Mitrohinov arhiv (5)

Papine divizije

Tragovi operacije "Progres" - aktivnosti KGB-a prema "bratskim zemljama" Istočnog bloka - provlače se kroz ceo Mitrohinov materijal. Operacija "Progres" bila je složena i višeslojna priča: u nekim svojim segmentima vođena je u saradnji i sa znanjem "bratskih" službi; u nekima samo uz znanje pouzdanih drugova, a prema vrhu partije i države dotične socijalističke zemlje; u nekim slučajevima akcije iz domena "Progresa" vođene su sasvim ilegalno, kao na neprijateljskoj teritoriji. Čehoslovačka, Mađarska, Poljska i - skoro sigurno, mada Mitrohin nema mnogo podataka o tome - Rumunija bile su glavne mete operacije "Progres"

"Koliko papa ima divizija?" upitao je Staljin Čerčila i Ruzvelta kad su mu skrenuli pažnju da Vatikan ima neke zahteve. Odgovor na to pitanje dočekali su, međutim, Staljinovi naslednici. Poljska je sve vreme realsocijalizma ostala najproblematičnija zemlja Istočnog bloka iz mnogih razloga: likvidacija cele KP Poljske tokom Terora; podela Poljske sa Rajhom; Katinska šuma; jak autentični i nekomunistički pokret otpora, AK (Armia Krajowa); sovjetska izdaja Varšavskog geta i čistka AK posle rata; velika odanost Poljaka Katoličkoj crkvi; tradicionalno neprijateljstvo sa Rusijom. Poljaci nisu nikada priredili Sovjetskom Savezu velike scene, kao Mađari 1956. i Česi i Slovaci 1968; ali Poljaci su zato radili mnogo, uporno i pametno. Poljski izazov komunizmu bio je otvoren, snažan i pobedonosan; možda i zato što je iza tog izazova stajala cela radnička klasa Poljske, okupljena oko sindikata "Solidarnost" sa devet miliona članova.

Poljska kriza postojala je oduvek, ali je njeno sazrevanje i razrešenje najavljeno 16. oktobra 1978, kada je kardinal Karol Vojtila, nadbiskup krakovski, izabran za papu pod imenom Jovan Pavle II. Sovjetski ambasador u Varšavi Boris Aristov izvestio je u jednoj depeši da je novi papa "žestoki antikomunista"; moskovski Centar KGB se složio. Još od 1971. Karol Vojtila je bio pod operativnom obradom u sklopu operacije "Progres". Poljska Služba bezbednosti SB procenjivala ga je kao opasnog protivnika, koji doduše "ne napada otvoreno socijalistički sistem", ali ima svoja veoma neugodna misljenja o ljudskim pravima, eksploataciji poljske radničke klase, položaju crkve i suverenitetu poljske države. U depeši SB-a, koju je Mitrohin prepisao kaže se da se 1973/4. razmišljalo o sudskom progonu tog nezgodnog nadbiskupa zbog propovedi koje drži radnicima po Novoj Huti, Varšavi i Krakovu. Ali, posle lošeg iskustva sa proganjanjem kardinala Višinskog, primasa Poljske, pedesetih godina (kada je bio interniran tri godine), vlada Edvarda Gjereka nije se usudila da zatvori još jednog kardinala. Izveštaji SB-a pominju u detalje susrete i aktivnosti kardinala Vojtile u vezi sa formiranjem KOR-a (Komiteta odbrane radnika) i drugih političkih aktivnosti. KGB je sa svoje strane zadužio dva agenta-ilegalca da se što više mogu približe Vojtili, predstavljajući se kao zapadni novinari. Nisu poznati rezultati tih napora.

Kada je Karol Vojtila izabran za papu, Politbiro poljske vladajuće partije PURP nije mogao da, deklarativno, ne izrazi zadovoljstvo, mada je intimno bio šokiran. Jedan od razloga za paniku bio je i taj što se suviše članova i funkcionera PURP-a zaista obradovalo izboru poljskog pape. Po internim procenama KGB-a, barem 90 odsto Poljaka bili su katolici; po istim procenama, "rast društveno-ekonomske krize" u Poljskoj pripisivan je poljskom papi. Još više je moskovski Centar bio zabrinut zbog očigledne odlučnosti novog pape da Vatikanu obezbedi mnogo veći uticaj na međunarodnu politiku. Niz njegovih izjava, imenovanja crkvenih knezova i putovanja ocenjeni su u KGB-u kao "antisovjetski".

