Hrvatska i Tuđman

Poglavlje bez Poglavnika

Duga i teška bolest predsednika Hrvatske kulminirala je ovih dana akutnim komplikacijama, i dr Tuđman se bori za život. S obzirom na njegove godine, istoriju bolesti i opšte stanje, ishod te borbe javlja se kao, nažalost, izvestan. Hrvatskoj, čijem Saboru mandat uskoro ističe, preti ustavna praznina: predsednik Sabora, naime, preuzima dužnosti šefa države u slučaju njegove trajne sprečenosti. HDZ je sve nervozniji, opozicija korektna i pakosno ćuti, a javnost se polako umara od čekanja. Čak je i vladajućoj stranci jasno da dolazi novo poglavlje hrvatske istorije

(Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba)

Krajem oktobra predsednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman, iznerviran sve vidljivijom izolacijom svog režima zbog vrdanja oko nekih zahteva Haškog tribunala i onim što uporno doživljava kao zaveru za guranje Hrvatske u "neku novu Jugoslaviju", odlučio je da iskoristi otvaranje jedne izložbe u Vatikanu da bi otputovao u Rim. Uprkos savetu svojih lekara, nagađa se u Zagrebu, odleteo je u tu kratku i donekle delikatnu privatnu posetu Italiji (ta ga država nije pozvala). Tu počinju prvi problemi.

Čitajući prigodni govor u Vatikanu, predsednik Tuđman izgledao je umorno i iscrpljeno, uveče se nije pojavio na prijemu za iseljenike, a ni ujutro na prijemu u Hrvatskoj ambasadi u Rimu; protokol je to objasnio "prehladom i umorom".

Po dolasku u Zagreb, na konferenciji za novinare na aerodromu, predsednik je nervozan i ljut. Na pitanje jednog novinara o svom zdravlju, dr Tuđman je planuo: kakva su to pitanja, tako nešto mogu da pitaju samo oni koji Hrvatsku hoće da vrate na Balkan. "Budite normalni novinari i normalni Hrvati!", poručio je predsednik zgranutom novinarskom zboru.

Drama počinje 1. novembra: tokom polaganja venca na Oltar domovine na Medvedgradu, dr Tuđman je bled i vidno iscrpljen: gen. Kašpar, njegov ađutant i gđa Tuđman pridržavaju ga sa obe strane. Sutradan je predsednik hitno prebačen u bolnicu u Dubravi (bivšu vojnu), gde je i operisan. Dijagnoza, saopštena u veoma šturom izveštaju konzilijuma (a takvi će izveštaji ostati i dalje), glasila je - perforacija debelog creva. Hirurzi sa kojima je ovaj izveštač razgovarao bili su melanholični: debelo crevo ne perforira tek tako, samo od sebe; prva i neposredna posledica je masivna sepsa i upala trbušne maramice, moguće dalje komplikacije brojne su i nepredvidive, a opasnost po život velika, pogotovo za čoveka Tuđmanovih godina (77) i istorije bolesti.

POČETAK: Bivši šef Tuđmanovog lekarskog konzilijuma i bivši ministar zdravstva i odbrane dr Andrija Hebrang izjavio je odmah da je reč o posledicama trogodišnje hemoterapije i zračenja, koji su oslabili predsednikov organizam. Po prvi put je u Hrvatskoj javnosti zvanično izgovorena kobna i zabranjena reč - rak. Naime, 1996. dr Tuđman, koji se sve lošije osećao, nagovoren je nekako da ode na pregled u SAD, u bolnicu "Volter Rid" u Vašingtonu D.C, gde se inače lečio i pokojni ministar odbrane Gojko Šušak. Neimenovani medicinski izvori kažu da su americki lekari dijagnosticirali rak u poodmakloj i inoperabilnoj fazi. Očajnog predsednika Tuđmana, tvrde neki listovi, šalju u Pariz, po savetu Hrvoja Šarinića koji tamo dobro stoji, u institut za onkologiju "Gistav Rusi". Francuski lekari mu prepisuju najsavremeniju ciljanu terapiju raka jednjaka specijalnim koktelom citostatika; terapija uspeva. Dr Tuđman oporavio se toliko da je čak igrao tenis neko vreme. Zvanično objašnjenje lečenja bilo je mutno, okolišno i kreativno: za tu priliku izmišljena je reč "vrijed želuca", što nije baš čir, a nije da nije, nego je više nekako, eto, kak' bi rekli, iritacija. Deo javnosti i štampe nije se dao prevariti, ali je predsednikov oporavak bio toliko očigledan da je optimizam očuvan.

