Svedok vremena: Momčilo Perišić
Ni NATO me nije slušao
"Onaj ko je narodu 1987. rekao 'Niko ne sme da vas bije' sada je pustio ne da ga svako bije, nego da svako ima pravo da ga ubije"
Predsjednik Pokreta za
demokratsku Srbiju, general Momčilo Perišić, više nije načelnik Generalštaba Vojske
Jugoslavije. Ipak, u njegovom kabinetu sve je vojnički skromno i funkcionalno, a on sam
dok govori često baca pogled na mapu na suprotnom zidu. Osnovna tema razgovora su
ključni događaji iz 1995, ali i njihove refleksije na aktualna zbivanja - ona koja se
tiču kako Kosova, tako i političke budućnosti Srbije.
"VREME": Da li se može povući paralela između sudbine Krajine 1995. i Kosova 1999?
PERIŠIĆ: Ne može se između toga uspostaviti paralela. Trebalo je na vreme proceniti da nema balansa međunarodnih snaga, gde je centar svetske moći i trebalo je odrediti spoljnu politiku prema tom novom centru. Činjenica je da smo mi mala zemlja da bismo mogli uticati na promenu svetskih tokova, pa je mudrost svake politike da se pronađe način kako da svetske tokove okrene u korist sopstvenog naroda i države.
Aktuelni državni vrh morao je dobro poznavati međunarodna kretanja i stvoriti povoljne uslove u tim svetskim kretanjima za svoj narod bar za jedan vek. Nažalost, to nije učinjeno, tako da smo došli u izuzetno inferiornu situaciju. Ona je rezultirala teškim sukobima sa međunarodnom zajednicom, a potom i gubitkom interesa našeg naroda kroz gubitak teritorija, kroz gubitak ljudskih života, materijalnih sredstava i dovođenja zemlje u izolaciju.
Pa ipak, koje su razlike, a koje sličnosti između Krajine 1995. i Kosova 1999?
To se moglo posmatrati u istom kontekstu samo u jednom momentu - kada je prethodna Jugoslavija bila cela. Nažalost, tada to nije urađeno zbog nedostatka vizije o kojoj sam govorio. Stalno se išlo na suprotstavljanje međunarodnoj zajednici na osnovama jednog prava, ali se zaboravljalo da mađunarodna zajednica kreira međunarodnu pravdu. Pitanje Kosova i Metohije moglo se rešavati paralelno sa rešavanjem pitanja Republike Srpske Krajine (RSK), odnosno sa interesima srpskog stanovništva u Hrvatskoj u vreme SFRJ. Po nestanku bivše Jugoslavije, sve je postalo drugačije. Zapravo, Dejton je mogao biti jedan od prelomnih momenata gde se maksimalno mogao zaštititi interes srpskog naroda ali, nažalost, zbog inferiorne pregovaračke pozicije naših predstavnika, to je završeno gubitkom Krajine.
Vi ste bili načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ) kada su Hrvatska vojska i policija u akciji "Bljesak" 1. maja 1995. pokrenule ofanzivu u Zapadnoj Slavoniji. Da li je za vas osobno i za Generalštab ta akcija bila iznenađenje?
Ne. Upozorio sam državni vrh i sve ostale šta se sprema. Na osnovu relevantnih pokazatelja iz sveta i iz RSK, pa i iz Hrvatske, imali smo dovoljno podataka da smo tačno znali vreme napada. To je saopšteno državnom vrhu. Verovatno sada sledi pitanje zašto se nije reagovalo?
Što se tiče VJ, koja je bila životno zainteresovana da prati sve događaje na tlu prethodne Jugoslavije, s obzirom na to da je morala na vreme da preduzme mere da bi sprečila ugrožavanje SRJ, praćeno je stanje u Krajini i Republici Srpskoj (RS) i njihovom okruženju. Mi smo znali da Hrvatska priprema operaciju i prezentirali to državnom vrhu. Državni vrh je tvrdio da se napad neće dogoditi - ili je imao razlog da nam ne veruje, ili su možda želeli da drže narod u neznanju. Mi smo upozorili Vojsku Srpske Krajine. Predlagali smo i određene mere državnom vrhu. Međutim, državni vrh nije preduzeo ništa, a da vojska preduzme nešto van odluka državnog vrha nije mogla i iz razloga što je za njeno angažovanje van svoje zemlje neophodna državna odluka.