Po izboru Vojtile za papu, KGB šalje nove ilegalce u poljske crkvene krugove. Jedan od njih, Oleg Petrovič Burjen, kodno ime "Derevljov", predstavljao se kao kanadski izdavač verske literature; u slučaju da bude uhapšen u Poljskoj, imao je instrukciju da se drži svoje legende i insistira na tome da je kanadski državljanin. Tek u krajnjoj nuždi smeo je da se pozove na izvesnog pukovnika Slovikovskog iz SB-a, agenta KGB-a zaduženog za takve slučajeve. Agent "Derevljov" uspeo je da se približi jednom od najbližih prijatelja novoga pape ocu Jozefu Tišneru, koji je mnogo putovao između Poljske i Vatikana i koga je papa Vojtila zadužio za održanje borbenog duha Crkve u Poljskoj.

Kada je papa krenuo u svoju prvu pastoralnu posetu Poljskoj, juna 1979, Brežnjev je sve pokušao da nagovori Politbiro PURP-a da posetu odbije, ali se poljski komunisti na to nisu usudili. Papina poseta, izvestila je varšavska rezidentura KGB-a, ispunila je najstrašnija očekivanja Moskve. Mnogi članovi PURP-a, kažu depeše iz Varšave, suočeni sa papinom "ideološkom subverzijom" pomislili su da je "ideološka bitka izgubljena". Tokom posete, se varšavska rezidentura uplašila da će Poljaci pokušati pobunu u Krakovu i čak je planirala evakuaciju tamošnje ispostave KGB-a (pod firmom Sovjetske trgovačke misije). Na strateškom planu je papina poseta Poljskoj dovela do odluke Sekretarijata CK KPSS o "borbi protiv politike Vatikana prema socijalističkim zemljama"; tekst tajne rezolucije sastavili su Jurij Andropov, predsednik, i Viktor Čebrikov, potpredsednik KGB-a.

Polovinom juna 1980. varšavska rezidentura KGB-a javila je u Moskvu da "SB ima ozbiljne operativne pozicije (agente) u Vatikanu, bliske papi". Moskovski Centar je predložio zajedničku akciju KGB-a i SB-a sa ciljem da se utiče na papu da podrži "miroljubivu koegzistenciju, detant, borbu za mir" itd., ali i da se poseje razdor između Vatikana, SAD, Izraela i drugih zemalja; da se izazove razdor unutar Vatikana; da se pojača sukob između katoličke i drugih hrišćanskih crkava, naročito u socijalističkim zemljama itd. KGB nije imao mnogo poverenja u poljske drugove, pa je savetovao varšavsku rezidenturu da bude "fleksibilna i taktična".

Već u leto 1980. dolazi do nereda zbog poskupljenja hrane u Poljskoj, a do tada nepoznati električar Leh Valensa osniva sindikat "Solidarnost". Uprkos naporima SB-a, pokret se širi i povezuje po celoj Poljskoj; varšavska rezidentura rezignirano konstatuje u jednoj depeši da "SB nije na vreme razumeo razmere opasnosti, niti skriveno nezadovoljstvo radničke klase". U međuvremenu je problem dignut na međudržavni nivo i dolazi do duge i zamorne diskusije poljskih i sovjetskih komunista oko toga ko je kriv i šta dalje. Taj segment krize završava se priznanjem sindikata "Solidarnost".

