Hitler i grejalice

Fa li je Firer i dalje veća "zvezda" od Betovena, Getea, Bekenbauera, Klaudije Šifer i Štefi Graf zajedno

Ako ovih dana skoknete po bakaluk do Tajvana iliti Formoze, odmetnutog kapitalističkog ostrva formalno u sastavu NR Kine, spremite se na vizuelni šok: u hodnicima podzemne železnice glavnog grada Tajpeha lokalni predstavnici neke nemačke firme koja proizvodi grejalice postavili su ogromne reklamne panoe sa kojih vas jurodivo gleda lično Adolf Hitler, uparađen u braon uniformu i crne čizme, s desnom rukom podignutom u nacistički pozdrav, i poručuje vam: "Objavite rat na hladnom frontu!" Kada su čuli za ovo - tj. tek kada je pukla globalna bruka - javili su se proizvođači iz Nemačke da izraze svoju konsternaciju i da se zakunu da nisu imali pojma kako im Tajvanci reklamiraju grejalice; tamošnji predstavnici države Izrael celu su stvar okvalifikovali kao "neverovatnu"; jedan bizaran slučaj ekstremnog advertisinga tako je dobio neslućene političko-medijske dimenzije. Međutim, Ju-Šan-Šen, predstavnica lokalne firme koja je osmislila reklamnu kampanju, nije preterano impresionirana nastalom tarapanom, i staloženo objašnjava izvor svoje "inspiracije": "Odlučili smo se da upotrebimo Hitlerov lik jer čim njega vidite, pomislite na Nemačku. On uvek ostavlja snažan utisak." Gospođ(ic)a nije previše zabrinuta ni zbog implikacija njihovog originalnog marketinškog pristupa: "Većina Tajvanaca nije previše osetljiva na Hitlera."

Biće da Ju-Šan-Šen zna o čemu govori, utoliko što je za nekoga sa Dalekog istoka Adolf Hitler tek neki nejasno mračan lik iz krvave istorije dalekih i egzotičnih evropskih predela. U tom delu sveta su u Hitlerovo vreme ionako uglavnom imali posla s Japancima. Opet, s druge strane, Hitler je i dovoljno poznat - više od Betovena, Getea, Franca Bekenbauera, Klaudije Šifer i Štefi Graf zajedno - da može da bude instant-asocijacijski reprezent jedne Tajvancima tako daleke i slabo poznate zemlje. Unekoliko se ovde radi i o "žanru": slavni sportisti ili umetnici su ipak likovi iz globalne pop-kulture i biznisa pa, i ako su Nemci, ne mogu da reprezentuju nekakvo ekskluzivno nemstvo; Hitler može: čak, to je sve što je oduvek i želeo.

Moralne implikacije i komplikacije ovakvog totalnog marketinga - verovatno uspešnog sa fahidiotskog stanovišta - jasne su i nesumnjive. Nema nikakve dileme da se radi o pomanjkanju dobrog ukusa i etičkih obzira. Međutim, u jednom "višem" smislu, i ovaj slučaj je samo još jedan recidiv ogromnog, u budućnost projektovanog zračenja uspešne tiranije. Drugim rečima, zemlja koja potpadne pod tiransku vlast, a potom - nakon što je sebi napravila ogromne probleme - počne da pravi rusvaj po okolnom svetu posle se decenijama pere od svog traumatičnog iskustva tiranide. I kada se iscrpu sve praktičnopolitičke, ekonomske i slične posledice te sramote i nesreće, i dalje ostaju oni simbolički reperi koji ukazuju na ogromnu snagu Tiranina-kao-simbola. Utoliko je i taj plakatirani Hitler sa grejalicama samo jedna od "metastaza" te zastrašujuće "predstavljačke" moći Organizovanog Zla. Zagrebite malo ispod površine (pod)svesti ljudi na planeti, i na spomen reči "Nemačka" ukazaće im se sumanuti gornjoaustrijski moler. Nije to ništa "antinemačko": tako, jednostavno, funkcioniše "asocijativni sistem" većine, takav je njen imunitet na simboličku fascinantnost Zla. I to je, dakle, onaj "fascinantni fašizam" iz vokabulara Suzan Zontag, nema šta.

