Svedok vremena: Otac Sava

U daljini gore sela...

Kod Srba su za vreme najveće represije prema Albancima, a to je vreme bombardovanja, zakazali svi mehanizmi očuvanja ljudskog dostojanstva. Sada među Albancima vidimo vrlo malo ljudi koji su spremni da dignu svoj glas

Otac Sava Janjić, monah metohijskog manastira Dečani, poznat je među stranim novinarima pod nadimkom "cybermonk", kibernetski kaluđer. Internet sajt manastira Dečani tokom čitave kosovske krize bio je izvor informacija koje se nisu mogle naći ni u državnim ni u albanskim izvorima.

OTAC SAVA: Ta pobuna se polako žarila. U Dečanima su još '96. godine maskirani napadači upali u kafanu "Čakor" i ubili nekoliko ljudi i jednu ženu. Bila je opšte poznata stvar da je posle događaja u Albaniji '97. velika količina oružja došla na Kosovo. Zbog korumpiranosti državnih organa i policije taj uvoz oružja nije ozbiljno sprečavan. Moramo imati u vidu da na Kosovu ovih deset godina nisu vladali Srbi nego korumpirani Miloševićevi gubernatori, šefovi policije koji su uzimali reket od albanskih biznismena. Oni Albanci koji su to uredno plaćali i posredno davali novac za izborne kampanje SPS-a imali su izuzetne privilegije i neverovatno se obogatili. Siromašniji sloj albanskog stanovništva bio je pod pritiskom i kontrolom. Ipak, mislim da je najveća količina oružja ušla preko tih privilegovanih poslovnih krugova, koji su osetili kako se razvija situacija. Ali mnogi su i pojedinačno išli u Albaniju da uzmu jeftino oružje. Tako je i pre početka te '98. godine postalo jasno da je cela Drenica naoružana, da je Metohija, naročito zaleđe Dečana i Peći, pod oružjem. Ja sam imao prilike da razgovaram sa ljudima iz policije koji su toga bili svesni.

Najveća greška Miloševića i njegovog režima je što je protiv albanskog separatizma i terorizma primenio isključivo silu, i to brutalnu, koja je imala zadatak ne samo da uništi teroristički pokret već da kolektivno zaplaši albanski narod i obeshrabri ga da ne podigne ustanak. Nažalost, ta strategija se pokazala kao ključni element razvoja separatističkog pokreta.

Nakon prvih teorističkih akcija, februara meseca, bio sam sa vladikom Artemijem i Momčilom Trajkovićem u Americi. Razgovarali smo sa ambasadorom Gelbardom, koji nam je rekao da je Milošević napravio ogromnu grešku i da on u stvari regrutuje UČK. On je rekao da je Milošević trebalo da se konsultuje sa ljudima koji imaju iskustva u borbi s terorizmom i promeni svoju politiku na vreme da bi to sprečio. Tada je očigledno bilo već kasno.

Kako je ustanak počeo?

Prva veća policijska akcija bila je u Prekazu, kada je ubijeno četrdesetak ljudi iz porodice Jašari. Među njima je nekolicina bila poznata kao ljudi koji su učestvovali u akcijama protiv policije. Tada su akcije UČK-a već bile počele, ali u početku nisu bile usmerene protiv civilnog stanovništva.

Ta akcija u Prekazu je od ključnog značaja. Imali smo prilike kasnije na Zapadu da čujemo od nekih diplomata da je ta takozvana OVK pre te akcije bila grupa od dvestotinak ljudi iz Drenice, koji su bili više kao kačaci, hajduci. Međutim, u toj akciji je upotrebljena nesrazmerno jaka sila i stradalo je mnogo osoba koje nisu mogle biti nazvane teroristima, reč je o ženama, deci i starijim osobama. Nakon toga je nastala mučna situacija: držanje leševa u nekoj improvizovanoj garaži, pa odbijanje da se sahrane, nije izvršena ni autopsija. Krvavi leševi su izloženi pred novinarima, i te slike su obišle ceo svet. Albanci su reagovali na to na način koji se mogao očekivati, potpunom rešenošću da se pobuna nastavi. Oni nisu bili zaplašeni, štaviše. Tako je broj ustanika ubrzo porastao na oko dve hiljade, a uskoro, u letnjim mesecima, bilo ih je dvadesetak hiljada. Teroristički napadi na policiju ubrzo su prerasli u oružanu pobunu, koja je i dalje u našim zvaničnim medijima nazivana terorizmom, iako je poprimila mnogo šire razmere. Bilo je mnogo drugih načina da se ti teroristi privedu pravdi, napadači u policiju, ali primenjen je nelegalan način, jer ni u jednoj pravnoj državi ne mogu da se preduzimaju akcije koje mogu dovesti do tolikog stradanja civilnog stanovništva.