Tokom prošle godine, međutim, zdravstveno stanje predsednika Tuđmana vidno se pogoršava. Pretpostavlja se da je reč o metastazama na mozgu i da su lekari iz instituta "Gistav Rusi" opet intervenisali, ovoga puta mikrozračenjem putem tzv. gama-noža, usredsređenog zraka debljine 1-2 mm. Ta je terapija takođe držana u tajnosti, jer se u Hrvatskoj - kao i u drugim harizmatsko-autoritarnim režimima - svako raspitivanje za zdravlje šefa države smatra nepotrebnim i neprijateljskim. U klijentelističkoj i udvoričkoj atmosferi vladajuće stranke i državnog aparata, do koga najviše ta stranka drži (policije i vojske), samo pominjanje očigledne činjenice da je dr Tuđman u poodmaklim godinama, a još k tome i smrtan, smatralo se uvek u najmanju ruku neukusnim, ako ne i gore ponašanje. Hrvatski ustav, doduše, pominje i smrt kao jedan od razloga za prevremene predsedničke izbore, pored ostavke i "trajne spriječenosti". "Trajna spriječenost", međutim, nije definisana; čak ni eufemizmom kakav je bio onaj "bez ograničenja mandata" za Josipa Broza, kad je procenjeno da bi termin "doživotni predsednik" bio nezgodan, jer asocira na kraj života. Tako ispada da odluku o tome je li predsednik "trajno spriječen" ima da donese Ustavni sud, na koji se inače svaljuju sve nerazjašnjene i u brzopleto sastavljanim zakonima propuštene situacije.

DRAMA POČINJE: Iz saopštenja konzilijuma u postoperativnim danima nije se moglo zaključiti mnogo, pa se javnost oslanjala na zdrav razum i procene iskusnih lekara. Deo Ureda predsednika Republike, na čelu sa predstojnikom dr Ivicom Kostovićem, preselio se u bolnicu u Dubravi; posete su bile dopuštene jedino najbližoj porodici, koja se trudila da se herojski smeška fotoreporterima i snimateljima. Jedini redovni posetilac predsednika Tuđmana koji je sve zabrinutiji ulazio na zadnja vrata bolnice u Dubravi bio je njegov sin dr Miroslav Tuđman, načelnik HIS-a (Hrvatska izvještajna služba), krovne organizacije svih tajnih službi Republike Hrvatske. Poželjni optimizam širila je i vladajuća stranka, HDZ, kako na konferencijama za štampu tako i izjavama funkcionera. Sve do 12. novembra, kada je prvo supruga Ankica u šest izjutra dojurila u bolnicu, a onda policija sa sirenama dopratila glavnog hirurga konzilijuma, da bi se u opet šturom saopštenju konstatovalo "pogoršanje" i zapaljenje, koje nikoga nije iznenadilo.

Da su se stvari naglo uozbiljile videlo se odmah: za 12. novembar bilo je predviđeno raspuštanje Zastupničkog doma Sabora, iako ustavni mandat ističe tek 27. novembra. HDZ je insistirao na prevremenom raspuštanju, dok je opozicija upozoravala da bi bilo pametnije sačekati dok se ne vidi šta će biti sa predsednikom Tuđmanom. Na ta upozorenja HDZ je odgovarao optimističkim izjavama i najavama da će predsednik voditi izborni štab. Tog 12. novembra đavo je odneo šalu: Vladimir Šeks, šef kluba zastupnika HDZ-a, zvanično je pred punim Saborom povukao predlog svoje stranke za prevremeno raspuštanje Zastupničkog doma. Funkcioneri HDZ-a i članovi porodice prestali su da se smeškaju po dužnosti, Miroslav Tuđman postao je još zabrinutiji, na sedmi sprat bolnice u Dubravi, gde je predsednički apartman, doneti su uređaj za hemodijalizu i respirator, a Hrvatska radio televizija odjednom je počela da emituje sve više snimaka iz crkava na kojima se narod moli za zdravlje dr Franje Tuđmana. Opreznije novine počele su tiho i samozatajno da pripremaju vanredna izdanja, voditelji na televiziji odlučili su se za tamniju odeću; sve više se uzdanje Hrvatske okretalo Bogu, a sve manje medicini.

