Nemačka

Nova istorija

U kolektivnom pamćenju nacija postoje datumi jedinstvenog simboličkog značenja. Deveti novembar jeste takav datum u novijoj nemačkoj istoriji - čak četiri prelomna trenutka zbila su se upravo tog dana 1918, 1923, 1938. i 1989. godine

Bon

Pre deset godina, 9. novembra, tadašnje istočnonemačke vlasti neočekivano su otvorile međunemačke granične prelaze; pre šezdeset godina zbila se "kristalna noć", kada su se u nacističkoj Nemačkoj zahuktali pogromi nad Jevrejima; pre 76 godina Hitler je pokušao puč; godine 1918. 9. novembar označio je kraj carstva i početak "Vajmarske republike". Svaki od tih datuma usmerio je Nemačku, pa i Evropu i svet, u drugačijem pravcu: rađanje republike 1918. i raspad "realnog socijalizma" 1989. bili su dobitak za demokratiju, Hitlerov neuspeli puč 1923. i prvi masovni pogrom u nacističkoj režiji 1938. ukazali su na sunovrat koji predstoji. Kako Nemačka doživljava desetu godišnjicu kraja neostaljinističkog jednoumlja i blokovskog sučeljavanja?

"Berlinska republika" stala je ovih meseci na noge: Gerhard Šreder je prvi posleratni kancelar koji ponovo vlada iz stare prestonice. Doduše, sem obnovljene zgrade Rajhstaga, jedva da je još neko državno zdanje u Berlinu "pušteno u pogon". Ipak, politički život je sada sve više na Špreji, zgrade Bundestaga pored Rajne u Bonu uglavnom su opustele. Ponovo ustoličeni glavni grad ima petnaest puta više stanovnika od Bona. Umesto iz udobne i tihe provincije, Nemačkom se sada vlada iz bučnog i nepreglednog Berlina. Mnogima se nameće pitanje da li je u toj razmeri narasla i politička snaga ujedinjene Nemačke?

KOČENJE "PORAVNJANJA": Nemačka je kao postojan saveznik u Severnoatlantskom paktu učestvovala u napadu na Srbiju i Crnu Goru i tako prvi put ratovala posle 1945. godine. Njene trupe su bitan deo međunarodnih snaga pod vođstvom NATO-a u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu. Bitan spoljnopolitički cilj pre deset godina glasio je da Nemačka treba da se "normalizuje" - na Balkanu je to i ostvareno. Vladajuća socijaldemokratsko-zelena koalicija namučila se, posebno potonji, oko tog poteza, ali ipak niko nije sumnjao da će Nemačka ostati disciplinovan član zapadnog saveza. Mnogi analitičari veruju da su "zeleni" zbog toga izgubili "dušu", jer su odustali od svojih pacifističkih i anti-militarističkih načela. Ostali su, međutim, na vlasti tako da svojim biračima mogu da obećaju da će još pokušati da izmene svet barem delom onako kako su nekada to zamišljali.

Mesto u Savetu bezbednosti, koje je posebno bivši šef diplomatije Klaus Kinkel glasno zahtevao, još nije obezbeđeno. Socijaldemokratski kancelar Šreder je, prilikom nedavne posete Japanu, stavio do znanja da njegova vlada to i ne smatra prvenstvenim ciljem. Opiranje Francuske i Velike Britanije, ali i mnogih novih srednjih sila s drugih krajeva sveta - Indije, Brazila ili Južnoafričke Republike - odložilo je reformu Saveta bezbednosti i na neodređeno vreme zakočilo "poravnjanje" Nemačke i u tom sklopu međunarodnih odnosa.

"Motor" ujedinjenja u okviru Evropske unije bili su nesumnjivo Francuska i Nemačka. Temelje tog partnersta postavili su De Gol i Adenauer, produbili Šmit i Desten, kao i Kol i Miteran. Šrederu, barem u prvoj godini vladavine, ne uspeva da nađe zajednički jezik sa Žospenom i Širakom. Naprotiv, flert sa Blerom oko zajedničkog proglasa o "trećem putu", kao modelu daljeg razvoja evropske socijaldemokratije, naudio je odnosima sa francuskom levicom. Povrh svega, umesto neoliberalističkog koncepta prepuštanja tržištu da uredi ekonomske, pa i društvene odnose, koji zagovaraju Bler i Šreder, Žospen ostaje privržen upotrebi državnih poluga u te srvrhe i postiže zavidne rezultate. Bliskost Pariza i Bona pružali su čvrstinu i postojanost jačanju Evropske unije. Euro je stvoren, po opštem uverenju, zato što je Bon bio spreman da žrtvuje svoj najvažniji posleratni nacionalni simbol - marku, kako bi obezbedio francuski blagoslov za ujedinjenje dve nemačke države. Na pragu željenog proširivanja EU-a novim istočnoevropskim članicama i produbljivanja novim nadnacionalnim mehanizmima, nije izvesno da postoji političko jedinstvo vodećih zapadnoevropskih država kuda i kako dalje.

