Šerpasi iz Geneksa

Lift za gubilište

Mnoge novine su pisale o slučaju lifta u "Geneksovoj" zgradi, ali samo reporter "Vremena" stanuje u njoj

Liftovi iz Geneksove kule na Novom Beogradu ne rade već dvadeset dana. Sedam stotina stanara nekad popularne "zapadne kapije Beograda" penje se svaki dan stepenicama zgrade koja ima trideset spratova. "Da li ćemo u novi milenijum ući kao šerpasi sa Himalaja", pitaju se izmučeni Novobeograđani sa zebnjom u srcu. Ovo je jedna od potresnih priča o propadanju koja se odvija u senci obnove i izgradnje, a vaš reporter je neposredni učesnik tog događaja, sa stanom na šesnaestom spratu.

Prva nedelja: Ovog puta smo znali da je nešto ozbiljno. Pronela se vest da je naš jedini preostali lift (nekad su radila oba lifta) isključen zato što je sajla koja ga vuče spala na dve-tri niti. To je značilo da bi svaka sledeća vožnja bila fatalna. Dolazila je komisija iz Javnog preduzeća za stambene usluge, konstatovala da lift više ne sme da se koristi, i izdala nalog za njegovo isključivanje. Nekoliko dana nismo znali šta se dešava, ćutke smo se penjali i proklinjali zlu sudbinu. Proglašeno je vanredno stanje u zgradi, a iz stana je izlazio samo onaj ko mora da ide na posao ili da prošeta psa (a ima dosta kučića, pogotovo na višim spratovima). Ostali su se snalazili - organizovano se išlo u prodavnicu po hleb i mleko. U drugoj varijanti, srećni komšija sa B ulaza, u kome se još uvek nekako vuče jedan lift, odlazi u prodavnicu, kupuje dva hleba, odvozi se liftom na svoj sprat i onda komšiji sa A ulaza, u kome ne radi nijedan lift, dodaje kesu kroz prozor.

Zaokupljeni organizacionim problemima tokom celog dana, nismo stizali da mislimo o sudbini lifta. Sretali smo se na kružnim stepenicama, vajkali se jedni drugima, uzalud pritiskivali pozivno dugme za lift, i čekali.

Druga nedelja: U četvrtak uveče izlazim u šetnju sa svojim psom i sretnem Miloša Savićevića, predsednika kućnog saveta, u pratnji njegovog psa. Razume se, prvo sam ga pitala za lift. "Još uvek ništa", jada se on. "Ne znam kod koga sve nisam bio, svi kažu da je situacija teška, nema se para, obnova i izgradnja su u toku, vi ste otkupili stanove pa je to sada vaša briga, dajte nam još malo vremena..." Kaže da kućni savet pokušava da stupi u kontakt sa Skupštinom grada, i da jedino oni mogu da odobre novac za popravku lifta.

Popeli smo se u njegov stan na 23. spratu, gde mi je pokazao dopis koji mu je Javno stambeno preduzeće poslalo početkom oktobra. Njihova stručna služba je tada konstatovala da lift neće još dugo izdržati sa takvom sajlom, i poslala ponudu za rešenje problema. U tekstu ponude stajalo je da će nas izrada i montaža nove čelične vučne užadi koštati oko 111.000 dinara, kao i da je Zakonom o stanovanju, u čl. 12. i 24. Zakona o održavanju stambenih zgrada, regulisano da troškove održavanja stambene zgrade snose vlasnici stanova. Kako sad to, pa zar ne uplaćujemo u njihovu kasu svakog meseca 100 dinara za održavanje liftova? Ma, ne, to nema veze, kažu oni, to je samo za zamazivanje (pardon, podmazivanje) i održavanje. Pod održavanjem podrazumevaju obilaženje lifta, konstatovanje kvara i slanje faktura i ponuda. Milošu je cifra od 111.000 dinara iz ponude bila užasno sumnjiva, pa je pozvao firmu "Novkabel", proizvođača sajli, da se raspita za cene. Ispostavilo se, slutite, da je cena sajle 65.000 dinara, što ukupno sa montažom iste iznosi oko 80.000 dinara. "Ko to zna, možda u Zakonu o profitu, u članu APP (ako prođe prođe) postoji neki član koji objašnjava toliku razliku u ceni", ironičan je Miloš Savićević.

