Muzika za šetnju
Privatni život vokmena
Akio Morita i Masuru Ibuka - to su osobe koje se kriju iza Sonijevog vokmena. Danas više nisu među živima, ali njihovo delo ostaje iza njih kao večni simbol induvidualizma osamdesetih
Akio Morita i Masuru Ibuka
su "ti strašno pametni ljudi iz Sonija", kako ih je nazvao glumac Džon Kliz u
seriji čuvenih televizijskih reklama. Morita je preminuo prošle nedelje, a Abuka pre dve
godine. Tim stručnjaka kompanije Soni danas nastavlja tradiciju utemeljivača legendarne
elektronske kompanije usavršavajući softver, a njihovi direktori istovremeno
razmišljaju o tome kako da potpuno osvoje proces njegove proizvodnje. Međutim, upravo su
hardveri kompaniju Soni izbacili u prvi plan i načinili je jednom od najpoznatijih
svetskih proizvođača radio-tranzistora, CD plejera, trinitron kolor televizora i,
najpopularnijeg od svega - stereo vokmena.
Danas više nisu u trendu termini poput "kasete" i "tranzistori"; zamenjeni su terminima "mreža" i "elektronska trgovina". Da li će u tome potpuno uspeti, ostaje da vidimo.
Kompanija Soni ima nesumnjivo ogroman uticaj širom sveta. Kad bi se reputacija jedne kompanije merila brojem i veličinom čitulja, i kada bismo izvodili zaključak na osnovu čitulja povodom Moritove smrti, stajalo bi da je Soni nešto više od elektrsonike i čipova. U vreme kada se pojavio prvi vokmen, bio sam u Sovetou. Dok sam se šetao gradom okružen gomilom ljudi, zapazio sam decu i mlade ljude koji su nosili sa sobom personalne drvene stereo spravice - plesali su u ritmu muzike obmotani nekim žičicama. Pitao sam ih kako se zove to što nose. "Vokmen", rekli su mi. Neko je rekao "soni vokmen".
Soni je svakako bio poznata kompanija i pre nego što je na tržište izbacio prvi personalni stereo 1979. godine. Iako vokmen nije bio veliki tehnološki skok, veliki uspon te kompanije zabeležen je tek nakon otkrića vokmena. Iz perspektive elektronskog inženjera, vokmen je bio samo običan džepni kasetofon koji svira ali ne snima. Međutim, s marketinške tačke gledišta - vokmen je bio prava senzacija. (U jednoj od prvih i najboljih reklama, vokmen se nalazi u društvu tri para cipela, a u tekstu ispod stoji "zašto je čovek naučio da hoda"). Svi su poludeli za vokmenom - nastala je takozvana kultura "zvuka u glavi". Kompanija Soni prodala je više od 250 miliona vokmena u 80 različitih modela širom sveta. Kasnije je razvijena digitalna CD tehnologija i proizveden je diskmen u saradnji sa kompanijom Filips (iako je Soni izumeo CD još osamdesetih godina), i tako postignut još veći uspeh.
U slučaju vokmena marketing je u izvesnom smislu trijumfovao nad proizvodnjom - vokmen je zapravo bio apoteoza individualizma osamdesetih. Nijedan drugi personalni proizvod nije bio tako popularan, niti je odražavao duh epohe tako verno kao vokmen. To je bilo vreme kada je Tačerova najavljivala velike promene u društvu, nagoveštavajući privatizaciju i oslobođenje od državne kontrole, a političari iz svih stranaka uporno se trudili da unište pojam učtivosti i civilizovanosti. A onda se pojavio vokmen - šarena, pametna muzička kutija projektovana za beg pojedinca iz carstva građanskog. Vokmen daje šansu svakom pojedincu da pobegne u svet mašte i muzike u trenucima kada je spoljašnji svet suviše neprijateljski nastrojen, ili prosto preterano dosadan.
Kako je mnogo putovao, Ibuka je došao na ideju da napravi spravu koja će mu omogućiti slušanje muzike u svako doba, kao i tokom zamornih višečasovnih letova. Kada je kompanija Soni premestila svoje poslove iz Japana i postala svetski igrač, on i Morita bacili su se na posao.
