Biografije

"Majmunska posla"

Publicista Simon Louvish autor je knjige "Monkey business - život i legenda braće Marks", nove biografije čuvene grupe filmskih komičara; Louvish je za "Gardijan" ispričao deo njihove priče...

Veliki nadrealista Salvador Dali iskovao je izraz "marksizam a la Gručo" 1937. godine, putujući za Kaliforniju u želji da upozna svog novog idola Harpoa, jednog od braće Marks. Nadrealista je nosio sa sobom tipično dalijevsku harfu sa bodljikavim žicama i kašikama koje su visile na njima. Kako nijedan od njih dvojice nije poznavao jezik sagovornika, sporazumevali su se govorom tela, mašući rukama i glavama. Španski entuzijasta je potom otišao u Njujork da izloži svoja najnovija platna, a Harpo i njegov brat vratili su se holivudskom biznisu. Njihov poslednji film "Dan na trkama", producentske kuće MGM, otvarao je sezonu te godine.

Međutim, "marksizam a la Gručo" nastao je mnogo ranije. Početak braće Marks (Harpo, Čiko, a na samom početku i Gamo) nije vezan za otmene kafee u Parizu, Madridu ili Barseloni. Karijeru su započeli juna 1908. godine u nešto manje glamuroznom okruženju Hendersonovog Coney Islanda. Uveseljavali su publiku nastupajući kao grupa navodno maloletnih zabavljača pod imenom "Četiri slavuja". Pre "Četiri slavuja" postojala su "Tri slavuja", a na samom početku pevala su samo dva slavuja - Gamo i Gručo ili Milton i Džulijus Marks, kako se zapravo zovu. U leto 1907. godine braća Marks kreću u školu vodvilja Neda Vejberna. Za razliku od njegovog dve godine starijeg brata Džulijusa, petnaestogodišnji Milton upisan je protiv svoje volje. Džulijus je bio jedini od petoro muške dece Semjuela i Mini Marks koji je žarko želeo pozorišnu karijeru. Džulijus/Gručo uveliko je nastupao sa Liroj triom na turnejama po divljem zapadu, sa tačkom u jednoj dosadnoj predstavi sa pevanjem koju su izvodili leta 1905. godine u Koloradu. Vrlo brzo je skinuta sa repertoara zato što su dva vodeća čoveka u isto vreme pobegla.

Najstariji brat iz porodice Marks, Leo ili Leonard, kasnije poznat kao Čiko (Semovo i Minino prvorođeno dete, Manfred, umrlo je 1886. godine od gripa u sedmom mesecu života) debitovao je kao pijanista u kafanama ili bioskopima još dok je bio tinejdžer. Godine 1907. još je prebirao po dirkama po samom dnu šou biznisa; te iste godine u školu vodvilja Neda Vejberna upisuju se dva napredna deteta - osmogodišnji Fred i desetogodišnja Adel Aster. Treći regrut Adolf, ili Artur, kasnije poznat kao Harpo Marks, imao je dvadeset godina kada je debitovao. Grupa nazvana "Tri slavuja" bila je tvorevina impresarija Vejberna i regrutovala je Džulijusa, Miltona i izvesnu Mejbel O'Donel, mladu devojku koja je vrlo brzo nestala iz šoubiznisa. Predstava nije bila dugog veka pošto je Vejbern ubrzo bankrotirao. Vratio se šou biznisu nekoliko godina kasnije i postao jedan od najuticajnijih producenata mjuzikla u Americi. "Slavuje" je ubrzo uzeo pod svoje novi producent - njihova nesalomiva majka Mini.