OTKLON PREMA MOSKVI: Kolova uporna podrška Gorbačovu i potom Jeljcinu u međuvremenu je zamenjena Šrederovim jasnim otklonom prema Moskvi. Nepredvidivi Jeljcin potrošio je sav kredit koji je imao u Bonu. Nedavni boravak u Nemačkoj Jevgenija Primakova, jednog od ozbiljnih kandidata za mesto šefa države, signal je da Berlin želi stabilnu i odgovornu vlast u Moskvi. Istovremeno je to bila prilika da se na izvestan način "obešteti" Primakov, koga je Šreder, na početku napada NATO-a na SRJ, hladno odbio kada je on, tada na mestu premijera, u Bonu tražio podršku za hitno političko rešenje sukoba. Ako je tada, kako se veruje, Šreder postupao po strogom nalogu Vašingtona, onda je sada iskazao i nameru da, bar u izvesnoj meri, samostalno deluje prema Rusiji. Takođe, Šreder je ove godine, već drugi put od završetka rata na Balkanu, boravio u Kini podržavajući nemačke privredne interese u toj zemlji i ne zahtevajući u preteranoj meri da Peking obustavi progone neistomišljenika i uskraćivanje osnovnih ljudskih prava svojim građanima.

Sabirajući sadašnji spoljnopolitički položaj zemlje, socijaldemokratski veteran Egon Bar sklon je da kaže da su Nemačka i zapadna Evropa i dalje američki protektorat. Istina je, bez sumnje, da je prostor spoljnopolitičkog delovanja Nemačke i dalje omeđen američkim interesima, ponekad i dnevnopolitičke prirode. Stvarno spoljnopolitičko osamostaljenje Nemačke zbilo se u odnosu na njenu prošlost. Preostalo je još malo stega, proisteklih iz nacističkih zločina, bezuslovne kapitulacije i mukotrpnog sučeljavanja sa istorijom, što sputava Berlin.

Nazire se i konačno rešenje za obeštećenje stranih prinudnih radnika u nacističkoj Nemačkoj. Bon je pola veka odbijao da pregovara o reparacijama; formalni argument glasio je da će se o tom pitanju raspravljati kada se bude potpisao mirovni sporazum, to jest Nemačka ponovo ujedinila. Upravo tu raspravu Bon je 1989/1990. na svaki način gledao da izbegne. Oko deset do dvanaest miliona stranaca, pretežno iz istočne Evrope, robovalo je u Hitlerovoj ratnoj mašineriji i poljoprivredi. Šezdesetih godina, kada je trebalo normalizovati odnose sa zapadnom Evropom, Adenauer je pristao na isplatu obeštećenja dvostranim pregovorima sa Francuskom, Holandijom i nekim drugim državama. U atmosferi hladnog rata nisu postojali uslovi da se to pitanje istera do kraja. Socijaldemokratski kancelar Vili Brant i Josip Broz Tito sporazumeli su se, prema nemačkim tumačenjima, da se prećutno obustave dalji jugoslovenski zahtevi za reparacijama u zamenu za povoljan nemački kredit SFRJ. Nestanak komunizma otvorio je mogućnost da se iznova raspravlja o nemačkom obeštećenju prinudnih radnika ili vraćanju zlata i ušteđevine nestalim žrtvama nacizma koji su svoj imetak pohranili u Švajcarskoj. Nemačka javnost je pažljivo pratila s kojom neumoljivošću su američke interesne grupe, i deo političara, pritisli Švajcarsku da ispuni svoje obaveze. Pod tim utiskom traju pregovori američkih i nemačkih advokata, prinudnih radnika iz raznih evropskih država sa nemačkim vlastima i privredom. Raskorak između nemačke ponude - u najboljem slučaju šest milijardi maraka, i zahteva advokata - 12,5 milijardi dolara i dalje je veliki. Ima izveštaja da u pojedinim slučajevima američki kupci počinju da bojkotuju nemačku robu zbog rasprava o obeštećenju prinudnih radnika. Švajcarski primer je još svež. Naredni krug pregovora, koji je trebalo da se održi sredinom novembra u Bonu, odložen je kako bi nemačka strana, tako je saopšteno, pripremila bolju ponudu.