Mitrohinov arhiv (4)

Najstarija špijunka na svetu

Istorija nas uči da se za najuspešnije špijune ne dozna nikad; dozna se samo za one koji padnu. Ima, međutim, retkih izuzetaka. Vasilij Nikitič Mitrohin navodi ih nekoliko, od kojih ćemo odabrati tri najzanimljivija: agente sa kodnim imenima "Hola", "Toni" i "Skot". Oni oličavaju tri karijere: uspešnu do kraja, prividno uspešnu i - uspešnu ali beznačajnu. U sva tri slučaja britanske vlasti su odmerile sve elemente i rešile da ih ne progone; u svakom od slučajeva razlozi su bili drugačiji

Melita Norvud (pre toga Stedman, rođena Sirnis, 1912) bila je sovjetski agent sa najdužim stažom u Britaniji i najuspešniji ženski agent NKVD/KGB-a u istoriji firme. Ćerka Latvijca i Britanke, Melita Sirnis bila je uverena mada veoma diskretna komunistkinja, i zaposlila se 1932. u Britanskom udruženju za istraživanje lakih metala. To poslovno udruženje skrivaće uskoro iza naivnog naziva veoma ozbiljan posao: istraživanja za gradnju atomske bombe. Već 1935. uočava je Endru Rotstin, jedan od osnivača KP Velike Britanije i savetnik za kadrove NKVD-a, da bi 1937. bila i zvanično regrutovana pod kodnim imenom "Hola". Njena četrdesetogodišnja karijera sovjetske špijunke umalo da nije propala odmah: bila je umešana u špijunsku grupu u arsenalu u Vulviču, koja je pohapšena i osuđena 1938, ali britanska tajna služba MI-5 nije uočila njenu ulogu, pa je nije ni dirala. NKVD je o njoj imao toliko visoko mišljenje da kontakt nije bio prekidan čak ni tokom krvavih čistki u SSSR i u moskovskom Centru. Već 1939. agent "Hola" bila je sovjetskoj obaveštajnoj službi važnija od slavnog Kima Filbija. Kontakt je prekinut na kratko 1940, kada je zatvorena londonska rezidentura NKVD-a, da bi se nastavio posle nekoliko meseci.

LEGURE ZA CEVI: Njen posao u Udruženju za istraživanje lakih metala pružao joj je uvid u brojne naučno-istraživačke projekte od vojnog značaja, koje je fotografisala, prepisivala i predavala svom kontroloru, Ursuli Berton, jednoj od retkih žena-kontrolora agenata na terenu. Bertonova (kodno ime "Sonja") bila je toliko važna da je dobila počasni čin pukovnika Crvene armije. Tokom rata Melita se udala za svog komunističkog druga Stedmana, profesora matematike, koji nije bio svestan čime se njegova drugarica bavi. Tokom cele svoje karijere Norvudova je u karakteristikama NKVD-a i KGB-a bila ocenjivana kao "odan, pouzdan i disciplinovan agent koji se trudi da bude od najveće pomoći""

Pravi značaj Udruženja za lake metale za NKVD pokazaće se pri kraju rata, kada je započet projekt "Legure za cevi", u koji je agent "Hola" imala pravo uvida; reč je bila o gradnji atomske bombe. Ono što je agent "Hola" uspela da preda sovjetskoj službi bilo je ocenjivano kao "veoma zanimljivo" i kao "dragocen doprinos razvoju radova na tom polju". Vladimir Barkovski, šef naučno-tehničke špijunaže u londonskoj rezidenturi, objasniće kasnije da je SSSR iz SAD, od tamošnjih špijunskih mreža NKVD-a, dobio podatke "kako se atomska bomba pravi, a iz Britanije o tome od čega se pravi, pa je ceo problem bio pokriven".

Počev od marta 1945. agent "Hola" prenosi podatke o gradnji prve britanske atomske bombe. Bila je toliko važna da su se NKVD/MGB i vojna obaveštajna služba Crvene armije GRU (Glavnoje razvjediteljnoje upravljenije) borili oko kontrole nad njom. Nekoliko kontrolora ređalo se nad njom, ali nju to nije smetalo. Kada je oktobra 1952. u Australiji isprobana prva britanska atomska bomba, Staljin je o njoj znao više od većine u britanskom Kabinetu. Kliment Atli, tadašnji prvi ministar, izjavio je kasnije da je ta tajna bila "suviše važna da bi svi ministri za nju znali". Kada je 1951. pobedio na izborima, Vinston Čerčil se zapanjio otkrivši da je Atli uspeo da od vlade i parlamenta sakrije sto miliona funti (onih para!), koliko je atomska bomba koštala.