Priča o vokmenu je od samog početka bila priča o slobodi pojedinca. Moritova intuicija i talenat proslavili su ga i prodavali - marketinškim istraživanjima i ciljnim grupama nije bilo mesta u toj priči. Vokmen je bio i ostao izum dva pametna pojedinca, izuzetna, zasebna tvorevina nastala u japanskom društvu koje se posle Drugog svetskog rata razvilo i postalo veliko akcionarsko društvo. (Morita i Ibuku su se upoznali 1944. godine na jednom tajnom projektu, dok su radili na raketama sa glavama za toplotno navođenje.)
Osim što su bili izraziti individualci, Morita i Ibuku su takođe bili pripadnici posleratne generacije, zaljubljene u novu muziku i nove trendove. "Mi smo sonnyboysi", izjavio je jednom prilikom Morita. Ime Soni je nastalo kao kombinacija latinske reči "sonus" (zvuk) i Moritovih "sonnyboysa". Ime Soni je, osim toga, s bilo lako izgovoriti na bilo kom svetskom jeziku, za razliku od na primer HMV, Roberts itd. Vokmen je izvršio invaziju na tržište u pravo vreme i osvojio svet. Iako u današnje vreme izgleda već pomalo zastarelo, potisnut rezonantnim mobilnim telefonima, vokmen je bio prvi proizvod (ako izuzmemo bicikle i automobile) pomoću koga smo uspevali da se otisnemo iz neposrednog okruženja.
Ako ste ikada videli kultni film Ridlija Skota Blade Runner, znate u čemu je stvar. Ridli Skot u svom filmu daje sliku budućnosti i prikazuje grad sa ogromnim neboderima u kome su potpuno izmešane različite kulture, a kisela kiša neprestano pada i pada... Ljudi neodređenog etničkog porekla, mokri do gole kože, šetaju ulicama poput slepaca; dok prolaze pored kioska sa nekakvim čudnim rezancima, vidimo bilbord u japanskom stilu. Oni nose nešto slično vokmenu, i ne samo to - oči su im prekrivene personalnim video ekranima. U takvom svetu ljudska vrsta nema drugog izbora osim da podnosi surovu stvarnost i pronađe način da pobegne od haosa koji je stvorio čovek.
Gradske ulice u mnogim delovima sveta podsećaju na film Blade Runner -užurbano i konspirativno, ljudi hodaju obuzeti sami sobom. Sa pojavom personalne elektronike nastala je i iluzija da smo slobodni da radimo ono što hoćemo. Međutim, ironija je u tome što se u sajber svetu svi ljudi ponašaju potpuno isto, udaljavajući se neumitno jedni od drugih. Nije teško zamisliti sajber grad budućnosti u kome izgled, boje i struktura zgrada nisu više uopšte važni. Zašto bi se arhitekte mučile s tim finesama kad svako ponaosob, pomoću poslednjeg modela personalnog hardvera i softvera, može da doživi grad na svoj način, samo ako pogleda kroz Sonijev "viewman" ili Sonijev personalni "realityman". "Mi smo digitalna deca snova", kaže Nobujuki Idei, jedan od Sonijevih ljudi. Ne samo da želimo da pobegnemo od stvarnosti, podsvesno ili svesno, već želimo i da odemo korak dalje - želimo da rastavimo stvarnost na njene najsitnije delove i da je zatim, posredstvom najnovije tehnologije, ponovo sklopimo po želji. Personalni stereo za svakog, grad po svačijem ukusu.
Sonijev vokmen nikad nije bio nešto više od pametne igračke, a njegovi pronalazači bili su velika i pametna deca. Eitajući novu knjigu Džona Nejtana Soni: privatan život, saznali smo da je Morita voleo da se igra na radnom mestu sa helijumskim balonom sa daljinskim upravljačem, kao i da je Ibuku imao model železnice sa uskim kolosekom u svojoj kancelariji. Igračka ili nešto više, tek Sonijev vokmen se svakodnevno oglašava u železničkim vagonima, autobusima i avionima. Nezamislivo je proći ulicom bilo kog grada na ovoj planeti i ne videti osobu kako se klati u ritmu ili zamišljeno prolazi pored vas u pratnji svog prijatelja - vokmena.
(The Guardian)
priredila Biljana Vasić
