Govorite li sovjetski?

I ove jeseni, hiljade đaka će naučiti sve ono što nikada nisu želeli da znaju o jeziku Velikog Brata

Svake jeseni ponavljaju se iste scene, menja se samo lokacija; ove godine to je, recimo, Kula: u ovom vojvođanskom gradiću izbila je prava mala đačko-roditeljska pobuna jerbo učenicima triju odeljenja OŠ "Isa Bajić" nije dozvoljeno da uče engleski jezik, već su naterani da uče - ruski... U prethodno sprovedenoj anketi, od 152 učenika njih 150 se izjasnilo za engleski, što je impresivan procenat kakav nije postignut ni na čuvenom prošlogodišnjem patriotskom referendumu... Zato su đaci krenuli da bojkotuju časove. Jedan od roditelja kaže (za Blic) da je belaj nastao kada su "rezultate ankete videle dve nastavnice ruskog, žalile se Ministarstvu prosvete, koje odgovara da je ruski jezik obavezan, a engleski nije".

Ovakvih slučajeva ima dosta širom zemlje Srbije, i većina ih nikada i ne dospe do novinskih stubaca. Tako deca u školi slušaju nastavu ruskog, a posle idu na privatne časove engleskog, nemačkog ili francuskog, što opasno tanji ionako mikronske kućne budžete nesrećnih građana Srbije, kojima je onomad pompezno Vraćeno Dostojanstvo, ali im je Neko (kažu da glavni sumnjivac stanuje na Zabranjenom Brdu) u opštoj patriotskoj gunguli pomažnjavao šlajpike i buđelare i ispovrtao džepove. Zato, valjda, i ulažu poslednju crkavicu u dečje poznavanje engleskog i ostalih užasnih i zlih jezika Novog Svetskog Poretka: da im i potomci ne ostanu tako bedni.

Obligatno učenje ruskog jezika bilo je tipična odlika, takorekuć prosvetni trade mark većine istočnoevropskih zemalja lagera, iliti "S.E.V.-skih ostrva", kako ih je prozvao lucidni mađarski pesnik Đerđ Petri. To je, dakako, normalna stvar: ima li veće sreće i prosvetljenja za podmladak Novog Čoveka nego da odmalena, u izvorniku, usvaja neslućena znanja i široke vidike Klasika Marksizma, Lenjinizma & Dijalektičkog Materijalizma? Pa ne mislite valjda da su male Mađare ili Poljake drilovali ruskim da bi lakše čitali onog reakcionara Tolstoja ili dekadentnog Čehova?! Zapravo, kad čovek malo razmisli, moglo bi se reći da su ih prisilno učili sovjetskom, a ne ruskom jeziku... Srbija, međutim, nije pripadala narečenom lageru. Zanimljivo je, onda, da se samo ovde - te u Crnoj Gori i ponegde u Bosni - tradicija maltretiranja mlade populacije ruskim jezikom kao obavezom održala i decenijama posle Titovog istorijskog NE; nije to nipošto bila generalna odlika države SFRJ: u Sloveniji i Hrvatskoj niko živ nije učio ruski ako to nije baš žarko želeo. Za egzotične primerke koji bi dolazili u, recimo, Zagreb sa udžbenicima ruskog znao si da dolaze negde s Kraja Sveta.

Ništa, dakako ne fali ruskom jeziku "kao takvom" - jezik jednog Bulgakova ili Turgenjeva svakako je jedan od najvećih na svetu. Problem je, međutim, u tome što većina ljudi ne uči strane jezike zato da bi studiozno proučavala nečiju nacionalnu književnost i tradiciju - za to postoje specijalizovane univerzitetske katedre. Velika većina ljudi se, u najboljem slučaju, u svom životu priuči elementarnom komuniciranju na jednom stranom jeziku, i zato teži tome da to bude jezik neke zemlje u kojoj će možda živeti, u kojoj će tražiti posao i Bolju Budućnost, jezik koji se uči i poznaje širom sveta, na kojem se sklapaju poslovi, jezik koji je "operativan" glede tehnologije koju ljudi na svim kontinentima koriste etc. U XX veku to je pre svega engleski jezik, a ima indicija da će i u sledećem biti isto, na neskriveni pacijentski užas onih koji našu i globalnu Srećnu Sutrašnjicu vide u velikom evroazijskom kinesko-indijsko-ruskom sojuzu... ili kako već ono beše.

Jedna od osnovnih odlika autoritarnih država poput Titove Jugoslavije ili Miloševićeve Srbije je da vrše nasilje nad realnim potrebama građana: Mi znamo šta vam treba - vaše je samo da sledite i slušate naš Plan i Program. Razlika je, međutim, u tome što je Titova Jugoslavija ipak bila bolja od svog mračnog okruženja (što još ne znači da je bila dobra), dok je Miloševićeva Srbija degenerisano, apsolutno propadajuće društvo izgubljeno u kosmosu, koje, tonući u apsurd i očajanje, u svojoj autodegradaciji ide toliko daleko da usvaja najgore manire iščezlih "lagerskih" zajednica. Uostalom, setite se onog prošlogodišnjeg slavnog primera mentalne dekadencije kada je izvesni Marojević, dekan sirotog Filološkog fakulteta u Beogradu, naložio da od sada svi postdiplomci imaju da uče i polažu ruski jezik, valjda zato da ih ceo svet razume. Ta stvar je naposletku propala zbog svoje "ekstremnosti" iliti ogoljenosti, preterane jasnoće namere; kao malo veštije skriven manir, ona ipak i dalje čuči u podsvesti mnogih koji ovde odlučuju i vladaju.

Prisiljavanje na učenje ruskog protiv volje ogromne većine dece i roditelja ovde je politička činjenica, kao nekada u "sovjetskom lageru" (utoliko i naša deca ne uče ruski nego - sovjetski). Ono je jedan od onih skrivenih znakova koji nam, javljajući se negde duboko ispod dnevnopolitičke površine, govore sve o prirodi jednog društva. Kada se ustaljeni tok stvari promeni, tada i ti skriveni znakovi prestaju da važe: gledao sam neki mađarski film s početka devedesetih o životu nastavnica ruskog koje su, s propašću komunizma i s povlačenjem okupatora, izgubile posao i sada, pod stare dane, pokušavaju da nauče engleski... Tako jezik postaje nešto "veće" od sebe samog, postaje simbolički pokazatelj, društvena vrednost s pozitivnim ili negativnim predznakom. A društveno-ekonomski hendikep-u-startu koji Država nameće svojoj deci (m)učeći ih onim jezikom koji im neće biti potreban i koristan u onom smislu koji ih zanima predstavlja nedvosmislenu poruku: vi nemate šansu. Kontrolišući smer vašeg (sa)znanja, mi kontrolišemo vašu budućnost. Uostalom, nije li u ovom društvu sve bilo idilično dok deca, tamo negde 60-ih, nisu počela da, preko rokenrola i filma, uče - kao specifičnu varijantu engleskog - taj užasni Jezik Pobune?