazo...

Monti Pajtoni su, dakle, duboko uticali na jedan deo Srbalja - manjinski, ali najaktivniji - i ostavili potpuno indiferentnom preostalu većinu. Da se ne lažemo, nije to baš suštinski različito ni u samoj Engleskoj: pajtonovski humor je isuviše iščašen, isuviše intelektualan - koliko god bio transparentno blesav, ili možda upravo zato! - da bi ga Većina mogla zaista prihvatiti. U drugačijem "kulturološkom podneblju" ta neprihvaćenost i nerazumevanje morali su, logično, biti još mnogo jači. Da se razumemo, stvar nije u famoznom generacijskom jazu; pre bi se reklo da je u osećanju sveta. Mogu lako da zamislim Voju Čolanovića, sjajnog pisca poodmakle dobi, kako uživa u pajtonovskim kalamburima, isto kao što mi je nezamislivo da u njima gušta neki žutokljuni beogradski "urbani" dizelaš. Stvar je, dakle, u nečemu drugom: u posedovanju šifre. A to nije nešto što se kupuje na pijaci, nego se neosetno stiče "sentimentalnim vaspitanjem" u okruženju blagotvornog miš-maša klasične i popularne kulture. Zato ljudi s "nevinim", intelektualističkim smicalicama nedotaknutim weltanschauungom prosto ne mogu da nađu ključ za dešifrovanje tako često "referentnog", da ne rečim postmodernog humora Monti Pajtona; senzibilitet tek-površinski-urbanizovanog, u osnovi predmodernog Došljaka U Grad, lika koji se još živo seća kako mu je baba pričala o svojim živopisnim iskustvima s karakondžulama, sve sedeći uz vatru i pekući krompir - a to je "prosečan Srbin" sredine ovog veka - jednostavno ni uz najbolju volju ne kapira u čemu je stvar: humor je za njega ono što je smešno, a to je ono kada se šalimo... Zato bi se, ako pokušamo da se igramo marksoidnih analiza, moglo reći da je pajtonovština humor urbane (više) srednje klase, dovoljno nagledane, naslušane i načitane; čak, štreberski humor, ako hoćete - kad se te dve reči ne bi međusobno isključivale ili potirale. Njegova subverzivnost u građanskom društvu britanskog tipa je koliko na formalnom nivou, recimo u razaranju "gvozdenih zakona" linearne naracije, toliko i još više u nadrealističkom sprdačkom "dekonstruisanju" Svetih Institucija, Stubova Društva poput vojske, crkve, monarhije, policije, škole, braka etc.; nekako, posle onog fazona zvanog The Bishop!, vi nijednog visokog crkvenog prelata više ne možete shvatiti dovoljno ozbiljno da biste ga se bojali ili verovali kako je u stalnoj telefonskoj vezi s Bogom... U "poluperifernim" agrarnim društvima srpsko/jugoslovenskog tipa, njihova se subverzivnost najviše ogledala u samoj ideji subverzivnosti: znači, i tako se može! Humor, dakle, nije samo draškanje polupismene mase po ganglijama nego može biti - i to je momenat kada prevazilazi svoju razvikano "nisku" prirodu - kada joj ide uz nos. I tu je koren medijske revolucije koju su (i) Pajtoni doneli u ove krajeve, a koja se - nuto čuda - više ogledala u stripu, muzici ili na filmu nego u samom televizijskom mediju, iz prostog razloga što je televizija ovde u svakom smislu najkontrolisaniji medij, intelektualno kastriran do karikaturalnosti; ako je u predmiloševićevskoj eri ona još i mogla da bude "kulturološki" subverzivna - plaćajući za to danak u političkoj poslušnosti komunističkoj ideologiji - s populističkom revolucijom se univerzalno poprostačila. Danas je, recimo, gledanje bilo koje beogradske televizije zastrašujuće opasno po mentalno zdravlje. Gledajući stvar iz tog ugla, nije slučajno ni što je "Leteći cirkus Montija Pajtona" nastao baš u okrilju BBC-a: iako jedan od bastiona "tradicionalno britanskog", te utoliko i urođeno "konzervativna" - što u devedesetim, sa navalom nepodnošljivo imbecilnih satelitskih TV-đubretara biva sve više kompliment - ta kuća nikada nije negovala glupost; to je sasvim dovoljan "produkcijski" uslov. Ostalo je stvar talenta i pameti autora. U tome je, pak, i izvor straha da se srpski montipajtoni nikada neće roditi, bar ne u okviru tog medija: televizija je postala amblemom našeg ukupnog mozgoomekšanja. Zato i naši TV-moroni izgledaju tako autentično: oni su to, naime, i privatno...