Knjige: O normalnosti i Subject: Rat

Gorki talog ratnog iskustva

Sudeći po prvim knjigama, moći ćemo da tokom dolazeće zime bistrimo bezbrojne sveščice parapatriotske makulature ali ćemo, srećom moći da čitamo i ponešto od stvarne refleksije jednog teško sagledivog užasa

Još dok su avioni NATO-a istresali svoje parahumanitarne pošiljke nad Srbijom, bilo je jasno da će, kada jednom buka prestane, uslediti prava poplava ratnog pisma; ako ništa drugo, moglo se to naslutiti već i iz odlomaka i krhotina raznih (spisateljskih i drugih) ratnih dnevnika sa ili bez zamašnijih literarnih ambicija, objavljivanih po kvalitetnijim novinama i časopisima. I ono što se već tada, sa vrlo malo rizika da se pogreši, moglo predvideti jeste ono što je, izgleda, inače karakteristika onog odviše ljudskog u nama kada rat započne: normalni postanu još normalniji, a ludi još luđi (takvo je, bar, već dvokratno ratno iskustvo dolepotpisanog). Tako je, dakle, i s ratnom tekstualnošću, osobito onom koja nam ovih dana pristiže, ukoričena u knjige do srži obeležene tim gorkim talogom ratnog iskustva. Sudeći po prvim knjigama i knjižuljcima, moći ćemo tokom dolazeće zime (duge i hladne), da bistrimo bezbrojne sveščice parapatriotske makulature - koje su još za dugih ratnih sarajevskih zima pronašle svoju pravu, ogrevnu svrhu i smisao - ali ćemo, srećom, moći da čitamo i ponešto od stvarne, emotivne koliko i pametne refleksije jednog (iz žablje perspektive bombardovanog bića) teško sagledivog užasa.

Knjiga Jasmine Tešanović "O normalnosti: moralna opera jednog političkog idiota" (Samizdat FreeB92 i Feministička izdavačka kuća 94; Beograd 1999), shvaćena kao ratni dnevnik, nudi izazov i iskorak već samim svojim datiranjem: prva dnevnička beleška potiče iz 17. marta 1998, čime podseća čitaoca na ono što se ovde obično nehajno zaboravlja: rat u Srbiji je počeo godinu dana pre NATO-bombardovanja. Od tada, ubijanje praktično ne prestaje, a ratna tenzija raste, približavajući se tako dugo ušuškanom Beogradu, godinama hinjeno i samozaboravno "nevinom u ludnici", iako oko njega već celu deceniju gore gradovi i sela, što - da prostite - ima stanovite veze i s njim... Proglašavajući sebe "političkim idiotom", osobom koja, dakle, razmišlja i oseća antipolitički (po Konradu) i čije su vrednosti ne-političke, ne-ratničke, ne-kolektivističke, dakle - "ženske" (više u idejno-emotivnom iliti vrednosnom smislu nego zbog činjenice biološkog pripadanja određenom polu), Jasmina Tešanović uvodi čitaoca u unutarnji svet svog "političkog idiota", osobe onespokojavajuće okružene Onima Koji Sve Znaju i Onima Koji Se Ničega Ne Boje (a još manje - stide...), gledajući - kao nemoćni objekat Istorije - kako se nesreća približava njenoj zemlji, njenom gradu, njenoj ulici, kući, porodici i njoj samoj, i kako taj svet koji je neposredno okružuje pasivno srlja u susret pogibelji, slab da joj se odupre i promeni tok zbivanja, pomiren s fatalizmom propasti. Jednoipogodišnji niz dnevničkih fragmenata "O normalnosti..." je, utoliko, i hronika promene jednog duševnog pejzaža, pa čak i hronika postepenog "usklađivanja" spoljnih zbivanja sa mislima i emocijama same autorke. Jer, dokle god je "rat" tek daleki eho, ograničen na kosovsko puškaranje i namerno informativno zapuštenom (malo)građanstvu "nejasna" - mada nesumnjivo krvava - zbivanja u tamošnjem magičnom četvorouglu vojska-policija-UČK-lokalni civili, Beograd uspeva da "živi" svojim uobičajenim tempom, već prekaljen u jednodecenijskoj imitaciji normalnosti; samo se, dakle, jurodivi pojedinci, senzibilizirani prethodnim nesrećama, višegodišnjim unutrašnje-emigrantskim životom u okruženju razobručenog nasilja (i kulture nasilja!) usuđuju da prepoznaju i imenuju svoj strah i drhtanje, dok Nacija ponosno zadiže nos, izlazi na Patriotske Referendume i, uopšte, ponaša se neodraslo... Nešto više od trećine knjige posvećeno je tom čudnom periodu od početka kosovskog rata do 24. marta; ostatak teksta je maksimalno "pristrasna" - u najboljem mogućem smislu reči - ratna hronika, svakako najbolje štivo te vrste do sada objavljeno u postratnoj (post)Srbiji. Svedena (kao lik sopstvene knjige) na prirodnu ratnu dimenziju običnog, uplašenog, ljudskog, ženskog - a ne gubeći pri tome, zapravo, ništa od uverenja dugogodišnje pacifističke i feminističke aktivistkinje, nego ih samo oplemenjujući dimenzijom kakvu nijednom životnom stavu ne može dati "suva teorija"- Jasmina Tešanović (se) otkriva čitaocu u onoj vrsti ljudskog totaliteta - intelektualnog, moralnog, polnog, "animalnog" (bez čega nema pažnje vredne ratne tekstualnosti) - sa snagom i uverljivošću, čvrstinom ali i toplinom do sada posve nepoznatom čitaocima njenih proza. Ako je dozvoljeno i prilično u ovom kontekstu upotrebljavati takve fancy termine, ova je knjiga definitivno jedan od highlights "književne sezone" srpskog jezika, iako se kladim da neće biti osobito zapažena u "važnim" literarnim krugovima, zaokupljenim autističkim obrađivanjem svog usahlog "patriotsko-nacionalnog" ili pak "estetizantskog" vrta. Ali, ovo i jeste knjiga - u "društvenom" smislu - od autsajdera za autsajdere, i utoliko na tu vrstu publiciteta i ne može računati.

