World music: WOMEX '99

Suze zbog duduka

Prestižni muzički trend okupio je i ove godine u Berlinu one koji pripadaju rastegljivom pojmu etno muzike, prerastajući u obavezni šou za sve ljubitelje drugačijeg zvuka

WOMEX (worldwide music expo) je manifestacija na kojoj se jednom godišnje okupljaju svi ljubitelji etno ili world muzike i oni koji se njom bave, dakle muzičari, promoteri, novinari, menadžeri, stručnjaci, organizatori festivala, izdavači i distributeri, kao i brojna publika. WOMEX se selio svake godine, i održavao se u Briselu, Marseju, Stokholmu. Ove godine se vratio kući - u Berlin, da tu i ostane. Mudro ili ne, pokazaće vreme, očito je da je world music postao veliki biznis, samo je pitanje ko može opstati. Zasada je profitirao Berlin i WOMEX. U brojkama, ovo je bila najveća manifestacija do sada, sa preko 1200 učesnika, 32 koncerta, 31 konferencijska tema za debatu, 65 štandova za prezentaciju, direktan radio i interet prenos, odličan i skup restoran za one koji provode tu po ceo dan.

MAJSTORI ŽANRA: Sajamsko/izložbeni deo bio je standardno krcat; pravo mesto da sretnete ljude iz branše, ugovorite koncerte, distribuciju ili prodaju, dobijete poneki disk. Ujedno, to je jedino mesto na kojem ćete sigurno naći traženu osobu. A ljudi je bilo mnogo više nego obično - Amerikanci, Evropljani sa svih strana, Kubanci, Afrikanci, Brazilci (Brazil je bio glavna tema ovogodišnjeg WOMEX-a), Kanađani... Balkan je bio uobičajeno zastupljen: brojna turska delegacija, grčki štand, Rumuni preko nemačkih promotera, a najzastupljeniji su bili Slovenci, po prvi put su došli Hrvati (iznenađujuće brojni i opremljeni).

Koncerti su ipak ono najzanimljivije, a bilo ih je stvarno mnogo. Svaki dan jedan popodnevni (pokazalo se da je taj deo selekcije bio izvrstan, klezmer majstori Brave Old World, naslednici senegalskog zvuka na granici popa Penc, neverovatni vokalno-plesni skup žena Tuarega Tartit, a za kraj je, sasvim ispravno, ostavljen kubanski a capella sastav Vocal Sampling). Večernji koncerti (minimum devet nastupa) bili su podeljeni u tri sale (svaka na manje od sto koraka do druge), sa malim vremenskim razmacima, tako da ne možete da vidite svaki u celini. Publika se povodi za afinitetima, imenima, ili jednostavno proba neku grupu desetak minuta i ide dalje. Od velikih tu su bili brazilski gitarista Baden Powell, majstor instrumenta i žanra, te Jermenin Jivan Gasparyan (na drvenom duvačkom instrumentu zvanom duduk izvodi setne jermenske tradicionale, izazivajući suze kod dela publike). Afrička selekcija je bila sjajno ukomponovana (međunarodni žiri je selektirao ceo program): Nass Marakech (marokanski tradicionalni lagani napevi, pojačani perkusijama), Wendo Kolosoy (rodonačelnik kongoanske rumbe, i pored 74 godine spreman da vas potera na ples), La Banda Negra (internacionalni sastav koji dosta dobro nosi ritmove Afrike sa dosta pop elemenata), te opušteni i za uživanje spremni Simentera sa Zelenortskih Ostrva (odatle je i Cesaria Evora, a ovaj sastav pokazuje za ova ostrva izgleda tako prirodnu muzikalnost).

FURIOZNI TRANS: Plesno orijentisani bili su brazilski Funk'n lata (jedna od prestižnih škola sambe), haićanski Eval Manigat & Tchaka (sa pevačicom koja pleše kao posednuta, što im je i najveći plus), Nittin Sawhney i Krosfyah (latino disco iz Hondurasa), te Rom Bengale, Cigani iz Bukurešta, koji su ipak samo dobro usvirani orkestar za svadbe.

Najbolje stvari, bilo očekivana bilo prijatna iznenađenja, bila su iz oblasti koja se graniče ili su potpuno van world musica. Brazil je pored zvučnih imena predstavljen i sa dva iznenađenja: Lenine, na granici sa heavy metal zvukom, i sa grupom Cascabulho iz Pernambuka. Oni su tipičan urbani bend, sa angažovanim tekstovima, gitarom, basom i bubnjevima. Vezu sa etno nasleđem daju perkusije i harmonika. Odmah su dobili kritičarsku nalepnicu - forro rock. Četvorica perkusionista i basista prave furioznu trans/plesnu podlogu za harmoniku i gitaru, koja vozi na Sonic Youth tragu. Neposredno iza njih su nastupili Yat- kha, "rok" kvartet iz Tuve (autonomna oblast u Rusiji, na granici sa Mongolijom). Vođa sastava je Albert Kuvezin, jedan od osnivača neponovljivih Huun-Huur-Too i čovek sa (zvanično potvrđeno) najdubljim glasom na svetu, spojio je tradicionalne tuvanske pesme o Jeniseju, Sibiru, stepama i konjima sa rok energijom. Ma koliko ovo zvučalo nespojivo, muzički ipak funkcioniše - spoj tradicionalnih instrumenata i načina pevanja (vokalni solista obučen je u narodnu nošnju), kvazišamanističkog bubnjanja i modernističkog pristupa rezultira neverovatnim obradama.

ČOVEK I HARMONIKA: Prve prave ovacije (tek poslednje večeri) publika je podarila, neočekivano, finskom harmonikašu Kimmo Pohjonenu. Neočekivano, jer mladi Kimmo ne pripada world music krugovima. On je klasično obrazovan, sa interesom za novo i avangardu. Dok su Oliveros, Klucevsek, Bibič, Hollmer, Kalaniemi, Gizavo izneli prvi talas rivajvla harmonike, Pohjonen je predvodnik mlađe generacije. Kompletan scenski nastup je sjajno osmišljen, on na sceni sempluje uživo, a završava na najbolji mogući način sa harmonikom toliko razvučenom da se on ne vidi. Ovaj šou je obavezan za sve ljubitelje drugačijeg - birajte "Musique Actuelle", "Ring Ring", Helsinki... Uključite se na vreme, postoje i druge muzike osim domaće i kubanske.