Hrvatska

Zaleđivanje kampanje

Svi se prave kao da je sve u najboljem redu, kao što bi i bilo da čovek ne leži na samrti, da vreme ne teče nemilosrdno, da se izbori ne bliže i da povijesni projekt HDZ-a nije na ivici bankrota

(Od našeg specijalnog dopisnika iz Zagreba)

Prošle nedelje, a posle ritualnog plesa sa opozicijom koja je mogla slobodno i da se uzdrži od tog poniženja, Vladimir Šeks, potpredsednik HDZ-a i Sabora, uspeo je da sakupi dvotrećinsku većinu - uz onaj jedan obavezni srpski glas, ovoga puta Veselina Pejnovića - i da izglasa u Zastupničkom domu Zakon o privremenoj spriječenosti predsednika Republike. Ustav Republike Hrvatske tako je derogiran više nego što je prekršen, mada od toga poniženje nije manje. Naime, Ustav je u članu 97 već imao ugrađenu proviziju za slučaj trajne sprečenosti, ali ona je nepovratne prirode: kad se predsednik jednom proglasi trajno sprečenim, u roku od dva meseca bira se drugi, pa je jasno da primena tog člana znači prevremeni kraj mandata. Sve derući haljine sa sebe i posipajući se pepelom, svekoliki HDZ udario je u kuknjavu i licemerno moralisanje na temu "digniteta": da ko ima pravo živoga čoveka osuditi na smrt i lišiti časti, a on Otac Hrvatske Države i narod ga izabrao i sve tako.

Kao da je prevremeni prestanak mandata - u ovom slučaju - iz razloga očigledno trajne sprečenosti - ravan smrti i gubitku časti... Za hadezeovce izgleda da jeste, sudeći po količini loše odglumljenih osećanja; jedino je strah bio autentičan. Šeks je vešto odigrao sentimentalnu melodramu, mešajući hrišćansko milosrđe sa patriotskom patetikom, zgražavajući se licemerno nad samom mogućnošću da neko pomisli kako bi dr Franjo Tuđman mogao biti na smrt bolestan, ali i nad bezdušnošću opozicije prema na smrt bolesnom čoveku. Dražen Budiša, lider Hrvatske socijalno-liberalne stranke i jedan od vođa oporbene šestorke, naime, usudio se da u Saboru konstatuje kako su nastupile okolnosti iz člana 97 Ustava!

JEDNOKRATNA UPOTREBA: Sve je to, međutim, bio ritual, jer je dvotrećinska većina bila osigurana; tom prilikom napravljen je i jedan rekord: za zastupnika u Saboru ad hoc je prozveden jedan hadezeovac umesto drugog koji je kao kandidat za Ustavni sud vratio mandat, pa je taj novi bio zastupnik samo nekoliko sati. Sabor je tako izglasao zakon za očigledno jednokratnu upotrebu: njime se predsednik može proglasiti privremeno sprečenim na dva meseca, pa na još dva meseca i tako dalje, a za to vreme predsednik Zastupničkog doma Sabora vrši dužnost ad interim. Onda se Sabor raspustio za ovaj mandat. Za tren oka i očas posla premijer Mateša je kao skoknuo do bolnice da se kao vidi sa konzilijumom, vlada se kao sastala da odluči da predloži Ustavnom sudu da razmotri slučaj, a Ustavni sud je odmah rešio da je predsednik privremeno sprečen, pa je Mateša prešao preko ulice da Vlatku Pavletiću uruči papir o tome.

Predsednik ad interim bio je vidljivo zadovoljan, a odmah je dao i intervju Rojtersu: nema više Pantovčaka, on ostaje u Saboru, a savetnička bratija ima da čeka da ih on pozove umesto da se nameće. Rojters je dosta precizno ukupni ton intervjua sažeo kao nameru Pavletića da "demontira autokratski sistem vlasti koji je Tuđman gradio deset godina", ali se to vršiocu dužnosti nije dopalo, pa je mlako demantovao. Onda je Vlatko Pavletić sačekao "sugestiju" Predsjedništva HDZ-a da izbore za Zastupnički dom Sabora raspiše za 3. januar 2000. i raspisao ih je. Tako je razrešena dilema hoće li Hrvatska glasati pijana ili mahmurna. Opozicija je pobesnela.