No, sve se u životu menja, pa što ne bi i cene. Ne postoji nijedan razlog da sajla ne poskupi, pogotovo kad pukne i ostavi svoje ovisnike na cedilu. Jednog dana je na vratima sad već nečega što bi htelo da bude lift osvanula zalepljena nova ponuda Javnog stambenog preduzeća. To će vas, dragi korisnici naših usluga, sad koštati 127.528 dinara - pišu nam komunalci. Što ste čekali da poskupi, lepu smo vam cenu dali, a vi tako. Valjda je tolika navala za tim sajlama, pa su morali da nabave nove delove po novim cenama! Međutim, stanari Geneksove tridesetospratnice nisu imali razumevanja za njihove profesionalne muke kad su shvatili da bi celu platu (svaki stan po 2000 dinara) morali da uplate na njihov račun. Nisu više proklinjali zlu sudbinu, pogrde su sad upućivane na račun države i njene administracije.

Sad nas je već uhvatila panika. Skupština grada ne reaguje, cena sajle raste iz dana u dan, a na vidiku se ne pojavljuje ni najmanji nagoveštaj rešenja našeg problema. Sazvana je sednica kućnog saveta. Okupili smo se, manje-više svi u dobroj formi od pešačenja uzbrdo-nizbrdo stilom, da vidimo šta nam je činiti. Niko nije glasao za samofinansiranje kao način regulisanja troškova sajle - dve hiljade dinara je mnogo za onoga ko živi od penzije ili plate. Međutim, nije samo novac bio u pitanju, smučilo se ljudima da ih muštraju svi odreda. Zatraženo je i mišljenje advokata oko toga što je na krovu naše zgrade postavljen Mobtelov predajnik bez odobrenja stanara. Neko je rekao da se liftovi u tako visokim zgradama tretiraju kao javni prevoz, kao i da to potpada pod nadležnost gradskih vlasti. Odlučeno je da se neizostavno ide u Skupštinu grada.

Došla je i sedma sila da ispita celu tu stvar, svaki dan su nas slikali kamerama ili fotoaparatima kako se jadni penjemo i dodajemo kroz prozor. "Bolje bi nam bilo da blokiramo auto-put, nego što puštamo novinare da nam se tu motaju po zgradi. Medijska buka će nam samo sniziti cenu stanova", žali se komšinica sa dvanaestog sprata. Sa stanovišta onoga ko prodaje stan konstatacija je potpuno ispravna, no mi koji bismo da živimo u tom soliteru i nadalje nemamo drugog izbora. Bili smo na televiziji, radiju, u novinama, pričali smo kako naša zgrada nije uknjižena u zemljišne knjige, a nadležni organi nikada nisu izdali upotrebnu dozvolu za liftove. Objašnjavali smo da smo prilikom otkupa stana nasledili neispravne liftove, poručivali "u redu, dovedite ih u ispravno stanje, sva četiri lifta u oba ulaza, pa ćemo ih onda sami održavati". Dokazivali smo da smo već bezbroj puta ostajali po nekoliko nedelja bez lifta, da u zgradi živi mnogo penzionera, da ima i bolesnih ljudi. Eak ni služba hitne pomoći ne dolazi na pozive obolelih kad čuju da ne radi lift. Zbog nesavesnog ponašanja hitne pomoći komšija sa drugog ulaza je pre desetak godina umro - lekar je odbio da ukaže pomoć obolelom od srca kad je čuo da treba da se penje na dvadeset i neki sprat rekavši: "Pa i meni je slabo srce."

Treća nedelja: Agonija se nastavlja. Biće da je medijska buka ipak nešto pomogla. Javno stambeno preduzeće šalje najnoviji dopis u kome nam saopštavaju da su odustali od sopstvenih troškova kontrole izvršenja radova "u iznosu od 16.557 dinara, te da je ukupan iznos popravke, koji je potrebno da finansiraju vlasnici stana sveden na 108.905 dinara". Još nas obaveštavaju da je "na tekućem računu zgrade na stavci liftova evidentiran minusni saldo od 77.780 dinara"! Međutim, ne damo se zbuniti njihovim iznenadnim gestom odricanja i prozivkom da smo u minusu, čekamo da nas prime gradski oci. Iz kabineta predsednika izvršnog odbora Skupštine grada Spasoja Krunića poručuju da će primiti našu delegaciju čim nađu malo slobodnog vremena.