Poslije "Bljeska" uslijedila je "Oluja"...
Reč je o istoj situaciji kao i prethodnoj sa napomenom da je tu bila još drastičnija reakcija državnog vrha; do te mere nisu verovali mojim upozorenjima da sam pozvan od državnog vrha da me Andrej Kozirjev, ruski ministar spoljnih poslova, koji je krajem jula 1995. došao u posetu našoj zemlji, razuveri da neće biti agresije na RSK. Kozirjev je doslovno rekao "neće biti", jer on dolazi iz Vašingtona, Brisela, Zagreba - Tuđman sto-odsto obećao, Zapad ne da... Ja sam rekao: "Gospodine Kozirjev, vi ili zaista ne razumete stvari, ili ste čovek koji obmanjuje državni vrh ove zemlje - biće agresija početkom avgusta." I bila je.
Šta je Vojska u toj situaciji predlagala državnom vrhu?
Ponovo smo ih upozorili, ponovo je upozorena i Vojska Republike Srpske Krajine... Pre nego što se sve ovo počelo događati, napravljen je plan kojim se branio, zapravo pripremio način odbrane srpskog naroda. Postojao je, znači, dogovor da se sve srpske zemlje zajednički brane bez obzira na to odakle ide agresija. Ali, kako je rastao pritisak međunarodne zajednice, ti planovi su sve manje bili izgledni da bi se mogli realizovati i ostali su mrtvo slovo na papiru. Oni nisu realizovani i zato jer je među srpskim liderima iz RSK, RS i SR Jugoslavije postojala određena disproporcija u odnosu na negativna kretanja u međunarodnoj zajednici koja su se često menjala. Sećam se da je pre sukoba i napada na RSK proglašeno savezništvo između RSK i RS, ali je i ono ostalo nerealizovano.
U tom kontekstu je bila važna uloga i generala Ratka Mladića. Kako iz današnje perspektive ocjenjujete njegovu ulogu?
General Mladić je vojnik koji je bio na čelu Vojske Republike Srpske (VRS), a pre toga na čelu jedinica JNA. Radio je to što mu je bilo naređeno. Na čelu VRS-a inspirisao je ono što je VRS realizovala, a sve to naravno u cilju zaštite srpskog naroda. Vojska i narod uspeli su da stvore RS na prostoru od 73 odsto BiH, koliko je po katastru srpskom narodu i pripadalo. Nažalost, to politika nije mogla da verifikuje, pa je 24 odsto predala Muslimanima i Hrvatima, a 49 odsto zadržala. Međutim, tih 49 odsto Dejtonskim sporazumom bezmalo je prepušteno kontroli međunarodne zajednice ili, drugim rečima, okupirano. Prema tome, uloga VRS je izuzetna, jer je u negativnim međunarodnim okolnostima uspela da napravi RS i reši pitanje opstanka srpskog naroda.
U to vrijeme špekuliralo se da li general Mladić sprovodi odluke Beograda, Pala ili čak odlučuje samostalno?
Mislim da je sve što je rađeno u RS bilo u korelaciji političkog i vojnog vrha RS i da nije bilo nekih postupanja koja su van toga izlazila. To bi bilo kao da kažete da zbivanja na prostoru Kosova i Metohije nisu proizvod odluke državnog vrha Jugoslavije i Generalštaba VJ, nego da su proizvod odluke, na primer, državnog vrha i Generalštaba Ruske federacije. Mora se shvatiti da su na čelu RSK i RS postojali politički vrh i vojni vrh koji su bili potpuno autonomni u smislu odgovornosti prema narodu. A u kojoj su meri politički vrh RSK i RS bili pod dominacijom politike SRJ, to treba da odgovore još uvek aktuelni političari. A što se tiče Vojske - i jedne i druge i treće - ona je isključivo radila u interesu naroda i države sve do momenta dok se neke sile sa strane nisu predominantno pojavile u ulozi presudnog uticaja na njeno ponašanje.
Sve te tri vojske blisko su surađivale?
Ta saradnja bila je u pružanju određene pomoći i u smislu donošenja određenih odluka kao normalna saradnja između vojski koje su bliske.
A materijalno-tehnička pomoć?