Stvari sada stoje tako da će predizborne kampanje ne samo jedva biti nego će njena dinamika biti pod kontrolom onih koji predsednika mogu da proglase zauvek sprečenim, dakle HDZ-a. Ovde se očekuje da će narodna žalost trajati sedam dana, a za to vreme neće biti predizborne kampanje - osim što će Hrvatska Televizija emitovati sve što ima o Franji Tuđmanu, i sasvim logično i neizbežno, o HDZ-u koji je neodvojiv od njega. Onda će doći Božić, a za najveći hrišćanski praznik nije pristojno baviti se predizbornom kampanjom, barem ne ateističkim strankama; HDZ je pobožan. Onda dolazi Nova godina, a predizborna tišina počinje u 00:00, 1. januara 2000. godine. Tako je predizborna kampanja pod kontrolom.

DVE ŠKOLE MIŠLJENJA: Drugi par rukava su predsednički izbori koje treba obaviti u roku od 60 dana od početka trajne ili večite sprečenosti predsednika. Izveštaji lekarskog konzilijuma sve više liče na one iz aprila 1980: smenjuju se izrazi "zabrinjavajuće", "zabrinjavajuće i dalje, uprkos...", "teško", "i dalje teško"; u ponedeljak i utorak je čak bilo "vrlo teško uprkos...". S obzirom na potpunu izolaciju predsednika, samo incident može poremetiti planove HDZ-a o trenutku saopštavanja tužne vesti. Što se špekulacija tiče, postoje dve škole mišljenja: jedni misle da će HDZ-u odgovarati istovremeni parlamentarni i predsednički izbori, pa da će tako odlazak dr Franje Tuđmana biti objavljen tek 12. decembra, kad se izborne liste zaključe i predaju, u kom slučaju bi on bio transcedentalni nosilac svih izbornih lista HDZ-a, pa bi to poduprlo i njihovog predsedničkog kandidata. Drugi misle da bi Vlatko Pavletić rado sebe video kao predsednika Hrvatske u obliku nadstranačke ličnosti ili sinteze nacionalnog jedinstva, za šta bi trebalo malo priprema. Naime, realno je moguća nagodba između opozicione šestočlane koalicije i predsednika ad interim: on njima - ako pobede na parlamentarnim izborima - daje mandat za sastav nove vlade i obećanje da neće ometati smanjivanje predsedničkih ovlašćenja, a oni njega podrže na predsedničkim izborima. Scenario je veoma zanimljiv i oslanja se na neke signale da Vlatko Pavletić ima veće ambicije nego što se to hadezeovcima čini. U tom smislu je već prošle nedelje počelo upadljivo udvaranje dela štampe bliskoj šestorci Vlatku Pavletiću, a i oporbena koalicija vodi računa da ga ne nervira.

Sve to, međutim, ne menja sadašnje stanje stvari. Hrvatska je iznervirana i umorna od iščekivanja; ideja HDZ-a da televizija po svaku cenu ima 24 sata programa na sva tri kanala teško da je pomogla: jedan grafit kaže "3X24=0".

Nekako baš sada MUP Hrvatske rešio je da stane na put organizovanom kriminalu, pa je televizija puna maskiranih specijalaca koji surovo ulicom vuku razne vezane zagrebačke gangstere za koje ceo grad već godinama zna ko su i šta su, dok razni načelnici i detektivi daju prazne i uopštene izjave pred kamerama. Najuočljivija posledica ove hibernacije hrvatskog društva jeste sve upadljivije odsustvo elementarne pristojnosti u vladajućoj eliti. Cinični vicevi i grafiti na račun Predsednika deluju kao uzor lepog vaspitanja u odnosu na lica i ponašanje funkcionera i ministara. Svi se prave zadovoljni jer je predsedniku zakonom zabranjeno da umre, dok se jasno vidi kako se u potaji oštre krivi noževi i procenjuje trenutak.

Zlatko Canjuga i dalje pokušava da Dinamu vrati ime, a Stjepan Tuđman, kome otac leži na samrti, ima vremena i snage da se tome protivi; ceo HDZ ubi se od priča o moralu i etici, a u Ustavni sud predložio je i izabrao Vicu Vukojevića, notorno ustašoidnu ličnost, optuženu pri tom i za silovanje zatvorenica u Stocu 1993, dok se po Hercegovini pravio važan u uniformi generala HVO-a. Svi se prave kao da je sve u najboljem redu, kao što bi i bilo da čovek ne leži na samrti, da vreme ne teče nemilosrdno, da se izbori ne bliže i da povijesni projekt HDZ-a nije na ivici bankrota. Duboko zamrzavanje poznato je u politici, ali još nije usavršeno do te mere da traje večito.