Kao grom iz vedra neba, u sredu 10.11, pojavljuje se Zoki, majstor za lifove ispred naše zgrade. Svi smo se sjatili oko njega. Iz razgovora koji je Zoki vodio sa našim predsednikom kućnog saveta saznajemo da će lift biti popravljen za desetak dana i da je dat nalog firmi "Novkabel" da isplete novu sajlu. Ne verujem sopstvenim ušima, pitam kasnije Miloša šta on zna o tome. On kaže da je najverovatnije Skupština grada dala novac za popravku lifta, ali njega niko nije obavestio o tome. Upitali smo generalnog direktora Javnog preduzeća za stambene usluge odakle su stigla sredstva za popravku lifta - nije bio raspoložen da govori za "Vreme". Neko će možda reći donatoru "hvala lepo", i to je u redu. Meni se čini da bi u toj priči neko ipak morao da se izvini pre nego što primi pohvale.

Mućka

Nekad i sad

Oh, Kalkuta

Sličice iz Postbeograda

Sećate li se Beograda? Beše to lep grad - na svoj način, naizgled grub, neulickan, nefasadiran; onako kako je lep Harvi Kajtel, a ne tamo neki Di Kaprio: muški, brate! Sad je i s tom pričom gotovo, bar za ovaj milenijum. Otkako se, sav srećan, odmetnuo od matičnog kontinenta i zaplovio ka najgoroj varijanti Azije, Beograd ubrzano propada, da bi, nakon svega što nas je strefilo tokom devedesetih, od svega što je činilo Grad ostala samo Epohalna Razvalina, naseljeno mesto nedefinisanog žanra koje natenane izdiše u mukama.

Živeti, naime, u ostacima-zaklanog-grada, u antiutopijskom Postbeogradu A. D. 1999. postalo je vrsta kolektivne kazne, živa muka, svakodnevna trauma glede borbe za opstanak (o dostojanstvu je već odavno neprilično govoriti). Beograđani koji žive na uslovnoj slobodi, u kavezima tamo negde na dvadeset i nekom spratu Geneksove zgrade svakako znaju najviše o tome, ali boravak u kućnom pritvoru ih pošteđuje barem većine drugih poniženja koja bivstvovanje u razvaljenom Postbeogradu podrazumeva. Svako ko nema tu sreću da živi negde u "krugu dvojke" ili njegovoj neposrednoj blizini prepušten je na nemilost GSB-u i privatnim gradskim prevoznicima, uglavnom dojučerašnjim veletransporterima gastarbajtera na relaciji Pržogrnci-Ludvigshafen, preko Svinjarevaca i Bad Goebbelsburga. Prometala GSB-a - električna ili benzinska, svejedno - gotovo su odumrla, postaju retkost poput mleka u prodavnici; kada se neko i pojavi, unutra je prljavo kao u kontejneru, najnormalnija stvar je ući u autobus bez dela poda ili trolejbus u kojem ne radi nijedno svetlo; danju uredno saobraćaju i oni bez farova. U svim tim limenim kantama na točkovima borave, klatare se i povijaju izgužvani, umorni, zapušteni i poraženi ljudi koji, čini se, ne bi ni trepnuli da se ispostavi da ih Prometalo vozi pravo u krematorijum: oni ionako misle da im se sve već dogodilo. Štaviše, mnogi bi se i obradovali da se bar cela ova gnjavaža konačno završi. Kada su se, pak, pojavili privatni prevoznici, mislilo se da je to nekakvo osveženje; ali, svako čudo za tri dana: ovi dragi momci su ubeđeni da nemaju baš nikakvu odgovornost prema građanima, i da krotko putničko stado postoji samo zato da bi oni od njega uredno muzli svoju trodinarsku krvarinu; na Zelenom vencu, recimo, svakog poslepodneva ćete videti kako se g. Privatnik parkira na terminalu, prima u autobus pola miliona putnika kojima je već dosta svega i jedva čekaju da se dočepaju svoje kućne Uslovne Slobode; međutim, Baja ih ležerno drži na polaznom terminalu još pola sata (!), dok se u autobus nekako ne upresuje još dva-tri miliona putnika, ne bi li Baja zaradio što više po kilogramu žive vage. Šta ga briga, njega ni formalno ne obavezuje nikakav red vožnje?! Postoji i metod da se efikasno spreči eventualna pobuna i neposluh: čim prvi putnici pokuljaju u autobus, kondukteri prečešljaju vozilo i svima prisutnima unapred naplate vožnju... Tako se obezbeđuju za slučaj da se neki drugi, potencijalno ažurniji prevoz pojavi na vidiku: pošto je prosečni Postbeograđanin neviđeni bednik i prosjak-bez-priznatog-statusa kojem su tri dinara (cca 0.17 DEM) malo bogatstvo, niko se neće mrdnuti iz autobusa. Gomila pokorno trpeljivih, izmučenih lica stoji tako ispresovana u smrdećoj-ali-toploj ljudskoj masi, znajući da je svaka pobuna ne samo uzaludna nego i kontraproduktivna: gde, bre, da ljutiš Majstora, je l' si normalan?! Tako se, s nepodnošljivim gužvama i dušegupkama, pompezno najavljena privatnička Alternativa sve više pretvara u GSB br. 2, a time se ukida i smisao njenog postojanja. Štaviše, u GSB-u te ponižavaju, ali ti bar pri tome ne puštaju narodnjake...