Taj poraz platio je Edvard Gjerek svojim položajem. Zamenio ga je Stanislav Kanja, a rezidentura je uredno obavestila Moskvu o najnovijem političkom vicu (izgleda da im je to bio važan deo posla): "Bolje Kanja nego Vanja." U istoj depeši, međutim, stoji i podatak da je admiral Jančišin, komandant poljske ratne mornarice, upozorio dva sovjetska admirala da sovjetska vojna intervencija u Poljskoj ne bi završila "normalizacijom" kao u Čehoslovačkoj, već "krvoprolićem". KGB i dalje koristi svoje ilegalce u Poljskoj, ali sada protiv "Solidarnosti": igrajući uloge zapadnih simpatizera i boraca za ljudska prava, oni se infiltriraju među aktiviste i radnike, ali je od toga slaba vajda; nema dokaza da je reč o zaveri Zapada i Vatikana. Depeše agenata i rezidenture iz Poljske, sudeći po Mitrohinovim podacima, postaju rezignirane i melanholične; svima je jasno da je u Poljskoj reč o zaista masovnom pokretu najvećeg dela naroda. Andropov insistira na vojnoj diktaturi u Poljskoj, jer je Moskva procenila da se intervencija ne bi isplatila. U više sastanaka sa gen. Miroslavom Milevskim, ministrom unutrašnjih poslova, Andropov nadugačko obrazlaže potrebu za vojnim udarom. Milevski mu odgovara: "Mene ste uverili, ali kako ja da uverim drugove u Varšavi?"; odgovor Andropova nije zabeležen. Poljsko pitanje raspravlja se i na vanrednom sastanku lidera Varšavskog pakta u Moskvi, 5. decembra 1980. Stanislavu Kanji prete sa osamdeset divizija na granicama Poljske i pokazuju mu vojne operativne planove. Kanja odgovara da bi invazija bila "katastrofa za SSSR i Poljsku podjednako". Brežnjev mu je odgovorio: "Dobro, nećemo sada umarširati u Poljsku, ali ako se stanje pogorša, ulazimo." Ta je pretnja verovatno bila blefiranje: SSSR je već upetljan u bezizlazni rat u Avganistanu, uvedene su mu ekonomske sankcije, a Crvena armija se pokazuje kao tehnički zastarela i nespremna.

Kad je papa Vojtila primio u Vatikanu Leha Valensu 15. januara 1981. Kanja priznaje ambasadoru SSSR-a Aristovu da je PURP izgubio podršku u narodu: "I to nije parola 'Solidanosti', nego činjenica, gorka istina." U martu 1981, Jaruzelski je već premijer (kao ustupak SSSR-a), a Mječislav Močar, poznati staljinista, javlja KGB-a da mu je Kanja rekao: "Uprkos pritiscima Moskve, ja neću da upotrebim silu protiv opozicije. Neću da uđem u istoriju kao kasapin poljskog naroda." U julu 1981. održava se IX kongres PURP-a, na kome ne uspeva partijski puč spakovan u Moskvi; tek u oktobru Jaruzelskii uspeva da ukloni Kanju sa čela Partije. U međuvremenu kongres "Solidarnosti" učvršćuje Moskvu u njenim strahovima. Jaruzelski pristaje da izvede vojni udar, mada se - po depešama rezidenture KGB-a u Varšavi - kolebao do poslednjeg trenutka.

Vojni udar je prošao lakše nego što se Jaruzelski nadao: u 23.30 uveče 12. decembra prekinute su sve telefonske linije u Poljskoj i sav saobraćaj i zatvorene su sve granice; u ponoć su počela hapšenja; 4200 ljudi uhapšeno je odmah i još 4500 tokom narednog dana. Vladimir Krjučkov, koji je iz Moskve došao da prisustvuje operaciji, bio je prijatno iznenađen. "Solidarnost" je bila uhvaćena na spavanju, kao i Leh Valensa, koji se nije mnogo potresao. Kardinal Glemp, primas Poljske, nije pokazao očekivanu sklonost da pokrene "sveti rat" i postane "poljski Homeini", kako se KGB plašio. U svojoj nedeljnoj propovedi Glemp je bio odmeren i hrišćanski milosrdno nastrojen. Jaruzelski je napunio radnje svom mogućom robom. Jedini incident desio se u jednom rudniku kod Katovica, kada je u policijskoj intervenciji poginulo sedam rudara. Sve u svemu, udar je prošao daleko lakše nego što se očekivalo, zahvaljujući mudrosti i patriotizmu Poljaka koji su imali istorijsku viziju. U njih danas Poljska ubraja i maršala Jaruzelskog...