U to vreme smo vladika Artemije, gospodin Trajković i ja često išli u Ameriku, nastojeći da predupredimo dalju eskalaciju događaja i iznesemo opasnost koja postoji od albanskog terorizma. Međutim, nakon ove akcije već je promenjen i jezik. Gospodin Gelbard, koji je prilikom prethodne posete koristio reč "teroristi", sada je više nije koristio, i to je bio prelomni momenat.

Krajem marta je i oko Dečana došlo do sukoba.

Tada je situacija postajala sve gora, naročito u području Dečana i Peći. To područje je i ranije bilo neka vrsta kolevke albanskog ustaničkog pokreta. Tamo su Srbi vrlo sporadično živeli, možda dvadesetak srpskih porodica, koje su se odmah našle izložene, prvo verbalnim pretnjama, onda otvorenim savetima da se isele. Oni su negde pred Vaskrs počeli da iseljavaju. Ljudi su bili nezadovoljni, nisu mogli da shvate kako država može da dopusti takav teror. Očigledno su Albanci krenuli u stvaranje neke svoje "Užičke republike", slobodne teritorije koja bi se povezala sa Albanijom i omogućila dalji razvoj ustanka. Pojedinci iz UČK-a su vrlo jasno videli i pretpostavili koje će biti Miloševićeve reakcije. Njihov cilj je bio da što više isprovociraju režim. Pojedinačnim napadima na policiju nisu mogli da dovedu do onoga što oni zovu oslobođenjem Kosova, ali su znali kako će Milošević reagovati i da će slike stradanja civila obezbediti veliku podršku Albancima u javnom mnjenju. Nažalost, UČK je vrlo često koristio civilno stanovništvo kao neku vrstu živog štita. Jer, zašto bi se napadali policajci u jednom albanskom selu ako se znalo da će potom doći do odmazde?

U oblasti oko Dečana polako je došlo do toga da je samo nekoliko Srba ostalo u svojim kućama, onda smo čuli da su oni ili ubijeni ili nestali. Ništa se zasigurno nije znalo, nije više moglo slobodno da se ide na to područje, policija više nije išla tamo. Već tada je na području između Dečana i Radonjićkog jezera, sa centrom u Glođanima, stvorena etnički čista teritorija.

Mi smo prihvatili srpske izbeglice iz okolnih sela, dali im hranu. Oni su bili smešteni na jednom brdu iznad manastira i posmatrali su svoje kuće u daljini, nadajući se da će se jednog dana vratiti. Sećam se jednom, u toku leta, obišli smo ih i videli kako u daljini gore sela, veliki dim, čuje se tutnjava topova, štektanje mitraljeza. Jedna starica, Milka Stojanović, reče mi: "Eno, tamo je negde moja kuća. Ovi mladi se raduju, misle da će ovo na dobro da izađe, a ja mislim da se više nikada neću vratiti svojoj kući." I bila je u pravu, Srbi se nikad nisu vratili u to područje. Sve srpske kuće su zapaljene, uništene. Tela sedam-osam starijih ljudi koji su ostali u svojim domovima kasnije su nađena u grobnici kod Radonjićkog jezera.

Šta su tada radile vojska i policija?

