Fenomeni: Bridžet Džouns, devojka za udaju

U raljama života

Ona je "obična" londonska devojka na pragu tridesete i u očajničkoj potrazi za Pravim Muškarcem Koji Će Je Voleti; dakle, prava "neherojska" Junakinja našeg doba...

Kada vlastito ime glavnog junaka jedne knjige postane zajednička imenica koja, u svakodnevnom govoru miliona, objašnjava "sve" o nekoj osobi, onda je jasno da se ne radi o nekoj običnoj knjizi, čak ni o još jednom od rutinskih bestselera. Upravo to se desilo s romanom "Dnevnik Bridget Jones" (Bridget Jones's Diary) Engleskinje Helen Fielding: osim što je prodata u sam-bog-zna-koliko stotina hiljada primeraka u Britaniji i Severnoj Americi i što je prevedena na tuce jezika, knjiga je izazvala pravu malu kulturnu revoluciju, zapativši bezbroj sledbenika (zapravo, hm, sledbenica) i gotovo ništa manje protivnika. To, doduše, samo po sebi ne govori ništa o njenoj "veličini", možda čak ni o kvalitetu, ali nedvosmisleno znači da je takvim štivom onaj famozni "duh vremena" pogođen u najosetljivije mesto...

"Dnevnik Bridget Jones" (originalno izdanje 1996; hrv. prevod Duške Gerić Koren, Fidas, Zagreb 1999) isprva je bio nedeljna novinska kolumna koja je izlazila u londonskom dnevniku "The Independent"; odziv čitalaca je bio toliki da je autorka - koja je prethodno objavila mnogo manje komercijalan ali cenjen roman Cause Celeb - od ove "narativne" kolumne napravila roman, i tako preko noći postala bogata i slavna, uspešna i... i sve ono što njena junakinja nipošto nije. Bridget Jones je, naime, "obična" londonska devojka na pragu tridesete i u očajničkoj potrazi za Dobrim Muškarcem Koji Će Je Voleti, opsednuta svojom večito problematičnom kilažom i količinom kalorija, cigareta i alkohola koje nemilice unosi u organizam, umorna od samoće ili kratkotrajnih promašenih veza, terorisana baš onom kulturom čiji je, kako "autopoetički" na jednom mestu kaže, i sama proizvod - kulture Cosmopolitana ("fancy" ženski časopis), štrkljastih manekenki kao podlo nametnutih nedostižnih ideala i kojekakvih kvizova i idiotskih knjižica kako-postati-ovo-ili-ono-bez-muke, užasnuta činjenicom da je muškinje koje je okružuje ili nizašta ili je, ako nešto vredi, već zauzeto ili, pak, totalno nedostižno - jedna njena prijateljica opservira: uspešni mladi muškarci danas su totalno neoženjivi (completely unmarriageable) - ugnjavljena lošim poslom i nemogućim roditeljima, i iznad svega ubijena u pojam time što je okružena Navodno Srećnim Parovima koji se silno sekiraju (pred njom) što nema "pravog" dečka i što se još nije udala... Dnevnik se proteže na celu jednu godinu; svaka dnevnička beleška počinje najnovijom sumornom statistikom - unetih kalorija toliko i toliko; pića - X, cigareta - Y; i sve u tom stilu.