To ste vi rekli, nisam ja. Kad su RS zavedene sankcije od SRJ, svi su promenili orijentaciju, čak je doveden u pitanje moj opstanak na dužnosti, jer nisam prekinuo vezu sa VRS i srpskim narodom u RS. Ja sam tada rekao: "Ako dozvolimo da antagonizam iz sfere politike siđe u sferu vojske i naroda, to je onda građanski rat." I nisam dao da siđe. To je naišlo na neverovatno negativan odraz u državnom vrhu SR Jugoslavije... Međutim, nakon petnaest dana već su svi ti trčali da preko VJ ostvare vezu sa RS. Politika, nažalost, nije bila vizionarska i perspektivna i upravo zbog takve politike, mi smo doživeli podelu jednog naroda.
Slomom Krajine augusta 1995. gotovo cjelokupno njeno srpsko stanovništvo slilo se u izbjeglištvo u Srbiju. Danas su Srbi sa Kosova u izbjeglištvu...
Herojski narod Krajine i Vojska, tačnije JNA, herojski su izvršili svoj zadatak i stvorili RSK. U njenom stvaranju najviše su učestvovali, pored oficira sa ovog prostora, jer smo mi mahom bili tamo u to vreme, i oficiri sa tog područja. Politika, nažalost, nije mogla da verifikuje taj uspeh. Pokojni Jovan Rašković, koji nije bio političar, ali je veoma dobro poznavao svoj narod, da nije bio gurnut od strane Beograda da rešava problem sa Hrvatima ratom, on bi sigurno našao način da srpski narod tamo opstane. Zbog uloge Beograda, zbog nerazumevanja međunarodne situacije - međunarodna zajednica je išla u beskrupuloznu realizaciju svojih ciljeva, a naš državni vrh nije našao način da je okrene u svoju korist nego joj se suprotstavljao - RSK u političkom okviru međunarodnih snaga nije mogla politički da se verifikuje i to što se desilo posledica je nesposobnosti politike, a ne naroda i vojske.
Pitanje Kosova je takođe
slično. Ako se nije imalo dovoljno pokazatelja za RSK, pošto je ona bila van Srbije, i
moglo se možda i nenamerno pogrešiti, za Kosovo se to ne može reći...
Problem Kosova i Metohije nije dugo rešavan - decenijama - sve su se protivrečnosti nagomilavale i onda se pojavila međunarodna zajednica koja je težila da ovaj prostor stavi u svoju interesnu sferu kada već nije mogla da nađe artikulisan odnos sa državnim vrhom SRJ i bivše SFRJ. Međunarodna zajednica je silom i diplomatijom cepala deo po deo bivše državne teritorije. Finalizacijom Bosne prešlo se na ovaj prostor: Albanci su od međunarodne zajednice tretirani kao saveznici, a Srbi kao protivnici. Međunarodna zajednica je gurala Albance da stvore uslove da dođe do sukoba, čime je pokušala da obezbedi argumente da uradi ono što je uradila. Prema tome, državni vrh je dopustio da se problem Kosova internacionalizuje, a onda nije dozvolio međunarodnoj zajednici da pomogne u njegovom rešavanju nego je pokušao sam da ga reši, što je rezultiralo agresijom. Posledice su poznate.
Da li ste na isti način upozoravali što će 1999. uslijediti kao i 1995?
Za Krajinu sam upozoravao i rekao šta će biti, ali je to bilo van SRJ i ja kao ličnost, čovek koji je načelnik Generalštaba u ovoj državi, nisam imao predominantnu ulogu na sudbinu RSK i RS. Ali za Kosovo i Metohiju bio sam odgovoran isto kao i državni vrh, jer sam morao sa Vojskom braniti teritoriju i suverenitet SR Jugoslavije. Tu sam se daleko eksplicitnije borio da se preduzmu mere da se izbegne agresija. Kad me državni vrh nije poslušao, onda sam tražio zavođenje vanrednog stanja da bi se sprečili uslovi za nastanak sukoba. Ni to nisu prihvatili, pa je sukob otpočeo. Onda su krenule pretnje međunarodne zajednice da će, ako se ne ispune odredbe Rezolucije 1299, biti izvršena agresija. Ja sam onda uticao da se preduzmu neke mere kako bi se to izbeglo, pa je postignut sporazum Milošević-Holbruk u oktobru prošle godine. Normalno, rekao sam tada da je to samo momentalno otklanjanje opasnosti, da ona i dalje postoji, da je međunarodna zajednica zaista spremna na bombardovanje SRJ ako se ne nađe rešenje za Kosovo i Metohiju. Govorio sam eksplicitno državnom vrhu da će rat biti kontraproduktivan po srpski narod, da je to najbrži način da se izgubi Kosovo. Predstavnicima međunarodne zajednice, opet, govorio sam da se nijedan problem neće moći rešiti ako primene silu, i zaista, svi oni su sad na sceni - od političkih, socijalnih i humanitarnih (ovaj poslednji je bio glavni povod kod počinjanja agresije) - da će agresijom stvoriti humanitarnu katastrofu, da nam ni oni neće pomoći. Rekao sam im i da će agresijom ugroziti stabilnost regiona i bezmalo proširiti rat, da će kod srpskog naroda koji je vekovima bio vezan za Zapad stvoriti uslove za jedan neprijateljski odnos... Sve se to, nažalost, i desilo. Nije me htela slušati ni naša ni NATO vojno-politička struktura.