Očigledno je država nešto morala preduzeti, i zaista je tako i bilo. Posle Vaskrsa su u Dečane došle specijalne policijske snage i jedna tenkovska kolona iz Peći. Neposredno pred početak napada, po svedočenju Srba iz Dečana, nije se moglo izaći iz kuća jer su albanski snajperi bili postavljeni po kućama. UČK je, dakle, već bio ušao u naselje. Srbi su se koncentrisali na području Manastirske ulice, mi nismo smeli da izađemo iz manastirskih zidina. Počeo je napad policije koji je trajao tri-četiri dana. Pola Dečana je sravnjeno sa zemljom, posebno stari deo grada i ulica prema Đakovici. To je trebalo da bude akcija protiv oružanog ustanka, međutim došlo je do sistematskog razaranja jednog dela grada, tako da je najveći broj kuća uništen bez borbe. Vrlo se lako može videti gde je bilo borbe, gde ima tragova metaka po zidovima. Meni izgleda da je postojao sporadičan otpor, naročito oko škole, gde se vidi dosta tragova metaka po fasadi i na još par kuća odakle su Albanci pucali. Albanci su posle tvrdili da UČK i nije bio u mestu, da su to bili ljudi iz naselja koji su organizovali neke straže plašeći se da će policija da napadne. Međutim, prema mišljenju Srba iz Dečana, postojali su snajperisti i liste za likvidaciju Srba. Objašnjeno nam je da bi, da ta akcija nije preduzeta, UČK vrlo brzo ušao u Dečane i potpuno likvidirao Srbe, tako da je maltene za par sati predupređena ta akcija. Mnoge kuće, i one neoštećene u granatiranju, naknadno su opljačkane i zapaljene, zajedno sa prodavnicama. Bio je to model koji smo imali prilike da vidimo ranije u Bosni. To je samo još više razbuktalo ustanak. Nakon tog obračuna najveći broj Albanaca iz Dečana iselio se u okolna sela, jedan deo je pobegao za Albaniju, deo u Crnu Goru, tako da su Dečani ostali bez albanskog stanovništva. Ostalo je svega oko 300, većinom starijih ljudi, i to u delu koji nije bio direktno zahvaćen napadom. Iguman Teodosije i naša bratija organizovali su pomoć tim Albancima koji su preostali u Dečanima, koji su bili zaplašeni i nisu smeli nigde da izađu. Nosili smo im hranu, lekove.

Ma šta da se zaista desilo, niti je uspostavljena sloboda kretanja niti je UČK poražen. Na par kilometara od Dečana postavljeni su policijski položaji, rovovi, koji su tu ostali sve do povlačenja jugoslovenske vojske i policije.

Ubrzo su slične stvari počele da se događaju i u drugim delovima Pokrajine. Područje oko Mališeva postalo je novi centar pobune. Ta pobuna se proširila na područje Orahovca i Hoče i u zaleđinu Prizrena. Naravno, u području oko Deviča, u Drenici, Lauša je ostala važan centar. U Lapskoj oblasti je UČK sa komandantom Remijem stvorila neku vrstu slobodne teritorije, gde je malobrojno srpsko stanovništvo takođe bilo ugroženo. Jedino je područje Kosovskog pomoravlja ostalo manje-više pošteđeno, tu nije bilo nikakvih incidenata. Život u gradovima je u to vreme tekao relativno normalno. Po svedočenju samih Albanaca, u gradovima nije postojala velika podrška akcijama UČK-a, jer se to smatralo seljačkom bunom. Naročito su zaplašeno gledali kako su u tim mestima gde je došlo do obračuna između policije i UČK-a stradali civili, kako su izbeglice bežale. Videli su to razaranje i uništenje. Postojao je strah, naročito kod bogatijih ljudi, da se tako nešto ne desi i u gradovima. Tako je nastala apsurdna situacija: dok su u Dečanima tenkovi razarali stari deo grada, u Peći se pilo pivo u kafićima, svirala je muzika, prodavnice su nesmetano radile.

Najjača akcija policije bio je, na leto, njen ulazak u područje zaleđine Dečana, ali nije zadržala te položaje. Samo su prošli tuda, a tu nije bilo srpskog stanovništva pa su se Albanci posle vratili. Ja sam čuo od novinara koji su tuda prolazili kako je to išlo: oni se sklone iz sela, pa se selo zapali, uništi, pa se oni potom vrate. Oko sela Istinića i Brolića bio je koncentrisan veliki broj albanskih izbeglica.