DINAMIKA: To, međutim, nije uticalo na neumoljivu ustavnu dinamiku: izbori za Zastupnički dom Sabora imaju se održati najkasnije 60 dana od isteka mandata ovoga Doma; HDZ je prvo nadglasavanjem progurao paket izbornih zakona, a onda najavio izbore za 22. decembar. Dr Tuđman je iz bolnice izborne zakone proglasio, ali nije proglasio i datum izbora, za šta treba poseban predsednički dekret, koji je bio najavljen za ponedeljak 15. novembar, ali je predsednik verovatno bio sprečen. Tu sad nastaje jedna veoma zanimljiva ustavno-pravna situacija: ako je predsednik Republike "trajno spriječen", njegova ovlašćenja preuzima predsednik Sabora - u ovom slučaju dr Vlatko Pavletić - koji onda u roku od 60 dana ima zakazati predsedničke izbore, ali - opet u ovom slučaju - i izbore za Zastupnički dom Sabora, jer se oni do 27. januara održati moraju. Vreme, dakle, ističe. Uznemirena javnost, već pomalo umorna od iščekivanja i od neukusnog izmotavanja stranke na vlasti, sada spekuliše o tome kako bi dr Pavletić lako mogao da se izvadi na narušeno zdravlje (prošle godine ugrađeni su mu bajpasi na koronarnim arterijama) i da položaj šefa države ad interim prepusti nekom od potpredsednika Sabora - recimo Vladimiru Šeksu... E, tu dolazimo na sledeću ključnu temu hrvatske politike - unutarstranačke sukobe u HDZ-u. Kao i u drugim populističkim strankama-pokretima sa harizmatskim vođom, i u HDZ-u se frakcijske borbe vode podzemnim i podmuklim sredstvima, a svi se paze da slučajno ne ispadne kako se kandiduju za naslednika. U javnosti se veruje kako su se u HDZ-u iskristalisale dve osnovne frakcije: Šeksova i ona Ivića Pašalića, Tuđmanovog stranačkog savetnika za unutrašnju politiku. Nije da bi se neko normalno demokratsko društvo mnogo dičilo bilo kojom od tih frakcija, ali je činjenica da se iza Ivića Pašalića (nadimak: Her Flik; iz TV serije "Alo, alo") skupilo društvo hercegovačkih dođoša i kruhoboraca, umetnika privatizacije i finansijskog inženjeringa, generala-građevinskih preduzimača, generala sa osnovnom školom, vitezova za koje se u Hagu nešto mnogo zanimaju. Nije da su oni oko Šeksa mnogo bolji, ali su barem - kako se jedan ovdašnji politički analitičar izrazio - "ipak iz Hrvatske, a ne iz susjednih država", tj. Hercegovine. Vrhu HDZ-a jasno je da se na ovim izborima stranka neće dobro provesti; zbog reakcionarno-desničarske ideologije, zbog korupcije, zbog samoubilačke aneksionističke politike u Bosni, zbog osiromašenja zemlje i upropašćavanja privrede, zbog sve veće izolacije i prateće antievropske retorike, zbog opsesije glupostima kakve su NK "Croatia", rehabilitacija NDH i revizionizam kad je reč o Drugom svetskom ratu reč. Do Tuđmanovog odlaska u bolnicu HDZ je obnavljao njegovu argumentaciju iz zagrebačke krize 1997, kada je odbijao da potvrdi opozicione gradonačelnike (njih četvoricu zaredom), jer je k'o biva koalicija opozicionih stranaka "protuprirodna", a HDZ je pojedinačno najjača stranka sa 24% glasova, pa ima i pravo da drži grad. Sada ih je ta argumentacija naglo prošla, možda i zato što je oporba zapretila da će se ujediniti u jednu stranku.

VREME ISTIČE: U tom kontekstu, a pošto stanje predsednika Republike čini kohabitaciju malo verovatnom, HDZ je uzeo da se prekonta i vidi šta će. Naime, kohabitacija opozicione većine u Zastupničkom domu i HDZ-ovog predsednika Republike omogućila bi odugovlačenja, natezanja oko mandatara vlade, možda čak i veštačke koalicije "narodnog jedinstva", jer hrvatski predsednik ima ogromna ustavna ovlašćenja. Jedno od rešenja mogla bi biti i promena Ustava, ali to traži dvotrećinsku većinu u Saboru. Sve i da se HDZ i oporba dogovore oko toga, procedura je toliko duga da prebacuje 27. novembar čak i u najbržoj ustavno mogućoj varijanti. Ako se desi - kao što je moguće, s obzirom na to koliko je HDZ smotan ovih dana - da predsednik premine u Gospodu ili postane "trajno spriječen" na neki drugi način, posle 27. novembra Ustavni sud RH biće u velikoj neprilici: nema ustavnog načina da Zastupnički dom sebi izglasa produžetak mandata; predsednik raspuštenog Zastupničkog doma postaje obični građanin Pavletić, kao i njegovi potpredsednici, Županijski (gornji) dom Sabora, iako mu mandat traje, ne igra nikakvu ulogu u postupku nasleđivanja. Vlada ne može da raspiše izbore jer je to jedna od 24 ključne nadležnosti predsednika Republike.

