Pola veka Marfijevog zakona
Saplitanje o istinu
Bilo da Marfijeve zakone smatramo temeljnim principima univerzuma, običnom zbirkom dosetki ili najraširenijim načinom opravdavanja nesposobnosti i lošeg upravljanja, nemoguće je odupreti se njihovoj neodoljivoj privlačnosti
Arhimed, ser Isak Njutn i Ed
Marfi pripadaju malom broju slavnih naučnika za koje se zna kako su do svojih ključnih
otkrića došli. Prvi je do "Eureka!" stigao u kadi, drugi kad je udarcem jabuke
u glavu prekinut u popodnevnoj dremki, a samo kapetan Marfi usred napora da reši
inženjerski problem. Njegovo ljutito zapažanje - "Ako postoji način da uradi
pogrešno, uradiće pogrešno!" - ticalo se laboratorijskog tehničara koji nikako
nije uspevao da žice na instrumentu za merenje poveže kako valja.
Taj tehničar vazduhoplovno-medicinske laboratorije Rajt zauvek je ostao anoniman, što se moglo desiti i kapetanu Edu Marfiju, jednom od učesnika vojnog projekta MX981, kojim su 1949. godine u vazduhoplovnoj bazi Edvards (Kalifornija) eksperimentalno utvrđivani uzroci avionskih udesa. Na sreću, u blizini se našao Džordž Nikols - tada jedan od rukovodilaca projekta, kasnije stručnjak NASA u projektu "Viking" (slanje dve sonde na Mars) - koji je originalnu izjavu i njene kasnije varijacije nazvao po autoru. Objavljujući nekoliko nedelja kasnije okončanje višegodišnjeg istraživanja simuliranih udesa, pukovnik J.P. Stap je novinarima saopštio da uspeha ne bi bilo bez čvrste vere svih učesnika projekta u Marfijev zakon i njihovog doslednog odbijanja da se prizna neizbežno.
Najpoznatija formulacija Marfijevog zakona glasi: "Ako nešto može poći naopako, poći će naopako." U tom obliku ili u izvedenim dodacima - na primer: "Nemoguće je bilo šta učiniti otpornim na budale, jer su budale tako inventivne" - Marfijev zakon stimulisao je mnoštvo naučnika da sopstveno iskustvo artikulišu na sličan ili isti način. Za manje od dve decenije, do sredine sedamdesetih, zbirka zakona, konstanti, izuzetaka, komentara, stavova, postulata, hipoteza i aksioma prevazišla je obim Justinijanovog i Napolenovog kodeksa zajedno, zaslužila mnoštvo knjiga i posebnu odrednicu u svakoj ozbiljnoj enciklopediji i rečniku.
Prosvetljujući efekti naizgled banalnih zapažanja očigledni su u svakom ozbiljnijem sudaru sa stvarnošću - na šta naučnici nemaju neku posebnu privilegiju. Svaki celomudreni razgovor o dubljim uzrocima i smislu "neprirodnih" veza i koalicija (uzmimo, na primer, SPS-JUL-SRS) lako se može okončati citiranjem Farberovog četvrtog zakona ("Nužda je majka čudnog društva u krevetu"), isto onako kao što će nam "smisao" sopstvenog desetogodišnjeg srljanja od zla na gore biti mnogo jasniji ako se pozovemo na Kacov zakon ("Ljudi i narodi postupaće razumno kad iscrpu sve druge mogućnosti"). Bilo da Marfijeve zakone smatramo temeljnim principima univerzuma, običnom zbirkom dosetki ili - čemu je sklon Sel Marino, jedan od urednika svetski uglednog nedeljnika Industry Week - najraširenijim načinom opravdavanja nesposobnosti i lošeg upravljanja, nemoguće je odupreti se njihovoj neodoljivoj privlačnosti.
Posle Marfija slabo se moglo ozbiljno govoriti o "ozbiljnim" naučnicima i "neozbiljnim" problemima. Slika Ajnštajna koji se plazi u kameru počela je da se preklapa sa autonomnim tikovima veštačke ruke dr Strejndžlava, a svi zajedno su se, u perspektivi, stapali u nešto nalik na hibrid dobijen ukrštanjem dr Frankeštajna i Grunfa, istaknutog naučnog radnika grupe TNT.
Prvi (ne)ozbiljan i nepovratan korak u tom pravcu učinio je britanski istoričar Siril Nortkot Parkinson (1909-1993), objavivši 1958. godine "Parkinsonov zakon", rezultat istraživanja univerzalnih principa funkcionisanja birokratije. Parkinsonov zakon - kao i Marfijevi, uostalom - ozbiljno se proučavaju i na nekim od vodećih svetskih univerziteta, koliko god se činila prostim zapažanja da se svaki posao produžava do isteka poslednjeg roka (Prvi Parkinsonov zakon, iz iskustva možda najbolje poznat novinskim urednicima) ili ono drugo, da broj ljudi u svakoj radnoj grupi teži umnožavanju bez obzira na količinu posla koji valja obaviti (Četvrti Parkinsonov zakon). Tridesetak godina kasnije, Parkinson je - družeći se sa A.H. Hajnekenom - čiji su lik i delo najbolje poznati po zelenoj konzervi piva sa crvenom petokrakom na njoj, svakako mnogo više nego po "Amsterdamskoj fondaciji za istoriju" čiji je osnivač - ovome sugerirao potrebu državnog preuređenja Evrope. Federaciju Sjedinjenih država Evrope bi, po toj zamisli, trebalo da čini osamdesetak nacionalnih država, od kojih nijedna ne bi imala manje od dva ni više od desetak miliona stanovnika. Dve godine posle Parkinsonove smrti, Hajneken je - objavljujući mapu Evrotopije - naglasio da je na njegovo uverenje u ispravnost projekta znatno uticao "vrlo tužan primer Jugoslavije". Marfijefski nastrojenog čitaoca to, međutim i naravno, neće sprečiti da razmisli o skrivenom zakonu po kom raspad Jugoslavije možda čini početak Parkinson-Hajnekenove vizije. Samo još da krenemo u udruživanje.
Stopama besmrtnog Eda Marfija krenuo je sredinom šezdesetih godina i Piter Lorens, stručnjak za menadžment kome se Piterov princip - kako je kasnije nazvan osnovni zakon hijerahologije - otkrivao postupno, bez prosvetljujućeg bleska munje saznanja. Ili, kako sam kaže, premda mnogi ljudi valjano rade svoj posao, "pažljivo sam posmatrao one druge, koji su se uspeli iznad nivoa svojih sposobnosti i posao obavljali loše ili nikako". Preliminarni zaključak tog posmatranja formulisao je kao zapažanje da "svaki posao na kugli zemaljskoj čeka nesposobnjakovića koji neće moći da ga obavlja", odnosno u obliku principa/zakona po kome će uz dovoljno vremena "na svako mesto u hijerarhiji dospeti službenik nesposoban da svoj posao obavlja". Zvuči zastrašujuće poznato. Suočen sa primedbom da tu i tamo ima sistema i organizacija koje ipak funkcionišu, Piter Lorens je kritičarima skrenuo pažnju da se neki poslovi kako-tako obavljaju samo zato što još postoje službenici koji se još nisu probili do nivoa sopstvene nesposobnosti. Uz dovoljno vremena, ta manjkavost će prirodnim putem, po sili neumoljivog zakona, nestati.
Kao što vidimo.
A.Ć.
