Lično sećanje:

Šampanjcem na trabante

Potpisnik ovog teksta, u to vreme specijalni izveštač iz Istočnog Berlina, često je tih dana "štipao" sebe pitajući se da li da veruje sopstvenim očima dok je gledao kako se raspada jedna, naizgled armirana ideološka konstrukcija

Naviknuta da ne veruje onome što vidi svojim očima i čuje svojim ušima već samo onome što svemoguća partija odbori i prizna, većina stanovnika Istočnog Berlina je sa ogromnom nevericom primila spektakularnu vest koju je uveče 9. novembra 1989. na konferenciji za štampu za strane novinare pročitao visoki partijski funkcioner Ginter Šabovski - da građani Nemačke DR mogu ubuduće slobodno (samo sa ličnom kartom) da putuju u SR Nemačku, a oni koji žele da se trajno isele mogu to da učine po skraćenom postupku i bez paničnog bežanja preko teritorije trećih zemalja.

U prvih sat vremena po objavljivanju vesti koju je Šabovski saopštio prilično zbunjeno i nemušto (ni sam izgleda nije verovao svojim očima jer mu je pred kraj konferencije za štampu neko doturio papir na kome je pisalo da je Berlinski zid "probušen"), malo ko se sa istočnonemačke strane uputio prema zidu i Zapadnom Berlinu. Razloga za nevericu bilo je na pretek. Beton kojim je svojevremeno Staljin zalio Istočnu Evropu najčvršće se stegao upravo u tadašnjoj DR Nemačkoj, čije je rukovodstvo na čelu sa Honekerom propustilo sve reformske vozove i najupornije insistiralo na izvornim principima dogmatizma. Nepunih mesec dana pre bušenja zida, Honeker se doduše povukao "iz zdravstvenih razloga", ali je iza njega ostala poruka kako će Berlinski zid živeti "bar sto narednih godina". Iza njega je ostalo i rukovodstvo malih reformskih kapaciteta koje je lomilo jezik izgovarajući reč die wende, što se čitalo kao "zaokret", ili "reforma". Takođe i mučne slike izbeglica koje okreću leđa svojoj zemlji i iz "stabilnog i uspešnog socijalističkog društva" beže bilo gde - pre svega tamo gde inženjer ili doktor može sebi da priušti kupovinu videorekordera, ili tamo gde u robnim kućima ne postoje posebna odeljenja na koja se ulazi isključivo na zadnja vrata, namenjena samo onima iz vrhuške vlasti.

NEVERICA: Jedan od razloga za nevericu ležao je i u tome što je vest o tome da zid popušta saopštio "reformator" Ginter Šabovski, čovek koji je među prvima kritikovao "kult ličnosti" Honekera, iako je pre toga kao glavni urednik Nojes Dojčlanda potpisao novine u kojima je u samo jednom danu bilo objavljeno (ni manje ni više) 29 Honekerovih slika. Naposletku, samo koji dan pre tog istorijskog 9. novembra jedan od Berlinaca koji je strahovao kako Honekerova prognoza o sto godina zida može biti prilično tačna ispričao je potpisniku ovog teksta sledeći vic: "Pred povećom grupom omladinaca uvaženi istočnonemački profesor završio je dugo predavanje o ogromnim rezultatima koje je zemlja u izgradnji socijalizma postigla pod rukovodstvom partije, ushićenim zaključkom kako nije daleko dan kada će građani NDR moći da putuju na Mesec ili Mars; dok se aplauz za ove reči još nije stišao, iz zadnjih redova jedan neoprezni omladinac upućuje profesoru jednostavno pitanje: 'A da li možda znate kada ćemo moći da putujemo u susednu SR Nemačku ili neku drugu zemlju na našoj planeti?'"