OSEĆAJ ZA FILING: Ovako (šturo) opisana, "radnja" romana-dnevnika i ne deluje baš impresivno: kome treba dosadni inside-story dokumentarac o svakodnevici osobe koja teško da i samoj sebi može biti naročito zanimljiva?! Međutim, upravo je u tome stvar. Megauspeh ove knjige u direktnoj je vezi baš s činjenicom da su se milioni žena - ne samo zaposlenih thirtysomething samica - "prepoznali" u njoj; ovo nije toliko posledica neke posebne "vidovitosti" Fildingove koliko njenog "osećaja za filing" (op. cit. C. Ražnatović) da se na lak, "sladak" i prijemčiv način pozabavi Novom Ženskom Osećajnošću bačenom u svet kojim je prohujala "seksualna revolucija" - ali i sida - i Women's liberation, ali u kojem ipak, i dalje, glede muško-ženskih odnosa niko nije mnogo pametniji nego što je bio ranije... Pre će, zapravo, biti da je opšta anksioznost još veća. Ovo nikako ne znači da je Dnevnik Bridget Jones "reakcionarna" knjiga s tezom, u naraciju maskirani traktat koji se ideološki ili ma kako drugačije obračunava s feminizmom (mada je, recimo, teatralna Camille Paglia nagrdila knjigu na pasja kola, a beskrajno duhovita i pametna ali isto toliko nepouzdana i mušičava Julie Burchill čak rekla da će "ošamariti Helen Fielding kada je sledeći put sretne"). Svako, bilo ogorčeno bilo zlurado, čitanje ovog romana kao - uspelog ili neuspelog, svejedno - antifeminističkog manifesta je promašeno. Norah Vincent, recimo, piše u vašingtonskoj National Review kako bi se Dnevnik "mogao pokazati kao jedna od najoštrijih osuda feminizma u poslednje vreme", ali ovo treba primiti s rezervom, odnosno postaviti razložno pitanje - kojeg feminizma? Ako su u pitanju zelotske onanije (mentalno) brkatih i napaljenih Drugarica Aktivistkinja onda O. K; inače - ni slučajno. Jednostavno, women's lib je danas civilizacijska činjenica koju niko ozbiljan ne dovodi u pitanje. Suvišno je za jednu britansku autorku iz devedesetih da razglaba o tome - ona samo gleda kako da (pre)živi u izmenjenom svetu koji, što se više "usavršava", postaje nekako sve teži za podnošenje, usled svoje epohalne komplikovanosti. Ali, u toj stvari ne samo da nema nazad nego to ne bi ni valjalo. Dakle, ako i nije feministička u onom smarajućem, "doktrinarnom" smislu - od kojeg, kako znamo, i muve krepavaju - ona svakako nije ni antifeministička: ona samo registruje jaz između Velikih Reči prvosveštenika i guravog života ljudi koji još nisu sasvim naučili da žive po novim pravilima. Obaška što se pravila u onoj osnovnoj, ljubavnoj igri - iliti u igri zavođenja, koja direktno zavisi i od praslike, od ideala Poželjnog u jednoj epohi - zapravo suštinski i ne menjaju nego se samo prekostimiraju. Fieldingova, dakle, nije "rodila" Bridget Jones da bude maneken njenih socijalnih ideja, a ovakvi nesporazumi sa delom kritike dolaze otud što autorka - svesna zakonitosti književnog zanata, koje ne želi da izneveri u ime bilo čega (osim dobre prodaje, dodali bi ovde zlobnici...) - modelira svoju junakinju po osobama koje ćete stvarno sresti, a ne po bilo čijim idejama i zamislima kako treba da izgleda Nova Ženska Ikona. Otuda je nezapamćena popularnost Bridget Jones direktna posledica njene monumentalne nesavršenosti. Svoju ranjivost i svoje želje ona bez zazora isporučuje pred čitaoca/čitateljku, a sve što joj se vrzma po glavi može se svesti na opsednutost vlastitim izgledom kao projekciju opsednutosti nemogućnošću pronalaženja Prave Ljubavi i ostalih važnih stvari u životu: dobrog posla, klope koja prija a ne deblja i, naravno, dobrih cipela... Što će reći, svega onog što većini savremenih žena i muškaraca onoliko nedostaje. Štaviše, ironičnim odnosom prema očajničkoj potrazi za Pravim Muškarcem Fieldingova može, "zaobilaznim strategijama", samo doprineti omasovljenju racionalne ženske samosvesti. Sa stanovišta muškog čitaoca ovaj aspekt stvari je ionako teško razumljiv, pošto svaki iskren muškarac može samo da se nađe u čudu pred njim, jerbo je svestan da muškarci u principu, a i pojedinačno, uglavnom nisu vredni tolikog ženskog truda... Većinu onoga što danas hoda svetom u pantalonama i mokri stojećki čine ili bezvezni mačistički dinosaurusi ili patetične aseksualizovane kreature, Svačije Sestre koje su digle ruke od pripadnosti svom polu u bilo kom zamislivom smislu; ni jedan ni drugi oblik života nije dostojan da se zbog njega mrdne makar i malim (ženskim) prstom.

TETKA IZ KRUPE: U Americi - koju je Bridget prošle godine osvojila skoro onako spektakularno kako su je onomad na prepad zauzeli "Bitlsi" - ovu knjigu upoređuju s popularnom TV serijom "Ally Mc Beal" (upravo igra i na RTS-u), takođe pričom o mladoj uspešnoj profesionalki u potrazi za Ljubavlju. Michiko Kakutani iz The New York Times-a čak je svoj prikaz romana H. Fielding dosetljivo i duhovito preobukla u fiktivno (hja, kakvo bi drugo bilo?) pismo Ally Mc Beal njenoj britanskoj srodnici Jones... U istom listu, Elizabeth Gleick piše da Dnevnik "...vešto 'hvata' način na koji moderne žene laviraju između 'Ja sam žena' nezavisnosti i patetične devojčičke (girlie) želje da bude i da pruži sve svim muškarcima". Kad smo već kod kritika, ni slavni nisu škrtarili s komplimentima: Salman Ruždi, recimo, kaže: "Briljantna komička kreacija. Čak i muškarci će se smejati"; Nick Hornby piše da je "Helen Fielding jedan od najzabavnijih živućih autora" i da je "Bridget Jones kreacija komičarskog genija".