Postoji mit o upornoj mama Mini i njenoj snazi koja ih je održala u svetu šoubiznisa. Aleksandar Vulkot, jedan od najuticajnijih teatarskih ljudi u Njujorku i mentor Marksovih, posle njene smrti 1929. godine napisao je: "Ona je uradila mnogo više od donošenja sinova na svet, njihovog podizanja i pripremanja za glumački život. Ona ih je izmislila - njeni sinovi su naprosto bili komičari kakve je ona želela za sopstvenu zabavu. Zabavljali su nju i nikoga više, a za trud su nagrađivani njenim zanosnim osmehom." Zajedljiva primedba, ali samo delimično tačna. Zasluga za pojavljivanje braće Marks na američkoj teatarskoj sceni pripada zapravo Abrahamu Ilajzeru Adolfu Šenbergu, Mininom bratu. (Njegovo pravo ime bilo je suviše dugačko, pa su ga zvali nadimkom Al Šin.) Al Šin je, jodlujući po njujorškim teatrima i vodviljima kasnih osamdesetih, izgradio svoj glumački karakter na komičnim likovima Nemaca sa akcentom. Njegovi skečevi su izgledali otprilike ovako:

"Sada slušajte, prisutna dama je izgubila podvezicu.

- Jevrejsku podvezicu?

- Pogledajte podvezicu. Naravno, ne mogu da imam poverenja u vas kad je podvezica u pitanju.

- Ne, ja sam suviše prokleti glupak.

- Daću vam dimenzije. Pogledajte - veličine je teleta.

- To je skoro kravlje veličine.

- Zapamtite, dajem vam pravog mladog vola.

- Nadam se da mi ne predajete gomilu gluposti."

I tako dalje. Ljubitelji će prepoznati ovu vrstu dijaloga koja će kasnije biti karakteristična za braću Marks u filmovima kao što su "The Coconuts" i "Animal Cracker". U periodu od 1925. do 1928. godine nepouzdani Džordž Kaufman pisao je scenarije za mjuzikle koje su braća Marks izvodili na Brodveju. Dvadeset godina nakon toga, dečaci i mama Mini obraćaju se ujka Alu sa molbom da im pomogne da napišu skečeve koje će izvoditi. Njihovi rani vodviljski scenariji, trilogija "Zabava u srednjoj školi", "Prijem gospodina Robinsona" i "Ponovo kod kuće", ostali su bespovratno izgubljeni.

Čiko se pridružio braći Marks i godine 1912. osnivaju grupu "Četiri brata Marks" (Herbert iliti Zipo pridružio se ekipi tek 1918. godine, kao zamena za Gamoa koji je otišao u biznis sa tekstilom). Braća Marks su narednih nekoliko godina nastupali u okviru vodviljske mreže teatara iz država sa srednjeg zapada, juga i severa pod nazivom Pantages Circuit.

Porodica Marks se do tada već preselila iz Njujorka u Čikago. Taj grad je mama Mini mnogo više odgovarao za učvršćivanje njenog imidža teatarskog impresarija. Uzela je ime koje je zvučalo mekše - Mini Palmer (ispostavilo se da se tako zove popularna pevačica koja je nekoliko godina pre toga otišla za Englesku). Počela je da razvija čitav niz predstava sa horskim pevanjem, kao što su "The Golden Gate Girls" i "Six American Beauties". Predstave su propale, a jedina koja je ikada doživela uspeh bila je "Četiri brata Marks".

U redovnoj kolumni dnevnog lista "Flint Daily Journal" iz januara 1913. godine, autor prenosi oduševljenje publike anarhičnim kvartetom: "Predstava 'Prijem gospodina Robinsona' je prvi greh. Šou 'Četiri brata Marks' je glazura na čokoladnu tortu... Horske predstave nisu ništa drugo do mnoštvo prefinjenih damica na jednom mestu koje lupkaju nožicama po Bijou teatru." Zaista je bilo tako. To je bio šou u kome Gručo tumači ulogu gospodina Grina, glavnog učitelja u razgovoru sa Harpoom u ulozi Petsija Brenigena, irskog tupavka: "A ko si ti, moj dragi momče?" Harpo: "Ja sam Petsi Brenigen, đubretar." Gručo: "Izvinite, takvi nam ne trebaju." Ova duhovita replika koštala ih je posla. U to vreme jedan skandal je protresao grad Kalamazu u državi Mičigen - žena vlasnika teatra upravo je utekla sa sakupljačem đubreta, a braća Marks nisu to znali.

