Mitrohinov arhiv (1)

Kako smo planirali atentat na Tita

"Taj Tito će nestati čim maknem malim prstom", izjavio je 1948. Josif Staljin. Kao kandidat za "mali prst" javio se građanin Grigulevič, Josif Romualdovič, ubica-veteran NKVD-a, i čovek koji je organizovao prvi atentat na Trockog. "Vreme" ekskluzivno objavljuje autentične podatke iz arhiva NKVD-KGB-a o sovjetskoj obaveštajnoj aktivnosti prema Jugoslaviji koji potiču iz zbirke Mitrohinovih arhiva, najnovijeg bestselera objavljenog ovog meseca u Londonu. Vasilij Nikitič Mitrohin stupio je u NKVD, tada već MGB (Ministarstvo državne bezbednosti), 1948, da bi posle nekoliko godina postao rukovodilac glavnog arhiva Prve glavne uprave (spoljna špijunaža). Tokom dvadeset i pet godina, Mitrohin je krišom prepisivao, iznosio po džepovima i kasnije u vikendici prekucavao najtajnije podatke sovjetske obaveštajne službe, o čemu ćemo u kasnijim nastavcima ovog feljtona. Kad je 1992. zaključio da je to dovoljno sigurno, prebegao je u Veliku Britaniju i predao ogromnu količinu dokumenata KGB-a, na osnovu kojih je kasnije pohapšeno desetak sovjetskih agenata, a neke su istrage još u toku i nova hapšenja se očekuju. "Vreme" će u narednih nekoliko brojeva preneti najzanimljivije delove iz knjige Vasilija Mitrohina i britanskog pisca Kristofera Endrjua "Mitrohinov arhiv"

U poglavlju "Specijalni zadaci", prvom delu pod naslovom "Od maršala Tita do Rudolfa Nurejeva", Mitrohin i Endrju bave se najprljavijim ilegalnim operacijama NKVD-KGB-a: atentatima, "aktivnim merama" (klevete, dezinformacije i psihološki rat). Ubistvo je bilo Staljinova omiljena taktika u političkoj borbi od samog početka. Tokom tridesetih godina Staljin je bio opsednut idejom da ubije Trockog, što mu je i uspelo tek u drugom pokušaju. Prvi pokušaj važan je ovde zato što ga je organizovao jedan zaista koloritni lik po imenu Josif Romualdovič Grigulevič, isti onaj koji će se dobrovoljno ponuditi 1953. da likvidira Josipa Broza Tita, "otpadničkog maršala, revizionistu" i, ukratko, Staljinovog najgoreg neprijatelja. Taj Josif Romualdovič Grigulevič prvi put se javlja kao instruktor diverzantskih jedinica Republike tokom građanskog rata u Španiji 1936-1939, kada se istakao ubistvima "trockista" u republikanskim redovima, pod kodnim imenima NKVD "Maks" i "Felipe". Bio je sin litvanskih Jevreja i izuzetno talentovan za prerušavanje i jezike; kasnije će se proslaviti tako što će postati ambasador Kostarike u Rimu i držati taj položaj godinama kao agent KGB-a.

Mitrohinov arhiv otkriva nam još nekoliko detalja vezanih za pokojnog Broza: da je na vrhuncu staljinskog Terora bio jedan od retkih jugoslovenskih komunista u Moskvi koji je uživao poverenje NKVD-a; da je od 1937. nadalje uredno učestvovao u denunciranju svojih partijskih prijatelja kao "trockista, izdajnika, frakcionaša, špijuna i antipartijskih elemenata"; da se lično izvinjavao Staljinu zbog nedostatka budnosti prilikom ženidbe sa jednom od supruga koju je NKVD "demaskirao" kao "agenta Gestapoa". Period 1937-1941, inače kritičan za Titovu predratnu biografiju, nije osvetljen u ovim dokumentima, pa smo ostali uskraćeni za uloge Steve Krajačića i još nekih Titovih važnih saradnika iz onog vremena. Vasiliju Nikitiču teško je zbog toga zamerati: on je prepisivao papire koji su mu pali ruku; niz važnih dokumenata nužno mu je promakao ili ih je procenio kao manje važne.

NEGATIVNE CRTE: Zabeleženo je u tim papirima i da je Titov najbliži saradnik za držanje veze s Moskvom i rukovalac jednom od retkih kratkotalasnih radiostanica bio Josip Kopinič, agent NKVD-a sa kodnim imenom "Vazduh". Kasnija uloga Kopiniča detaljno je razjašnjena na drugim mestima. Zanimljivo je da se nigde u Mitrohinovim papirima ne pominje Mustafa Golubić, što se može objasniti i time da Mitrohin nije mogao da prepiše baš sve.

