Rock reizdanja: Disciplina kičme

Oterajte komšiluk!

Koja je verovatno najznačajniji beogradski rock muzičar svih vremena, ako nam kao merilo značaja posluži kvalitet, znanje i spremnost na pomeranje granica

Fundamentalne inovacije - podjednako sviračko-kompozitorske i "idejne" - koje je u uglavnom učmali i provincijalni SFRJ rock uveo kratkoveki a epohalno važni trio "Šarlo akrobata" (Koja, Milan Mladenović, Ivica VD Vidović) na svom jedinom LP-u Bistriji ili tuplji čovek biva kad... (koji mnogi s razlogom smatraju najboljom YU-rock pločom svih vremena i prostora) učinile su da se r'n'r scena rahmetli države može podeliti na onu pre i onu nakon pojave te ploče; uz nešto neznatno preterane strogosti, moglo bi se reći da, osim Slovenaca (Buldožer, Brecelj, Pankrti, pank-scena...) i ponekog zagrebačkog i beogradskog usamljenika, do početka osamdesetih nije bilo ničega što bi izdržalo probu vremena i što bi sada, na kraju veka, moglo da se sluša bez ili odveć sentimentalne nostalgije ili pak odveć ironične distance, dakle skoro ničega što bi i danas vredelo "kao takvo". Za toliku originalnost i inventivnost Šarla akrobate, uz sve uvažavanje doprinosa preostale dvojice, ipak je najzaslužniji Dušan Kojić Koja, verovatno najznačajniji beogradski rock muzičar svih vremena, ako nam kao merilo značaja posluži kvalitet, znanje i spremnost na pomeranje granica, a ne punjenje stadiona i umeće ugodnog šašoljenja širokih narodnih masa. Da je "tome tako" - tj. da je Koja bio alfa i omega Šarlove izuzetnosti - superiorno je potvrđeno nakon raspada grupe, kada je Kojić osnovao Disciplinu kičme i objavio njen legendarni debi Sviđa mi se da ti ne bude prijatno; ovaj prekretnički LP je malograđansku "rock" kritiku (za koju je onanističko vrištanje Jana Gilana, Dejvida Koverdejla i drugih kovrdžavih Smorova tada bilo, a i ostalo, vrhunac Blaženstva...) što ostavio sasvim bez teksta, što naterao na nebulozne verbalne eskapade. Eksplozija novotalasne kreativnosti koja obeležava to doba danas se nekako najbolje "drži" upravo prilikom preslušavanja starih snimaka "Discipline kičme"; utoliko, reizdavanje na CD formatu njenih "ranih radova", tj. ploča Sviđa mi se... i Ja imam šarene oči i živih snimaka sa nastupa u zagrebačkom Lapidariju (eh...) iz 1982, a sve to pod nazivom Ove ruke nisu male...1 (Tom Tom music 1999) i te kako ima smisla: stari fanovi će totalno izgrebane vinile moći da zamene digitalno remasterovanim diskovima, a novi klinci će moći neposredno da se uvere da ni u ta vremena ipak nije sve bilo "Voli te, voli tvoja zver, princip života tvog"... Inventivni i pametnim revoltom impregnirani minimalistički tekstovi nabijeniji "značenjskim slojevima" od dobrog dela oficijelne srpske poezije, manijakalna bubanj-bas vožnja koja brutalno ugrožava ljudska prava vašeg komšiluka i tera ga u egzodus, cartoon imidž direktno sa nemirne granice spontane genijalnosti i programskog kretenizma - sve je to i dan-danas sveže kao pre sedamnaest godina, neprevaziđeno bilo čime što će uslediti - osim, možda, nekim pločama same Discipline sa kraja osamdesetih...

Potonji razvoj Discipline kičme sve do rata 1991. i Kojinog odlaska u London, kao i njegov (producentski, DJ-ovski i otherwise) ogroman doprinos profilisanju nove muzičke scene, potvrdili su neuporediv značaj ove pojave tako atipične u našem otužnom, perifernom muzičkom mikrokosmosu. Nažalost, odlaskom u London Koja je prekinuo jednu "zlatnu nit", da bi je kasnije neubedljivo nastavio kroz grupu Disciplin-A-Kitschme, pokušavajući da u novi, ostrvski kontekst mehanički udene svoje stare muzičko-tekstualne matrice i kreativne opsesije. Uprkos rutinskim hvalospevima Kojinim zasluženim autoritetom zaplašene kritike, sve što je Koja uradio kroz svoj novi-stari bend svodi se na recikliranje i "prevođenje" na engleski onoga što je osamdesetih kao autor već dostigao; tu ne pomaže ni "osavremenjivanje" zvuka kroz drum'n'bass prangijanje, jer - nije li Koja ionako odavno izmislio drum'n'bass?! A o tome kako je volšebno nestalo dragocene Zerkmanove trube, ili kako mediokritetsko deklamovanje besmislenih tekstova u izvođenju ekstremno prosečne crne pevačice zvuči kao nehotična Kojina pošalica na račun celokupnog vlastitog rada, bolje da i ne govorimo...

Boraveći u (za njega) bezvazdušnom prostoru (bivše?) svetske muzičke prestonice, Koja je sigurno imao šta da vidi i nauči, ali je zato muzika čoveka koji je pre desetak godina proročanski pevao "Vreme je za pravdu, vreme je za istinu, ah, ah, kakva sreća, disciplina biće veća" (dok su u isto vreme "nacionalni intelektualci" šenili i raspekmeženo slinili po mitinzima Događanja Naroda, polako obogotvorujući Tiranina) otkliznula u savršenu irelevantnost; što nekad davno rekoše The Smiths, "obesite DJ-a jer muzika koju pušta ne govori mi ništa o mom životu"... Tako je i sa obema pločama iz londonskog perioda: pustiš, preslušaš, i kažeš sebi: u redu, pa šta?! I zatim zaturiš taj nesrećni disk negde iza mora pravih britanskih - ili kojih već - atrakcija. Ili ga pozajmiš nekome bez insistiranja da ti ga vrati, ali Pozajmljivač svejedno to ubrzo učini, i o neprijatnoj temi (jer sve Kojino se mora neupitno obožavati, ako si Progresivan) više nikada i ne progovorite...

Zapravo, novo preslušavanje stare, dobre i BITNE Kičme navodi nas na poruku poput one koju je jedan pariski kritičar uputio znamenitom češkom piscu i disidentu kada je ovaj, i nakon pada komunizma u njegovoj otadžbini, ostao u Parizu i počeo da objavljuje svoje dosadne mrsomudno-parafilozofske romane pisane na francuskom: Kundera, go home!

You think you see yourself on CCTV?!?! Oh... just shut up!