Posle početne neverice i dodatnih uverevanja preko TV da "zid bez vrata i prozora" ipak dobija otvore i da Zapadni Berlin postaje bliži od Meseca i Marsa, kolone Berlinaca krenule su ka graničnim prelazima da se i lično uvere da li je upravo objavljena vest tačna. Tamo, kraj zida, čekalo ih je još veće iznenađenje. Poslovično strogi policajci na graničnim prelazima, koji su do tada strogost gotovo nosili na licima kao deo uniforme, sa osmehom su puštali u Zapadni Berlin svakog građanina. Bilo je dovoljno pokazati ličnu kartu u koju su policajci udarali pečat umesto viza. Za samo nekoliko časova kolone vartburga i trabanata zakrčile su i zadimile ulice Zapadnog Berlina, gde su ih sunarodnici zalivali šampanjcem i obasipali cvećem. Te noći Nemci sa obe strane zida ličili su na magnete koji su se neodoljivo privlačili pokazujući da ideološke konstrukcije o zidu koji je podelio Nemačku na "socijalističku i kapitalističku naciju" definitivno padaju u vodu. Izmešani trabanti i mercedesi pokazali su te noći koliko je bio u pravu nemački pisac Hajnrih Bel kada je mnogo godina pre pada Berlinskog zida tvrdio da među Nemcima postoji "poseban istorijski naboj". Zbog toga, po njemu, Zapadni Nemci nikada nisu smatrali one Istočne manje nemačkim od sebe, niti su oni komunistički Nemci ikada SR Nemačku smatrali više nemačkom. Te prve noći zabeležen je i jedan jedini incident - na one koji su se toliko okuražili da čekićima odvaljuju parče po parče zida policija je isukala vodene šmrkove.

POMOĆ ZA HITNU POMOĆ: Već sutradan je u Istočnom Berlinu bilo ostvareno toliko željeno puno jedinstvo vojske i naroda: vojni buldožeri su na pojedinim mestima probijali zid praveći nove granične prelaze, a pomagalo im je na hiljade građana čekićima i raznim priručnim alatkama kako bi posao bio što pre okončan. Istovremeno, na ulicama Istočnog Berlina neprekidno je rastao novi, kilometarski živi ljudski u kome su ljudi danonoćno strpljivo čekali da pređu na zapadnu stranu. Istočnoberlinska hitna pomoć imala je u to vreme oko 300 poziva na sat - ljudi iz redova padali su od malaksalosti zbog dugog čekanja, ili se obraćali lekaru zbog preterane uzbuđenosti. I samoj hitnoj pomoći bila je, međutim, potrebna velika pomoć jer je Istočnom Berlinu nedostajalo oko 40 odsto medicinskog osoblja, uglavnom prebeglog na drugu stranu.

Za samo tri dana od otvaranja granice, ondašnje vlasti u NDR udarile su čak tri miliona pečata kojima su overeni prelasci u SRN. Svi oni koji su prelazili granicu imali su pravo da u zapadnonemačkim bankama podignu 100 DM za "dobrodošlicu", što je za mnoge od njih, vrednovano tadašnjim crnim kursom, bila solidna istočnonemačka plata. Navala na banke na zapadnoj strani bila je tolika da je u pojedinim gradovima ponestalo novca. Većina tog novca ostajala je naravno, u SR Nemačkoj jer su građani NDR suočeni sa blešatvim izlozima i raznim mamiparama, po sopstvenom priznanju, doživela istinski "potrošački šok". U večernjim satima sa svih strana ka Istočnom Berlinu navirale su reke ljudi povijene pod teretom kesa zapadnoberlinskih robnih kuća. Svaki drugi imao je na nogama "najke", na ušima slušalice tek kupljenog vokmena, u rukama "milku" i u očima sjaj kakav su obično imali urođenici pred koje je neko upravo prosuo šarene stakliće, đinđuve i klikere.

Potpisnik ovog teksta, u to vreme specijalni izveštač "Borbine" kuće iz Istočnog Berlina, često je tih dana "štipao" sebe pitajući se da li da veruje sopstvenim očima dok je gledao kako se raspada jedna, naizgled armirana ideološka konstrukcija. Ono u šta tada nikako nije mogao da veruje jeste da će deset godina kasnije i sam živeti u državi u kojoj mnogi političari još nisu ni čuli da Berlinski zid odavno više ne postoji, u kojoj je i dalje važnije ono što ti kažu na TV dnevniku nego ono što vidiš svojim očima, u kojoj pojedini glavni urednici (kad su u formi) potpisuju novine sa tridesetak Miloševićevih slika, u kojoj se čeka u redovima za mleko, šećer i ulje, u državi opasanoj zidom sankcija na kome je sve manje vrata i prozora, u državi bez toliko kumova i prijatelja koji sada žive na nekim dalekim adresama...