Posle oslobođenja od nacizma, u svom svojstvu beogradskog "rezidenta" (šefa ispostave) NKVD-a, Saveljij Vladimirovič Burtakov, kodno ime "List", poklanja tadašnjem načelniku KNOJ-a (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), Aleksandru Rankoviću, kodno ime "Marko", Staljinov portret; drug Marko se najiskrenije zahvaljuje. Stvarni uzajamni odnosi Prve zemlje socijalizma i nove narodne demokratije na Balkanu, međutim, nisu bili idealni: Tito je još od 1938. imao svoje mišljenje o tome; rezident u Beogradu Burtakov ("List") javlja 1945. u jednoj depeši moskovskom Centru da "Orel" (kodno ime za Tita) "ima sledeće negativne crte: vlastoljublje, manjak skromnosti, aroganciju i neiskrenost." "Sebe shvata kao apsolutni autoritet, ne voli razmenu mišljenja, više voli poslušnost bez pitanja; lako se iznervira, preke je naravi i odsečnih manira; voli da pozira."

Tito i Ranković nisu Burtakova voleli nimalo više nego on njih. Rezident "List", naime, postao je notorno poznat po svojoj nesebičnoj ljubavi za nakit, porcelan, kristal i tepihe opljačkane iz beogradskih građanskih vila i stanova, što će se kasnije ponoviti i u Rumuniji i Čehoslovačkoj, gde je Burtakov službovao. Krajem 1945. Burtakova u Beogradu kao rezident i glavni savetnik u OZN-i zamenjuje Arsenij Vasiljevič Tiškov, Jugoslovenima poznat kao "Timofejev". Taj "Timofejev" rukovodio je radom rezidentura tadašnjeg MGB-a u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skopju i još četiri pod-rezidenture u Jugoslaviji. Ponašanje radnika MGB-a u tim ispostavama uskoro je postalo problem u odnosima Beograda i Moskve. Izveštaji inspekcije moskovskog Centra koji su prošli kroz Mitrohinove ruke govore o "nadmenosti, grubosti i pritiscima u pribavljanju informacija"; informacije koje su viši činovi OZN-e odbili da pruže tražene su i iznuđivane od nižih činova i saradnika.

SPOSOBNI MAKS: Ono što je najviše smetalo Jugoslovenima - razume se - bilo je bezobrazno regrutovanje agenata u vrhu režima. Tito, kažu Mitrohinovi papiri, nije bio svestan da NKVD-MGB već ima dva visoko smeštena agenta u partijskoj i državnoj nomenklaturi: Andriju Hebranga i Sretena Žujovića. Ali se Tito zato veoma iznervirao kada je čuo za pokušaj Sovjeta da 1945. zavrbuju Dušicu Petrović, važnog jugoslovenskog šifranta. "To nećemo dozvoliti!", uzviknuo je Tito Rankoviću i još to stavio NKVD-u do znanja.

Te i takve odnose - koji su od početka bili daleko od idealnih - definitivno je (iz perspektive NKVD-a) ugrozila Titova ideja o Balkanskoj federaciji. Na osnovu papira koje je Mitrohin uspeo da vidi, to je bio okidač za konačni sukob. Marta 1948. Staljin povlači sve svoje savetnike iz Jugoslavije i dolazi do razmene čuvenih pisama dva Centralna komiteta, koji će dovesti do rezolucije Informbiroa, juna 1948. Titovo kodno ime u MGB-u, "Orel" ("Orao"), odmah je - po sovjetskom običaju - promenjeno u "Stjervjatnjik" ("Strvinar"), a Staljin je dao istorijsku izjavu: "Samo da maknem malim prstom...". Ispostavilo se da mali prst nije bio dovoljan; kasnije će Staljin mrdati i mnogo više od malog prsta, ali nije vredelo: Tito ga je nadživeo onoliko.

U leto 1948. dolazi do žestokog obaveštajnog rata između MGB-a i jugoslovenske UDB-e. Hebrang biva uhapšen i umire u zatvoru pod sumnjivim okolnostima; Sreten Žujović biva politički marginalizovan; u Mitrohinovim papirima pominje se otkrivanje sovjetskih agenata u Titovoj gardi, od kojih se pominje samo general-major Momo Jurović (Đurović?), sa kodnim imenom "Val". Milovan Đilas seća se da je UDB-a otkrila jedan od planova MGB-a: da se automatima pobije ceo Politbiro KPJ-a dok se bude zabavljao u bilijarskoj sali. Mnogo ozbiljniji plan, međutim, stvoren je u Moskvi 1952.

U depeši iz februara 1953, MGB izveštava Staljina da je "agent 'Maks' u obavljanju svog diplomatskog posla tokom druge polovine 1952. dvaput posetio Jugoslaviju, gde je bio dobro primljen. Ima pristupa društvenoj grupi bliskoj Titovom osoblju i obećana mu je audijencija kod Tita. Mesto koje 'Maks' sada zauzima pruža mogućnosti da se njegove sposobnosti iskoriste u aktivnim merama protiv Tita".