Kada je tako u simboličkom-podsvesnom poretku sveta prošla jedna velika i moćna zemlja kakva je Nemačka, šta se tek može očekivati kada je u pitanju mala, poluperiferna, neafirmisana i slabo razvijena zemlja? Znamo kako je to nekoć bilo: decenijama su se mnogi građani rahmetli SFRJ infantilno ponosili činjenicom da je Najveći Sin Naših Naroda i Narodnosti bio svojevrsni trade mark zemlje; ako vas neko u Patagoniji, Čadu ili na ostrvu Nauru pogleda u čudu kada mu kažete odakle ste, samo recite "Tito", i svi će se lupiti po čelu uzvikujući "Eureka! Znam čoveka!". Pa naravno da ga zna kada je Drug Tito decenijama bio najuspešniji izvozni produkt zemlje. Osim za njega, poneko je još znao za Dubrovnik, ćevapčiće, šljivovicu, Dragana Džajića, Gospu iz Međugorja i "mušku vodu" iz Kladnja; ostalo - tutumrak. Terra incognita.

Danas je, sa novim Velikim Vođom, stvar napadno slična, osim što je vrednosni predznak drastično izmenjen. Jedine dve reči koje širom globusa danas nepogrešivo asociraju na Srbiju glase ovako: Slobodan Milošević. Svojom istorijskom "veličinom" - a u ovakvom poretku stvari veličina vladara se meri količinom zla koje je počinio - on je natkrilio sve drugo i sve druge; pridev "srpsko" u globalnoj (pod)svesti miliona danas gotovo ne postoji izvan zone zračenja pojma "Slobodan Milošević". Ako, dakle, neko nekada bude reklamirao srpske grejalice po Tajvanu, ne bih se čudio da upotrebi mrgodni Miloševićev lik (recimo iz faze "volim i ja vas") kao, što kažu Slovenci, razpoznavni znak zemlje porekla, i to čak mnogo vremena nakon okončanja njegove političke ere. Bilo bi, razume se, neukusno i pretenciozno praviti jeftine paralele između Miloševića i čoveka koji je zapalio Evropu i pola sveta, i svako ko ovo tako shvati sam je kriv za ševrdanja svoje imaginacije. Ovde se radi o odmeravanju simbola nad kojima niko nema kontrolu. Jednostavno, Milošević je onaj "elemenat razlike" između Nas i svih ostalih. Ovih nedelja i meseci često nailazim po svetskoj štampi, na najneverovatnijim mestima i u tekstovima o temama koje sa Nama nemaju nikakve neposredne veze, na reč "Srbija" kao simbol (koji čitaocu više i ne treba posebno obrazlagati) nečega zatvorenog, zatrovanog, beznadežno propalog usled vlastite (auto)destruktivnosti. Takođe, pojam "Slobodan Milošević" počinje sve više da se odvaja od stvarnog čoveka koji se tako zove, i postaje samostojeći Simbol, opisna imenica koja se može tretirati kao najteža zamisliva uvreda; političari su po belom svetu, po prirodi svog zanata, navikli i oguglali na svakakve uvrede i diskvalifikacije, ali kada nekoga javno nazovete slobodanom miloševićem, srušili ste sve mostove za sobom: to se pamti do kraja života.

Imena i likovi Vladara kao simboli nikako nisu nevini i bezazleni; kada jedna zemlja katastrofalno skrene s puta, odsjaj njenog skretanja ostaće u masovnoj svesti dok god su živi ljudi koji to pamte. Tako će i Srbija dobar deo XXI veka provesti u uveravanju ostatka kosmosa da je ona (sada) nešto drugo od ćubaste personifikacije njenog najdubljeg moralnog pada u istoriji. Sve dok se neki tajvanski pametnjaković ne doseti da "originalno" izreklamira srpske grejalice.