Vojska je tu bila praktično neangažovana. U razgovorima s nekim oficirima primetio sam nezadovoljstvo. Oni su smatrali da odmah treba uvesti vanredno stanje i pobediti UČK. S druge strane, policija je vrlo nespretno i krajnje pogrešno vodila čitavu akciju, tako da su mnogi policajci poginuli kao glineni golubovi čuvajući te kontrolne punktove.

U jesen je na Kosovo došla verifikaciona misija OEBS-a.

Jedini njihov značaj je bio to što je istina o Kosovu mogla malo više da dođe na videlo i u međunarodne medije. Tokom leta je situacija predstavljana isključivo kao organizovana represija i teror nad albanskim stanovništvom. Mislio sam da će verifikatori uspeti da posreduju i da će se otvoriti pregovori između albanskih političkih predstavnika i režima. U to vreme je ambasador Hil grčevito pokušavao da pronađe neki plan, stalno su se pojavljivale nove verzije.

Vladika Artemije i Momčilo Trajković jedini su pokazivali želju da zastupaju interese kosovskih Srba.

Vladika Artemije i Momčilo Trajković su jedinstvena pojava, jer su oni politička nacionalna alternativa ukorenjena isključivo na Kosovu i Metohiji. Nažalost, oni nisu shvaćeni, pre svega zato što je među većinom kosovskih Srba vladalo uverenje da je politika režima, dakle politika upotrebe sile protiv svakog nastojanja da dođe do secesije, jedina politika koja može da ima uspeha na Kosovu. Vladika i gospodin Trajković smatrali su da Kosovo treba da bude sastavni deo Srbije, ali preobražene, demokratske Srbije. I Albanci bi našli svoj interes u jednoj takvoj državi. Ostali predstavnici Srba na Kosovu uglavnom su bili predstavnici svojih partija. To su ljudi koji su sada prvi pobegli sa Kosova i Metohije, često ponevši bogat plen. Smestili se po svojim velikim kućama i stanovima po Srbiji i Crnoj Gori, ali još uvek imaju obraza da predstavljaju kosovske Srbe u skupštini i bogzna kako se opet javljaju kao neki predstavnici srpskog naroda. Većina tih predstavnika nalazi se u teškom izbeglištvu na Kopaoniku, gde će da prezimi ove godine. Ako i dođu da obiđu svoj narod, samo bace koji pogled i obećaju da će opet doći. To su ljudi koji se nikada nisu ni brinuli o Kosovu i čiji je cilj bio da ostvare što veću ekonomsku dobit za sebe. Jedan od ključnih problema je upravo taj kolonijalni odnos prema Kosovu i Metohiji, koji nikada nisu u potpunosti integrisani kao deo Srbije. Srbi su za vreme turske vladavine bili mnogo samostalniji u političkom odlučivanju.

Jesu li zapadne diplomate ozbiljnije shvatale vaše napore?

Bez obzira na sva naša nastojanja, vrlo smo se teško probijali na Zapadu i nismo tako lako mogli da dođemo do najviših krugova, pošto tamo nisu uviđali značaj te političke alternative. I dalje je vladalo neko uverenje da će se napraviti dil sa Miloševićem. Međutim, kad je postalo očigledno da je to nemoguće, shvaćeno je da jedino sa Vladikom i gospodinom Trajkovićem može da se sarađuje na traženju zajedničkog rešenja. Naravno, mi smo bili vrlo oprezni, jer znamo da na Zapadu postoje određeni politički interesi u pogledu Kosova. Nismo pristalice teorije zavere, mada u politici Zapada postoje elementi koji mogu da navedu na zaključak da su namere određenih tamošnjih političara prema srpskom narodu loše. Naročito teško bilo je u Americi, s obzirom na to da je albanski lobi potpuno opsenio oči američkoj javnosti i američka admistracija se potpuno stavila na stranu kosovskih Albanaca. Pružali su im podršku koja je išla do gotovo otvorene pomoći oružanom ustanku. Mnogo smo više razumevanja nalazili u Evropi, ali smo uviđali da je Evropa i sama zavisna od Amerike, da vrlo bojažljivo artikuliše stavove oko Kosova.