Tokom narednih dvadeset godina agent "Hola" promenila je sedam kontrolora. Sretala ih je samo tri-četiri puta godišnje, uz velike mere opreznosti, da bi im predala mikrofilmove dokumenata do kojih je došla. Njen dosije u arhivi KGB-a pominje da su njeni podaci "našli praktične primene u sovjetskoj industriji", ali Mitrohin nije imao prilike da otkrije kakve. Agent "Hola" dobila je 1958. orden Crvene zastave, a 1962. mesečnu penziju od 20 funti mesečno; penziju je odbila i do danas nije htela da uzme novac od KGB-a, jer "ima od čega da živi i nije radila za novac".

Osim svog glavnog špijunskog posla, Melita Norvud se bavila i regrutovanjem novih špijuna. Jedini koga je Vasilij Nikitič uspeo da identifikuje bio je agent sa kodnim imenom "Hant" (nikad pozitivno identifikovan), državni činovnik sa uvidom u britansku trgovinu oružjem. "Hant" je od 1967. do 1975, a možda i duže, snabdevao KGB podacima; izgleda da su bili korisni, jer je krajem sedamdesetih od Centra dobio 9000 funti da otvori trgovinu, verovatno sa idejom da švercuje osetljive tehnologije na Istok.

Melita Norvud je otišla u penziju 1972. Sa mužem je posetila Moskvu 1979; tamo joj je ponuđena novčana nagrada, koju je takođe odbila. Srećno i mirno je živela u engleskoj provinciji sve do ove jeseni, kada je izašla Mitrohinova knjiga. Novinari su je opsedali kako samo oni to znaju, ali je "Hola" ostala nema.

Na pitanje zašto britanske vlasti nisu pokrenule postupak protiv nje čim su iz Mitrohinovih papira došle do pozitivne identifikacije mogući su različiti odgovori. Kao najverovatniji se javlja onaj praktični: svako suđenje Meliti Norvud, agentu "Hola", donelo bi Ujedinjenom Kraljevstvu i njegovom ugledu daleko veću štetu nego korist; gđa. Norvud je živi dokaz neuspeha kontraobaveštajne službe Njenog veličanstva, i bolje je tu stvar ostaviti na miru nego se brukati po sudovima kad je šteta već naneta (i davno zaboravljena...).

KRALJIČIN KUSTOS: Agent "Toni" u civilu se - sasvim neočekivano - zvao Entoni Blant, i kroz Mitrohinove papire prolazi sa povelikim zakašnjenjem, jer je njegov identitet otkriven još 1984. u sjajnoj i kontroverznoj knjizi "Klima izdaje" Endrua Bojla. Tada je stekao nadimak "Četvrti čovek"; četvrti posle Bardžesa, Meklina i Filbija, trojice od "veličanstvenih pet" velikih špijuna (peti je bio Džon Kernkros). Blant je takođe bio regrutovan sredinom tridesetih i spadao je u "velike", ideološki motivisane i dobro vođene agente, za čije je pridobijanje zaslužan dr Arnold Dojč, legenda NKVD-a i najbolji "veliki ilegalac" ikad. Blant potiče sa Kembridža (kao i ostali "veličanstveni"); bio je istoričar umetnosti i - čini se - nije gajio seksualne predrasude. Uspeo je da preživi neprimećen jer mu je glavni posao bio uočavanje i kultivisanje budućih agenata. U svojoj karijeri uspeo se do prestižnog mesta kustosa kraljičine kolekcije umetničkih slika, na koje je došao pošto je napustio značajan položaj u službi bezbednosti MI-5, odakle je NKVD obaveštavao o praktično svim akcijama i ljudima britanske kontrašpijunaže. Posle pada Bardžesa i Meklina, Blant je odbio da emigrira u SSSR. "Savršeno dobro znam kako ljudi kod vas žive", rekao je mrtav hladan, svom užasnutom kontroloru Juriju Ivanoviču Modinu. "Uveravam vas da bi to za mene bilo veoma teško, zapravo nepodnošljivo." Blant je - ispostavilo se - ispravno procenio da MI-5 o njemu nema ništa što bi mu naškodilo, iako je neposredno pre toga uradio krajnje korisne, zapravo spasonosne poslove čisteći stan za poslovično neurednim Bardžesom i organizujući njegov i Meklinov diskretni izlazak iz Britanije u SSSR.

Kada je došao trenutak da se Entoni Blant javno identifikuje, 1984, odabran je "sporogoreći" način: odlično istražena knjiga nespornog autora. Ni tada britanske vlasti nisu želele da dokazanog špijuna Blanta izvode pred sud - ali, ovoga puta, iz drugih razloga. Naime, uverenje je britanskih analitičara obaveštajne scene da su britanske službe bile svesne Blantovih aktivnosti još od 1954, ali su odlučile da njegov rad za KGB iskoriste na korisniji i prijatniji način, umesto da ga uhapse i sude. Pretpostavlja se da je Blant bio pod veoma diskretnom i veoma temeljitom prismotrom sve vreme (u čemu su Britanci veoma vešti), i da je bio "hranjen" podacima koje je Intelidžens servis želeo da prosledi KGB-u. To je veoma delikatna i opasna igra, jer podaci treba da budu barem 80 odsto istiniti - da bi agent sačuvao uverljivost kod svojih prirodno veoma sumnjičavih kontrolora u moskovskom Centru. Onih 20 odsto, ili manje, takođe moraju da budu pažljivo pripremljeni i da se odnose na najvažnije političke ciljeve. Ako je Melita Norvud, kodno ime "Hola", izmakla progonu zbog svoje starosti i uspešnosti, Entoni Blant, kodno ime "Toni", ostavljen je na miru pošto je decenijama bio upotrebljavan i manipulisan.