Kako, dakle, stvari stoje, do 27. novembra - ako dr Tuđman dotle, Božjom voljom, preživi - Ustavni sud će morati da proglasi "trajnu spriječenost" predsednika, a dr Pavletić da raspiše izbore i za Zastupnički dom i za predsednika republike, pa makar i za isti dan. Ustavni sud će takođe morati da produži mandat i sam sebi, jer neće imati pred kim da položi zakletvu, a pre toga tek treba da presudi po tužbi opozicije protiv postupka izbora osam novih sudija u Saboru, koji su em izabrani u paketu, što je protivno zakonu, em je među njima skandalozni Vice Vukojević, za koga se u međuvremenu ispostavilo da je slagao kako je apsolvirao na Sorboni, ali i da ga optužuju za silovanje jedne devojke iz Stoca 1993. Iako je trebalo da presudi o tome 11. novembra, Ustavni sud i dalje mudro ćuti.

Vreme, dakle, ističe. Postoji spekulacija u nekim krugovima po kojoj HDZ sada konta da izbore raspiše tako nekako da iskoristi "element sentimentalnosti" glasačkog tela za koje se nada da će biti toliko potreseno nenadoknadivim gubitkom Oca Hrvatske da će glasati za HDZ. Istovremeno se javljaju vesti o tome da je dr Tuđman navodno pre odlaska u bolnicu ostavio rukom pisanu poruku u kojoj vođstvo stranke prepušta dr Ljerki Mintas-Hodak, potpredsednici stranke i Vlade; dr Mintas-Hodak je to demantovala. U svakom slučaju, težište stvarne vlasti sada je iz stranačke centrale prebačeno na Sabor i Vladu, čime je frakcija Ivića Pašalića oslabljena. Uostalom, u ponedeljak su svi najviši funkcioneri HDZ-a odbacili i samu mogućnost da izaberu prvog potpredsednika stranke, a u utorak je Zlatko Canjuga iz čista mira najavio referendum o povratku imena "Dinamo" istoimenom klubu, od čega se Tuđman užasavao poslednjih devet godina; pakosnici kažu da je to prva potvrda da je predsednik "trajno spriječen".

Poslednje vesti iz bolnice u utorak uveče su uopštene: održava se stabilizovano stanje zdravlja predsednika, postignuto još jednom hirurškom intervencijom za koju niko od lekara ne ume da pogodi ili pretpostavi kakva je bila. Svakog jutra u ovih sedam-osam poslednjih dana u Zagrebu se javljaju glasine kako je dr Franjo Tuđman umro sinoć, "između šest i sedam"; poslednja dva-tri dana svi šapuću kako je to bilo još u četvrtak. Jedan Etiopljanin, međutim, podsetio je svoje ovdašnje prijatelje da je smrt cara Menelika, prethodnika Haila Selasija i poslednjeg izdanka Solomonove loze, bila skrivana od naroda pune tri godine...

To iščekivanje teško pada i to se oseća na ulici i među ljudima kao izvesna difuzna zebnja pomešana sa sve većim nestrpljenjem. Neizvesnost najteže pada u ovakvim situacijama i HDZ bi trebalo da se seti onih pet meseci umiranja Josipa Broza Tita: tada se vlast ponašala mnogo pametnije - i mnogo iskrenije. Tada je Krleža u svome dnevniku sam sebe uveravao da je "ipak sve pod kontrolom, sjede pored telefona neki dežurni oficiri i dežuraju", pak država funkcionira i ima ko o tome misli... Sede i u Zagrebu dežurni oficiri pored telefona i dežuraju, a ministar odbrane Pavao Miljavac obećao je da će Hrvatska vojska poštivati Ustav i u politiku se mešati neće.