"Maks", o kome je ovde reč, jeste stari agent NKVD-a Josif Romualdovič Grigulevič, trenutno poznat kao Teodoro Kastro, a na mestu ambasadora Republike Kostarike u Rimu. Na tajnom sastanku sa visokim funkcionerima MGB-a u Beču, početkom februara 1953. Grigulevič predlaže četiri moguća načina za likvidaciju Josipa Broza:

1. Smrtonosna doza bakterija plućne kuge putem tihog spreja sakrivenog u odeći koju će nositi na audijenciji kod Tita; Grigulevič bi pre toga primio vakcinu.

2. Pokušaj da se dobije pozivnica za prijem prilikom Titove predstojeće posete Londonu, kojom prilikom bi Grigulevič (koji je bio u dobrim odnosima sa jugoslovenskim ambasadorom u Britaniji) ubio Tita pištoljem s prigušivačem, bacio bombu sa suzavcem i tako u gužvi utekao.

3. Isti metod prilikom nekog diplomatskog prijema u Beogradu.

4. Da pokloni Titu kutiju za nakit koja bi - kad se otvori - ispustila smrtonosnu dozu otrovnog gasa.

AMBASADOR KOSTARIKE NESTAO: U izveštaju o tom sastanku MGB uverava Staljina da "agent 'Maks', zbog svojih ličnih kvaliteta i iskustva u obaveštajnom radu, ispunjava zahteve za uspeh u zadatku te vrste". Grigulevič je, pod svojim kostarikanskim imenom Teodoro Kastro, takođe napisao i oproštajno pismo, za slučaj da pri pokušaju atentata bude uhvaćen ili ubijen i adresirao ga svojoj ženi Meksikanki (takođe agentu MGB). Na dan 1. marta 1953. MGB šalje Staljinu izveštaj da "Maks" još nije uspeo da pokuša atentat na Tita. Taj izveštaj bi lako mogao biti poslednje što je Staljin u životu pročitao, negde oko ponoći, jer ga je u ranim satima 2. marta 1953. pogodio moždani udar, od koga je - ne dolazeći svesti - i umro posle tri dana.

U panici koja je nastala po Staljinovoj smrti i naročito posle ubistva Lavrentija Berije, dosije o likvidaciji Josipa Broza tiho je ugašen i otišao je u arhive, gde će ga posle nekoliko godina pronaći Vasilij Nikitič Mitrohin. Hruščov je rešio da je bolje sa Titom pregovarati nego ga ubijati.

Josif Romualdovič Grigulevič povučen je maja meseca 1953. u Moskvu, iz straha da bi prebeg Aleksandr Orlov mogao da ga kompromituje (ispostavilo se da nije znao za njega). Republika Kostarika ostala je - do objavljivanja Mitrohinove knjige - u uverenju da su njen ambasador u Italiji i njegova supruga bili naprosto nestali. Beleška iz 1980. u dosijeu J.R. Griguleviča u arhivu KGB-a otkriva da zapadne obaveštajne službe još nisu bile svesne da je on bio "Teodoro Kastro", kostarikanski ambasador u Rimu. Josif Romualdovič je u Moskvi prvo doktorirao, pa postao stariji naučni saradnik Etnografskog instituta Sovjetske akademije nauka, da bi nastavio uspešnu karijeru stručnjaka za Latinsku Ameriku, njenu etnografiju i verska pitanja. Bio je i potpredsednik društava sovjetsko-kubanskog i sovjetsko-venecuelanskog prijateljstva. Članstvo u društvima sovjetsko-kostarikanskog i sovjetsko-jugoslovenskog prijateljstva ne javlja se u dostupnim dokumentima.

Osim ove zanimljive i poučne epizode, Jugoslavija se u Mitrohinovim papirima javlja veoma malo; zapravo samo jednom. Naime, tokom krize iz 1971. Tada su ilegalni agenti (sovjetski državljani sa lažnim identitetima, aktivni radnici KGB-a) u Jugoslaviji dobili zadatak da "steknu poznanstva" u mnogo važnih institucija društva: akademijama nauka, Institutu za istraživanje javnog mnjenja u Beogradu, uredništvima "Politike", "Borbe" i "Komunista", u Tanjugu, u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, na beogradskom i zagrebačkom univerzitetu, u velikim preduzećima i u Udruženju književnika Srbije (naročito sa Dobricom Ćosićem, za koga se verovalo da je blizak Titu). Neki od tih izveštaja "ilegalaca", slanih radijom, tajnim kuririma i poštom (tajnim mastilom), ocenjeni su kao dovoljno važni da budu pokazani Brežnjevu lično. Politički rezultati te obaveštajne kampanje nisu poznati.

Priredio: Miloš Vasić