"Četiri brata Marks" nastavljaju dalje. Ponekad su se u očajnim predstavama kao što su "Finkova mazga", "Raspevani muzari krava", "Van Kapovi prasići" i druge rađali likovi koji kasnije postaju veoma popularni na platnu. Čiko se već pridružio braći, govoreći s italijanskim akcentom za koji kaže da ga je navodno ukrao od svog brice. Gručo je tumačio lik sarkastičnog upravnika ili starijeg brata sa nemačkim akcentom 'a la Al Šin', koji se kasnije naprasno pretvorio u američki akcenat. Pošto su nemački brodovi 1915. godine potopili putnički brod "Luizijana", nemački izgovor nije baš bio popularan. Harpo je još neko vreme tumačio lik irskog tupavka ali, kako nikada nije bio preterano srećan s učenjem tekstova, okretao se sve više fizičkoj komediji i sviranju harfe u solo tačkama. Na kraju se potpuno okrenuo mimici bez reči. Gamo je tumačio romantične uloge i postao poznat kao "najsporiji svetski plesač na vetru". I on je imao poteškoća s učenjem teksta, s obzirom na to da je prilično mucao. Spas je nalazio u učenju bezbrojnih sinonima koji su mu pomagali u izgovoru na sceni, a kada je mladi Zipo konačno stasao, Gamo je odahnuo.

Braća Marks nisu rado pričali o svom vodviljskom iskustvu u kasnijim godinama. To su za njih bile mukotrpne godine, preludij za njihov uspešan prelazak prvo na Brodvej, a kasnije u sunčanu i bogatu Kaliforniju. Bila je to teška škola i Gručo kaže: "Igrali smo u gradovima u kojima danas ne bih pristao ni da me sahrane, čak i da su sahrana i nadgrobna ploča besplatni." Često je jedina stvar koja ih je održavala u tim lutanjima od grada do grada bila kuhinja njihovog oca Sema/Frenčija. Dok je mama Mini pregovarala sa menadžerima o nastupima, Frenči je pravio noklice i kuglice. Stidljivi penzioner, veoma zadovoljan što više ne radi, održavao je porodicu na okupu tokom poslednje decenije XIX veka kad im je bilo najteže. Kako su deca odrastala i sazrevala, Mini je počela da brine šta će biti sa njenih četiri, zatim pet dečaka, isuviše nemirnih da bi mogli da nađu neki pristojan posao. Semjuel Marks je umro 1933. godine, nakon što se prvi put pojavio u filmu braće Marks "Majmunska posla" iz 1931. godine. Pojavio se dva puta u istoj sceni - kao putnik na brodu koji pristaje i kao posmatrač na obali. I tako je mašući sam sebi, dobroćudni fantom otišao iz priče.

Na fotografiji pored njega skoro da naziremo obrise duha dede Levija Šenberga, mađioničara i trbuhozborca iz Dornuma, Prusija. Deda Levi je 1879. godine napustio nesigurne obale gvozdene imperije Ota fon Bizmarka i otisnuo se u novi život ka Americi, obećanoj zemlji. Poveo je sa sobom svoje sedmoro dece, ženu Fani i muzički instrument koji je išao svuda sa njima dok su lutali kao Tevtonci - njenu ljubljenu harfu. Baka Oumi je umrla 1901. godine, a deka Oupi doživeo je 97. godinu, klizajući se po Riverside parku do samog kraja. Umro je 1920. godine, na pragu džez doba.

Marksovi su bili klasična ekscentrična jevrejska imigrantska porodica kojoj je pošlo za rukom da pronađe zlatnu žicu na kraju duge. Podelili su taj sjaj sa nama, u paketu sa svojim skeptičnim nasleđem. "Zlato može da pripada budali", insistirali su na toj poruci. "Zato uživaj u sjaju dok možeš."