Kakve su bile reakcije državnog vrha na vaša upozorenja?
Pošto sam bio veoma uporan i istrajan, daleko uporniji nego što sam bio kada je bilo u pitanju stradanje naroda RS i RSK, oni su zaključili da sa mnom neće moći da ostvare to što su nameravali. Naime, ja sam nudio plan kako bi se zadržali Kosovo i Metohija u okviru SR Jugoslavije i Srbije, kako se ne bi išlo u rat sa međunarodnom zajednicom. Oni su imali neki drugi plan i želeli su da ga realizuju, mene su odstranili iz vojske i realizovali su taj svoj plan sa posledicama koje su jasne. Umesto da zaštite srpski narod, ostavili su ga nezaštićenim i onaj ko je tom narodu 1987. rekao "Niko ne sme da vas bije" sada je pustio ne da ga svako bije, nego da svako ima pravo da ga ubije.
Što su vam konkretno rekli?
U septembru su poslušali moje savete, ali pošto se situacija negativno razvijala onako kako sam ja predviđao, onda su me uklonili. Oni su smatrali da taj problem mogu rešiti ratom. Nažalost, nisu ga rešili, iako bih ja bio srećan da sam ja pogrešio, a oni bili u pravu.
Kako ocjenjujete odnos državnog vrha prema Vojsci?
Jedno vreme odnos Srbije i Crne Gore prema Vojsci bio je nekorektan, jer i Srbija i Crna Gora su po izbijanju sukoba na krajnjem zapadu naše tadašnje zemlje, dakle u Sloveniji, pokušale zloupotrebom Vojske rešiti problem. Vojska je u Sloveniji u potpunosti izvršila zadatak - izašla je na 132 tačke na koje je morala i da izađe. Posle je trebalo da bude pothranjena iz dubine, nije pothranjena, Slovenija se sa Srbijom dogovorila o povlačenju JNA i to je bio početak njenog kraja. U Hrvatskoj je situacija finalizovana Vensovim planom, iako je ostalo mnogo toga nerešenog. Bosna je finalizovana Dejtonskim sporazumom, pa se prešlo na Kosovo koje je finalizovano Vojno- tehničkim sporazumom iz Kumanova, pa će se sada preći negde dalje ako opstane aktuelni državni vrh. Zato se ja i borim da se smeni aktuelni politički vrh - ne zato što Zapad to hoće, nego zato što je taj državni vrh doveo narod na ivicu propasti. Dok god ti ljudi budu na vlasti, budite sigurni da će se stvari događati analogno kao u periodu od deset proteklih godina - u smislu cepanja države i svođenja države na Beogradski pašaluk. Samo pobedom autentične i domaće snage bez sponzorstava spolja, koja shvata svetska kretanja i interese naroda, biće moguć povratak Srbije i Crne Gore u Evropu gde i spadaju. Tada će biti priznato da više nema cepanja Jugoslavije, da nema više straha od NATO bombi, tada će i Zapad morati da nadoknadi štetu koju je naneo razaranjem ove zemlje... Sve dok se ovde ne promeni vlast, Kosovom i Metohijom će upravljati Albanci i međunarodna zajednica.
Trenutno je primjetno veliko mješanje vojnog vrha u politiku?