Knjiga "Subject: rat" priređivača Aleksandra Kocića (z. p. London) i ko-priređivača Živoslava Miloradovića, Vesne Stanišić i Aleksandre Milićević (Nezavisni, Novi Sad 1999) zbirka je ratnih e-mail poruka razmenjivanih između ljudi u Beogradu i Pančevu sa rođacima i prijateljima "širom vaskolikog inostranstva". Počev od 22. marta - i pitanja "hoće li nas" - pa do 10. juna kao službeno poslednjeg dana bombardovanja, u Kocićevom elektronskom složencu pratimo unakrsnu elektronsku prepisku nepoznatih i neimenovanih autora - ljudi kojima pisanje, inače, nije ni zanat ni opredeljenje - koji, pokušavajući da dočaraju svojim bližnjima koji žive negde daleko od balkanskog devetog kruga šta i kako se dešava, zapravo prevashodno pokušavaju sebi da razjasne zašto im se to dešava. Kao dokument vremena, bez literarnih ili žurnalističkih pretenzija i bez ambicija glede (para)naučničke "objektivnosti", Subject: Rat je specifičan sastojak spomenute ratne tekstualnosti, nesumnjivo interesantan i podsticajan na nivou naknadne čitateljske refleksije o tome kako smo prolupali, ali i kako smo se prolupavanju odupirali, ko s manje ko s više uspeha (ko sasvim bez uspeha). Iz pisama je očevidno da je (relativno uzak) krug korespondenata krug manje-više političkih sličnomišljenika, normalnih građana koji su - upravo u ime normalnosti - manje ili više osvešćeni protivnici ovdašnjeg režima, i politički i "civilizacijski" simpatizeri onog što se, tako beznadežno pojednostavljeno i đuturativno, naziva Zapad. I tu se, upravo, i krije dvostruko poniženje koje su tim ljudima priredili ovdašnji i Tamošnji gospodari rata: osim što su ih ostavili bez vode, struje, sigurnosti, nade, osmeha i bilo čega normalnog, samim dejstvom vremena u jednom suludom, nad-ljudskom ratu, počeli su neosetno da im oduzimaju i ono što su smatrali sopstvenom i neotuđivom pameću. Tako se, recimo, na jednom mestu, korespondentkinja jada kako je, na vlastiti neskriveni užas, ustanovila da se potpuno slaže sa svim što je Predsednikova Žena rekla u nekom intervjuu, dok se jedan korespondent, očajan, žalio kako mu se dogodilo da pomisli kako je Slobodan Milošević strašno pametan, pa sve vuče za nos. Ili tako nekako. A to je već poniženje kakvo se nikome ne prašta. Zato je Subject: Rat intrigantan dokument o onima koji su se, utopivši se u ličnoj i opštoj unesrećenosti, prepustili iskricama Ludila, i o onima koji su očuvali iskrice pameti. A zajednički nazivnik cele korespondencije je naravno: nesreća. Samoreciklirajuća roba, dakle, koju ova zemlja proizvodi i izvozi već dvanaestak godina; kada je u okruženju ponestalo svakog interesovanja za nju, okrenula se sopstvenoj potrošnji na veliko. I to krckanje još uveliko traje.