Uskoro KGB i staljinisti počinju da optužuju Jaruzelskog za "tolerantnost pema revizionističkim tendencijama" Mječislava Rakovskog i drugih funkcionera PURP-a. Smrt Brežnjeva i početak neke dinamike u sovjetskom rukovodstvu ohrabrile su i Jaruzelskog, koji se ponaša sve nezavisnije. Sudeći po depešama varšavske rezidenture KGB-a, Jaruzelski sve veštije manipuliše sovjetske drugove, pakosno im navodeći primer Lenjina ("korak nazad, dva koraka napred") kao opravdanje za ustupke poljskoj javnosti. Jedan od tih ustupaka je uvođenje privatnog vlasništva nad zemljom (tolerisanog u Poljskoj) u ustav, ali i tolerisanje sve češćih propusta da se istakne sovjetsko iskustvo kao uzor Poljskoj i sve češćih kritika prakse "realnog socijalizma". Prava panika u SB-u i KGB-u nastaje u aprilu 1983, prilikom druge posete pape Vojtile Poljskoj. Dok su milioni Poljaka pozdravljali papu - bez ijednog incidenta - Jaruzelski i drugi vlastodršci jasno su videli razliku između sebe i Karola Vojtile. Uskoro će Jaruzelski crkvu opisati kao "saveznika", tokom tajnog sastanka sa Gromikom i ministrom odbrane SSSR-a Ustinovim u Brest-Litovsku; odgovor na pitanje koliko papa ima divizija polako se ocrtavao. Već u leto 1982. dvoje agenata-ilegalaca KGB-a pod lažnim zapadnonemačkim identitetima, Valentin Mihailovič i Svjetlana Mihailovna Baranikov (kodno ime "Orlov" i "Orlova"), koji su infiltrirani u Poljsku da procene situaciju nezavisno, javljaju Centru da je situacija strašna: samo poltroni uspevaju; nema slobodne diskusije o važnim temama; vlast je pocepana frakcijskim borbama pohlepnih birokrata, nesposobnih da vode zemlju; bez kreativnosti i slobode preduzetništva, poljsko je društvo nesposobno za život i žrtva je birokratije. Mitrohin - nažalost - nije nikada video odgovor Centra na taj izveštaj.

A onda je 1985. Mihail Sergejevič Gorbačov, došavši na vlast, sa žaljenjem obavestio svoje kolege iz Varšavskog pakta da više ne računaju na "bratsku pomoć" Crvene armije ako se nađu u - recimo - položaju Poljaka 1981. ili - ne daj bože - Mađara 1956. Prvi problem pojavio se u Poljskoj 1989: početkom te kobne godine Politbiro se suočio sa odlukom da poveća cene hrane i tako izazove narodnu pobunu. Jaruzelski je odbio da ponovo uvede vojnu diktaturu; uprkos podršci Česlava Kišaka, ministra policije, svoj je stav nametnuo Politbirou tek pretnjom da će dati ostavku. Počinju pregovori sa na brzinu legalizovanom "Solidarnošću", kojima su usledili vanredni parlamentrani izbori na kojima taj sindikat odnosi ubedljivu pobedu. Jerži Urban, portparol vlade, koji je samo pre mesec dana ranije "Solidarnost" nazvao "nepostojećom organizacijom" a Leha Valensu "običnim građaninom" izjaviće smenjenoj vladi: "Gospodo, ovo nisu bili izbori; ovo je bio kraj jedne epohe."

Ako su u neki segment operacije "Progres" bili uloženi maksimalni ljudski i materijalni resursi KGB-a i SSSR-a, bila je to Poljska od 1978. nadalje. Međutim, u sukobu sa kreativnim, solidarnim, veštim i rodoljubivim Poljacima, združeni napori KGB-a i poljske službe SB, dva politbiroa i Varšavskog pakta nisu uspeli. Treba barem odati priznanje elementima KGB-a kakvi su - na primer - agenti "Orlovi", jer su smogli snage da svoje poslodavce upoznaju sa autentičnom istinom, koliko god ona ideološki nepoželjna bila: da svi Poljaci redom neće više da žive u komunizmu. Uloga Katoličke crkve u tome nije bila mala, ali nije bila ni presudna; uloga pape Vojtile bila je pre svega simbolična - ali simbolika ume da igra ulogu u politici.

Priredio: Miloš Vasić