Koliko je politika Zapada uticala na razvoj događaja?

Stav Zapada je od početka bio neuravnotežen. Problem se video isključivo na strani Miloševićevog režim, dok su sa druge strane Albanci smatrani isključivo žrtvama. Pored Miloševićevog nedemokratskog režima i albanskog terorizma, postoji i treći faktor ove krize, a to je upravo međunarodna zajednica, koja nije našla adekvatan odgovor na tu krizu. Sva tri faktora koristila su silu kao način rešavanja problema.

Otkuda tolika mržnja na Kosovu?

Mržnju Albanaca sad vidimo u svoj ogoljenosti, u dimenzijama koje poprimaju razmere ludila. Sve što je srpsko, i ne samo srpsko nego slovensko, sve što nije albansko, ili da budem precizniji, sve što nije pod kontrolom UČK-a, sve je izloženo manjoj ili većoj represiji, progonu. Pomalja se ideologija koja je postojala i ranije. Ona je u periodu vladavine predsednika Miloševića gurnuta u pozadinu jer je Milošević medijski u svetu, zbog svoje politike, postao dežurno strašilo na Balkanu i u njegovoj senci se sve drugo što je negativno nekako sakrilo i provuklo.

Ta mržnja je posledica obostrane nemogućnosti da se u kolektivu vide pojedinci, već se sve gleda uopšteno, kolektivno. I u našem narodu postoje slične tendencije, Albanci se gledaju kao ljudi niže vrste, koji su primitivni, prljavi, neobrazovani. Ali razmere albanske mržnje su po ovome što sada vidimo zastrašujuće veće. Za sve vreme otkad su Srbi imali vlast na Kosovu i Metohiji ovakav stepen represije kakav sad postoji nad Srbima i drugim nealbancima nije postojao, isključivši taj period od tri meseca bombardovanja. Kod Srba su za vreme najveće represije prema Albancima, a to je vreme bombardovanja, zakazali svi mehanizmi očuvanja ljudskog dostojanstva i mali broj ljudi se suprotstavio sistematskom proganjanju, pljačkanju, zločinima. Tako i sada među Albancima vidimo vrlo malo ljudi koji su spremni da dignu svoj glas.

Kakav razvoj događaja očekujete?

Sada je na Kosovu i Metohiji velika borba da se pronađe što više leševa kako bi se opravdala vojna intervencija. S druge strane je trud da se broj stradalih Srba i nealbanskog stanovništva što više umanji i svede u okvire "normalnih kriminalnih aktivnosti". Kosovo je i dalje bure baruta. Sada kada nema više Miloševićevih snaga na Kosovu, kada nema dežurnog krivca, postaje jasno da je albanski problem ključni problem, rak Jugoistočne Evrope, koji će dugo blokirati stabilnost regiona. Zapad se ponašao kao slon u staklarskoj radnji. Stvorio je oko sebe haos iz koga sada ne zna da nađe izlaz. Sada Evropa optužuje Ameriku, koja je vodila celu stvar, zbog toga što intervencija nije dovela do sigurnosti i mira. Amerika optužuje Evropu zbog njene nedoslednosti i nejedinstva, pasivnosti. UNMIK optužuje KFOR, KFOR optužuje UNMIK, svi optužuju Miloševića, Milošević optužuje ceo svet. Najviše stradaju kosovskometohijski Srbi, koji su deset godina manipulisani, ponižavani, dovođeni na mitinge, kao stoka tovareni u vagone, pljuvani po Beogradu jer su došli da brane režim, poniženi i ostavljeni od onih u koje su verovali, i sada ostali na milosti Božjoj. Režim, ali i dobar deo opozicije ne vide Kosovo kao deo ove zemlje. U svemu profitira albanski ekstremizam. Jedan zapadni diplomata nedavno nam je rekao: "Pogrešili smo, borili smo se protiv jednog čudovišta, a stvorili smo drugo."

Zoran B. Nikolić

I Adem Demaći posetio manastir Dečani.