Uveče, pak, nema ni državnih ni privatnih prevoznika, osim na najprofitabilnijim linijama; to znači da će bedni i grešni Postbeograđanin koji stanuje daleko morati - u najboljem slučaju - svaki put da pljune 20 din za famozni "linijski taxi", a i to samo ako je srećan da ga nađe. Tako se iz bednih ljudi izvlači i poslednja para. Džaba je, naravno, mudrovati (jer nema ko da čuje) da je u ostatku sveta svaka taksi-služba - bila ona klasična ili "linijska" - smišljena samo kao dopuna "normalnom" gradskom prevozu, za ljude koji se jako žure ili imaju višak keša, a ne kao nešto što služi umesto gradskih autobusa. Ovo vam ne pomaže mnogo kad znate da je, recimo, zadnja "osamdesettrojka" odjezdila još pre 21 h iako na tabli lepo piše da vozi do 23.45... Ako pada kiša, i samo čekanje Prometala je opasno: ulice su razrovane, i sigurno će se naći veseljak u nekom audiju ili poršeu koji će vas, ugazivši točkovima u lokvu u asfaltu veličine Palića, okupati od glave do pete...

Ko preživi susret s ostacima (post)gradskog prevoza može se, na putu ka svom bivku, suočiti s buljukom veoma nervoznih džukaca koji traže koga će od homo sapiensa noćas gristi za nogavice (svaka dva-tri dana u novinama osvane neko vapaj-pismo Izujedanog Čitaoca), pošto već i kerovi razumeju da je Čovek kriv za sve. Za vreme bombardovanja mnogi ljudi su izbacili svoje ljubimce na ulicu, a i autentični kereći "uličari" su se enormno namnožili jer više niko o njima ne vodi računa; nadležna gradska služba nema goriva da ide okolo i da ih hvata. U Zemunu se onomad pojavilo i besnilo, ali ko mari?! Što je najtužnije, i kada se stvari, kao, malo "srede", danak će svojim glavama morati da plate mnogi nedužni džukci koji su najmanje krivi što se Postbeograd pretvorio u savanu u kojoj svako grize da ne bi bio ugrizen: oni se samo prilagođavaju situaciji.

Đubre se preliva na sve strane, u kontejnerima je samo njegovo "tvrdo jezgro"; Čistoća nema goriva da normalno obavlja svoj posao, grad se guši u prljavštini, zaraze ozbiljno prete; radoznali noćni prolaznik može da se "zabavlja" gledajući kako pred njegovom zgradom izgladnele mačke beže pred pacovima većim od razvijenijih veverica; ako je lepo vreme, možete i da otvorite prozor pa da uživate u osebujnom mirisu nečijeg prokislog pasulja, koji se cedi s kontejnera još od prošlog četvrtka.

Polumračan i opasan, glomazan i impresivno dezorganizovan, gotovo nesavladiv za premeštanje s jedne tačke na drugu, po stanovima polusmrznut a napolju raspadajuće prljav, Postbeograd je postao mesto iz najperverznijih antiutopija, Kalkuta geografski usidrena u tlo Evrope, naseobina u kojoj je Poraz Smisla drugo ime za rutinsku svakodnevicu. Leproznih još, doduše, nema po ulicama, ali i to je pitanje dana. Vi sa osmatračnice na Istočnoj kapiji, javite nam kad ugledate prve grupe gubavaca, privučenih zadahom truleži; vi sa Zapadne, izvezite lep transparent i okrenite ga ka autoputu: Ovo je Postbeograd; putniče, ako ulaziš, ostavi svaku nadu.