Nova hrvatska publicistika (2)

Za slobodu sećanja

Ima li pisac, u društvu orvelovski programiranog zaborava - pravo na biografiju?; mogu li se Augijeve štale postkomunizma očistiti od - balege...

Knjiga Gorana Tribusona, istaknutog hrvatskog prozaika (Bjelovar, 1948) Trava i korov (Mozaik knjiga, Zagreb, 1999) u normalnim bi društvenim okolnostima, tj. u autentičnom demokratskom okruženju - ma koliko vredna i majstorski napisana - bila tek još jedna od "generacijskih", ispovednih, nostalgičnih etc. priča o večitom žalu za mlados'. Rutinska stvar takoreći, neizbežni inventar "poleta naše (i vaše) mladosti", neobavezna kolekcija sentimentalnih - što u ovom kontekstu nipošto nije diskvalifikacija - piščevih uspomena na vlastito odrastanje i njegovih duhovitih i pronicljivih zapažanja o ljudima i "kulturnim artefaktima" jedne epohe i jednog - sada već uveliko bivšeg - društva i države. Međutim, paradoksalno, upravo u tome, u tom naizgled bezazlenom principu sećanja leži njena zavidna subverzivnost u sadašnjem hrvatskom trenutku. Naime, temeljna dogma na kojoj počiva ceo HDZ-society (dakle: Hrvatska devedesetih) jeste da je sve što se Hrvatima dešavalo pre 1990. Mrkli Predistorijski Mrak kojeg se možete sećati samo s gađenjem, a najbolje je - i najdržavotvornije - jednostavno ga zaboraviti, izbrisati iz "mentalnog hard-diska", izopštiti iz svog emotional landscape-a (to naročito), kao da tada niste ni živeli. Pažljiviji čitalac će u ovom ekscentričnom viđenju istorije lako prepoznati izvorno komunističku, revolucionarno-utopističku crtu: pre nas Tmina, sa nama Zlatno Doba ispunjenja smisla istorije, posle nas ništa, jer ćemo biti Večni. To, uostalom, nije ni čudo kad se ima na umu da je Vođa HDZ-revolucije bio čovek iz starog komunističkog (pa još i generalskog) šinjela.

U takvim društvenim okolnostima, i kulturnoj klimi u kojoj prevladava od države sponzorisano radikalno desničarsko prenemaganje oko Naroda, Države, Crkve etc, Tribusonova "bezazlena", ne-pamfletska, čak solipsistička i hedonistička (hvala Bogu!) knjiga nužno se nameće kao svojevrsni incident bez namere, kao nesvesni potkazivač totalitarnosti dominantnog diskursa i poželjnih obrazaca (ne)mišljenja u matičnom okruženju.

O. K., o čemu se radi? Trava i korov je druga knjiga Tribusonovih uspomena (o prvoj, Ranim danima, pisali smo u Vremenu br. 397), žanrovski hibridne forme negde između preformulisane, devedesetima primerene "proze u trapericama" i ispovednom naracijom oplemenjene "kulturološke" esejistike - samo kad to ne bi tako mrtvoozbiljno i muhokrepavajuće zvučalo! - po senzibilitetu slične, recimo, nekim tekstovima, pričama ili detaljima iz romana Salmana Ruždija ili Hanifa Kureišija na jednoj strani, i čeških autora poput Škvoreckog ili Vivega na drugoj. "Banebumbarovsku" priču o odrastanju u poznim pedesetim i šezdesetim u jednom neuglednom i ni po čemu značajnom panonskom gradiću u neobičnoj državi-Atlantidi zvanoj SFRJ Tribuson u Ranim danima "centrira" oko filma (dakle: bioskopa!) i televizije, dok su lajt-motivi dečačkog sazrevanja u Travi i korovu sport i rokenrol. A seks? Pa, on je zapravo negde u svemu tome, malo-malo pa izdajnički izviruje na najneobičnijim mestima... Posedujući u izobilju najplemenitiju od svih sposobnosti autorefleksije - neiscrpan autoironijski kapacitet (što nikako nije isto što i sluzavo samosažaljevanje), Tribuson kroz ličnu priču, kao i kroz sjajne, dojmljive portrete svoje porodice i prijatelja, ispisuje i hroniku penetracije pop-kulture u ove krajeve, upliv svega "modernog" i tehnološkog na nastajuće urbane klase, koje posle toga - bez temeljite lobotomije - više nikada ne mogu regresirati na bapske priče o svetom Narodu i još svetijim Vođama... Pledirajući tako za slobodu sećanja, protiv nakazne orvelovske obaveze zaborava onoga što - u uvek iznova krpljenoj reinterpretaciji, pri svakom sledećem Zaokretu Istorije - biva nepoželjni teret uspomena na to da je život bio moguć - povremeno čak i lep - i pre ustoličenja aktuelnih Usrećitelja, koji god oni bili.