Po mnogo čemu, Bridget Jones bi mogla da bude "mlađa sestra" zagrebačke blizu-tridesete-a-sama Štefice Cvek, kreacije Dubravke Ugrešić u romanu "Štefica Cvek u raljama života" (po kojem je Rajko Grlić snimio film koji je rado i mnogo gledan po celoj SFRJ), takođe bucmaste devojke koja, u svojoj potrazi za ljubavlju, naleće na gomilu muških bezveznjaka od zla oca i još gore majke, takođe mučena svim zamislivim sumnjama u sebe i smorena nerazumevanjem okoline; čak bi se i za legendarnu "tetku iz Bosanske Krupe" (u filmu nezaboravna Semka Sokolović) mogao naći britanski pandan u knjizi Fieldingove! Sličnost je više tematska i "senzibilitetska" nego formalna, na nivou književnog postupka, a u poređenju literarnih kvaliteta zagrebačka spisateljica - kojoj to nije najbolje što je napisala - nimalo ne zaostaje (naprotiv), iako verovatno nikada neće prodati ni pedeseti deo tiraža Dnevnika Bridget Jones...

BEZ HEPIENDA: U silnom razglabanju o nametnutim "svetonazornim" pitanjima moglo bi se, bojim se, zaboraviti da se spomene ono što je daleko najvažnije: Helen Fielding je napisala duhovito, zabavno, pametno i vredno štivo, "toplo" bez uzvišenog prezira ili cinične sprdnje na račun svoje neherojske junakinje. Njena knjiga značajna je pre svega kao potvrda jednog nesumnjivog književnog talenta. Megapopularnost Bridget Jones jeste posledica napred navedene udenutosti u zeitgeist, ali sve bi to bilo gomila banalnog smeća (pod kojim se povijaju i police londonskih knjižara) da Helen Fielding nije znalački "udahnula život" svojoj Bridget, ne sileći je da bude bilo šta osim onog što "normalna" upper-middle-class devojka s kraja veka jeste, i ne "projektujući" na nju ideje i želje za koje ova ne mari. Uostalom, uspeh ove knjige pokrenuo je lavinu uglavnom promašenih oponašateljskih bridgetoidnih knjižica, ali nijedna od epigonki nije nikud odmakla sa svojom pričom: ovo dolazi otud što (samo) Bridget nije beskrvna monada, utvara, "sablast" prošvercovana u književnost iz ideološkog sveta. Zato bilo kakve visokoparne rasprave i nadgornjavanja ne treba da uplaše potencijalne čitaoce - a valjda će se i ovde neko setiti da prevede i štampa knjigu koja je jedan od najvećih globalnih hitova poznih devedesetih - ili je nama, avaj, dovoljan onaj bradofazonirani čikica Koeljo?! - jer je Dnevnik Bridget Jones pre i iznad svega majstorskom rukom (dobro de, preko tastature) napisano delce koje otvorenom, free-minded čitaocu oba pola obećava sasvim malo, a daje mnogo više... Usput budi rečeno, upravo ovih dana se u Engleskoj pojavio i nastavak Bridgetinih avantura Bridget Jones: The Edge of Reason, koji "u proseku" solidno prolazi u prvim kritikama (The Times, Sunday Times, The Observer), mada skoro svi napominju da je jedinstvena čar novine, dakako, nestala, i da je to glavni nedostatak ovog sequela. No, o tom-potom; Bridget Jones, kao prava, mada nevoljna Junakinja našeg doba, ni u nastavku, čujemo, neće dočekati toliko priželjkivani ljubavni hepiend (pa bi zlobnik mogao reći da njena trka za Pravim Muškarcem počinje da liči na jalovu jurnjavu Kojota za Pticom Trkačicom), ali možda je tako i najbolje za nju: s obzirom na jadnjikavo stanje današnjeg muštva, biće da to i nije najgore što jednoj dobroj, dragoj i čestitoj devojci može da se desi.