TAJNI ŠVALER: Naš treći slučaj, narednik detektiv londonske Metropolitenske policije Džon Sajmonds, kodno ime "Skot", spada više u komični deo druge najstarije profesije na svetu. KGB je, naime, od početka svojih spoljnih operacija otkrio značaj seksa kao ljudske motivacije najrazličitijim stvarima. Na tom planu je istočnonemačka obaveštajna služba završila ogromne poslove u hladnom ratu: njihov pristup zasnivao se na elementarnoj činjenici da sekretarice u važnim državnim službama teže da budu usamljene; to što su - jadne - bile uglavnom ružne (one lepe su se poudavale ubrzo) samo je olakšavalo posao onoj vrsti agenata koje su u struci zvali "Romeo". Zgodni i šarmantni momci sa identitetima po želji i puno para u džepu krstarili su po Zapadnoj Nemačkoj, ali i po letovalištima Crnog mora, prestonicama zemalja Varšavskog ugovora i evropskim metropolama u potrazi za usamljenim ženama sa poželjnim zaposlenjem - u važnim ministarstvima i službama zapadnih sila, u diplomatskim predstavništvima tih zemalja na Istoku i u industrijama važnim za odbranu. Imali su pasoše i tečan jezik bilo koje zapadne zemlje i "legende" (pripremljene biografije) koje su mogle da izdrže skoro svaku proveru.

Detektiv narednik Džon Sajmonds našao se 1969. godine u debeloj neprilici: bio je na pragu hapšenja zbog korupcije u velikom skandalu (u kome su stradali mnogi njegovi šefovi). Londonski "Tajms" je čak objavio sliku na kojoj se on vidi u zaista nepotrebnom društvu osumnjičenih šefova londonskog organizovanog kriminala. Stvari su se usložnjavale, pa je 1972. detektiv narednik Sajmonds zaključio da bi bilo pametno ukloniti se. Izvadio je pasoš na ime brata svoje prijateljice i otputovao iz Britanije. Avgusta 1972. ušao je u sovjetsku ambasadu u Rabatu, Maroko, i ponudio svoje usluge Komitetu državne bezbednosti SSSR. Imao je tada 33 godine i bio je zgodan i šarmantan mlad čovek.

Sledećih osam godina Sajmonds će provesti kao agent KGB-a. Počeo je na Crnom moru 1973, kada je uspeo da zavede ženu jednog zapadnonemačkog državnog službenika. Ta afera je potrajala nekoliko godina, agent "Skot" putovao je u Bon više puta, a podaci koje je preko te Nemice dobijao bili su ponekad tako značajni da su dospevali i na sto Jurija Andropova, predsednika KGB-a. Sajmonds se svojim švalerskim poslovima bavio na četiri kontinenta. Po Africi je muvao američke i britanske diplomatske supruge i činovnice; u Moskvi je izigravao Belgijanca udvarajući se (bezuspešno) činovnici britanske ambasade; u Indiji je šarmirao jednu Engleskinju, jednu Izraelku i pet Amerikanki. Posle pet godina rada, KGB je došao do zaključka da je Sajmonds bio pošten i korektan, odlučio da ga kao "ilegalca" infiltrira u Australiju i sredio mu je "legendu". Projekat nije uspeo jer Sajmondsov šarm nije delovao na neku Margaretu dovoljno: ona je bila činovnica u policiji, zadužena za državljanstva i pasoše, rado je išla sa Sajmondsom u krevet, ali nije htela da krši propise. Sajmonds se vraća u Moskvu, gde počinje da muva još jednu diplomatsku činovnicu, ali mu to više ne ide onako dobro kao ranije. Agent "Skot" se povlači u Sofiju, kod svoje verenice "Neli", agenta bugarske tajne službe; ne ostaje dugo ni s njom, i traži da se vrati na Zapad. Ne čekajući dozvolu uspeo je da se vrati u Englesku i aprila 1980. u pratnji svog advokata predao se sudu koji ga je tražio zbog one afere sa policijskom korupcijom. Dobio je i odležao dve godine, ali osmogodišnji rad za KGB nije ni pomenut ni otkriven do Mitrohinovog dolaska u Britaniju.

Sajmondsova dalja sudbina nije poznata, ali se čini da nije gonjen, bar ne javno. Nije isključeno - naravno - da je kontrašpijunaža zaključila kako bi serija informativnih razgovora bila praktičnija od suđenja.

Priredio: Miloš Vasić