Naravno, pomenuta subverzivnost nije ni glavni kvalitet ove knjige, niti je to prva knjiga koja se bavi Borbom Protiv Zaborava; led su ipak probili drugi, a najupečatljivije, najdirektnije, najhrabrije - samim tim i najincidentnije sa malograđanskog stanovišta - to je učinila Dubravka Ugrešić u Američkom fikcionaru i Kulturi laži, zaradivši tako dičnu titulu "nacionalno nepouzdanog elementa". Tribusonov prozno-esejistički melanž na takvom "tekstualnom meniju" može biti svojevrstan lagani desert, s tim da spomenuta laganost ne znači ovde - kao u ozračju "epske" kulture namrgođenih Nacionalnih Bardova, sa svim onim njihovim gnjavatorskim Nadama & Strepnjama - kvalitativnu inferiornost, nego samo prirodan izraz jednog osećanja sveta više nadahnutog Rolingstounsima nego lokalnim (para)političko-(kontra)kulturnim mitovima. A tamo gde takvi mitovi prestaju, otvara se slobodan prostor Duhu (bez sekire).

***

Nova knjiga Igora Mandića Za našu stvar (Konzor, Zagreb, 1998) izbor je iz njegove publicističko-esejističko-polemičarske delatnosti tokom devedesetih godina, ispisivane na stranicama vaskolike hrvatske štampe, svugde gde su tekstovi ovog Arhiindividualca bili trenutno poželjni (pošto, čini se, nigde nisu bili trajno poželjni...). Ne radi se, naravno, tek o nasumičnoj best-of kolekciji kao esenciji aktuelne dekade jednog razgranatog autorskog opusa, nego o pametno "komponovanoj" knjizi čija je tematska okosnica postkomunistička industrija svesti, naravno, gledana iz hrvatskog ugla. Pošto se na ovim prostorima sve menja, jedino policajci duha uvek ostaju isti - mada se, doduše, -izmi u ime kojih satiru i zatiru Drugačije periodično smenjuju ili recikliraju - Mandić se i u devedesetim bavi (hteo-ne hteo...) donkihotovskim čišćenjem Augijevih štala dominantne, sada postkomunističke retorike. Ako nastavimo s ovim sumnjivim stočnim figurama, moglo bi se reći i da je to prilično neprijatan posao, jer se u ovim "štalama" nakupilo toliko balege i drugog sekundarnog materijala koliko čak ni komunizam nije uspeo da proizvede...

U srećnijim i uspešnijim "tranzicionim" društvima, sumrak komunizma značio je, makar i teturavo, ukoračivanje u demokratsko društvo, s liberalnim poretkom vrednosti kao njegovim preduslovom; u Hrvatskoj - baš kao i u Srbiji, mada na verbalno dosta drugačiji, koloritniji način - to je, nažalost, značilo tek okretanje nacionalnom šovinizmu, promociju ksenofobije kao poželjnog društvenog obrasca, i napred već spominjanu industriju programiranog zaborava. Izrazito desničarska politička grupacija koja je zasela na vlast od početka je - nimalo suptilno - forsirala sistem vrednosti koji nije samo antikomunistički - što ne bi bio nikakav greh - nego i antiliberalan, antisekularan, u osnovi antievropski, antiamerički, antisusedski... uopšte - anti... Dosledno se ne baveći ničim što bi moglo makar i zaličiti na stranačku politiku i tu vrstu angažmana - jer još je duboko, duboko u jednopartijskom sistemu njegova malenkost umela (i smela) da napiše: "jedva čekam da bude više stranaka, pa da ne budem ni u jednoj!" - Mandić razmatra posledice ovakvog neoautoritarnog obrasca u kulturno-intelektualnoj sferi, od samog početka zauzevši nedvosmisleno odbojan stav (za razliku od hronično tunjave Tihe Većine malograđanskih nacionalista-u-rukavicama, tako patološki sličnih ovdašnjim kabinetskim rodoljubima...) prema neoustaškim tendencijama i mizernom istorijskom revizionizmu (koji drugde po Evropi može da egzistira samo u najdubljem podzemlju), prema promovisanju bednih - ali domoljubnih! - skribenata u velike pisce, i prema svim nakaradnim, pokondirenim idejama i "projektima" koje je pretenciozna Nova Klasa na vlasti (mrtvo)rađala tokom devedesetih. Za našu stvar je, utoliko, možda i "društveno" najznačajnija Mandićeva knjiga, prvoklasna, elegantna, vehementna stupidorezistentna esejistika, dostojan nastavak duha Policajaca duha ili Zbogom, dragi Krleža, potvrda da se istinski intelektualac - u onom programatski "idealističkom", a zapravo jedinom smislenom i operativnom značenju koje je toj reči davao Julian Benda - zapravo nikada i ne zalaže za Velike Usrećiteljske Ideje i nadobudne -izme, nego tek brani pravo i dostojanstvo, pa i sam život - njihovih nebrojenih žrtava.