Ne bih ja to tako rekao. Ne meša se vojni vrh u politiku, nego je državni vrh po gubitku rejtinga u svetu, jer je izolovan i nema kontakta ni sa kim - i zato ja kažem da nema uticaja na problem Kosova i Metohije - i po gubitku rejtinga u zemlji, sada teži da se na neki način iskupi tako što će pojedince iz Vojske, institucije koja ima najveće poverenje naroda, angažovati ne za politiku zemlje, nego za politiku svoje stranke. I u tom smislu ne angažuje se Vojska u politici, nago pojedinci iz Vojske po nalogu državnog i partijskog mentora. Tako ih šetaju po partijskim tribinama i propagiraju neke ideje socijalista ili JUL-a, imaginacije koje su daleko od stvarnosti, koje nemaju veze sa argumentima... Inače, Vojska je za vreme dok sam ja bio načelnik Generalštaba potpuno departizovana, i ja sam srećan što je postala vojska svih građana i svih partija. Ona je to i sada, sem pojedinaca koji su se iz raznih razloga stavili u funkciju određenih partija.
Koji su to razlozi?
Jedan od razloga je i taj što ne razumeju svetska kretanja. Drugi je bolesna karijeristička orijentacija. Sledeći razlog je materijalne prirode. Ti ljudi, zatim, nisu u stanju da se odupru aktuelnom državnom vrhu...
E, sad ćete vi pitati kakva je to vojska koja ne sluša državni vrh? Svi vojnici sveta moraju da izvršavaju naređenja aktuelnog državnog vrha. Vojska ne kreira politiku, ona je instrument politike. Ali sve vojske sveta su dužne da, kad predstavnici naroda na državnim funkcijama ne rade u interesu naroda i države, ne izvršavaju ta naređenja. Ja sam jedan od tih koji nije hteo da sluša državni vrh koji je radio protiv svog naroda i države, i zato sam odstranjen iz vojske. Prema tome, ovaj vojni vrh morao je da misli sopstvenom glavom, da zaključi šta je u interesu naroda i države, a ne da govori kako će da brane vrhovnog komandanta. Od koga da brane predsednika SR Jugoslavije - od naroda koji traži njegovu smenu? Uostalom, vrhovni komandant ne postoji u Ustavu, to su oni izmislili kako bi mu se dodvorili. Jer, tačno je da su rukovodioci u današnjoj državi izabrani voljom naroda - kako, ja u to ne ulazim - ali i da su izabrani baš onako kako oni prezentuju, predsednik SR Jugoslavije nije izabran voljom naroda, nego voljom poslanika Savezne skupštine. Upravo Pokret za Demokratsku Srbiju nije tražio ostavku predsednika Miloševića, jer ostavka je moralni čin - da je taj čovek imao odgovornosti i morala prema svom narodu, on bi je davno dao. Ali pošto nema ni morala ni odgovornosti, mi za razliku od drugih stranaka tražimo da se predsednik Milošević pozove na odgovornost od poslanika Savezne skupštine. PDS inače ne pravi, niti će praviti, kompromis sa čelnim ljudima vladajućih stranaka.
Da li je postojala mogućnost da vojni vrh smeni državni vrh koji, kako kažete, nije radio u interesu naroda i države?
Postojala je mogućnost, ali ja kao načelnik Generalštaba to nisam hteo i nikom to ne bih preporučio, jer se državni vrh mora smeniti demokratskim putem. Za smenu državnog vrha vojnim putem ne samo da ne postoje uslovi, nego bi to izazvalo uvod u građanski rat, a mi Srbi treba da prekinemo negativnu tradiciju međusobnih obračuna. Svako nasilno rušenje aktuelne vlasti vodilo bi u krvoproliće i građanski rat, a to bi značilo najbrži način gubitka i države i naroda.
Da li se Slobodan Milošević mješao u čisto stručni rad Generalštaba Vojske Jugoslavije?
Pokušavao se mešati kadrovskom politikom, kao i pokušajima angažovanja vojske van ustavnih i zakonskih odredbi. Dok sam ja bio na čelu Vojske, sve naše borbe mišljenja bile su na relaciji sprečavanja njene zloupotrebe. Zato sam toliko dugo i ostao na čelu Generalštaba, jer sam želeo da se spreči da se Vojska zloupotrebi. To što sam ja imao privilegiju da stojim na čelu Generalštaba, to neki sada ne razumeju, pa kažu da sam bio u ličnoj službi Miloševića; pa kad sam odstranjen sa dužnosti, ja sada ovo što pričam, pričam iz neke rezignacije ili neke osvete. Toga nema ni najmanje - po odlasku iz vojske rekao sam da se stavljam na raspolaganje vojsci, narodu i državi.
Filip Švarm
