Žene i sport

Uljezi u pabu

Zauvek su prošla vremena kada je sportsko navijanje bilo ekskluzivno muški teren. Ali, šta to znači za nove odnose među polovima? Kolumnistkinja Barbara Elen ima svoju teoriju

U današnje vreme žene su cool po pitanju muškaraca i sporta. Dobro obaveštena milenijumska riba zna da će dan kada žena uspe da odvoji muškarca od fudbala biti onaj dan kada shvati kako da ga dovede do devedesetominutnog orgazma. To joj čak više i ne predstavlja problem. Većina žena bi se, u stvari, složila da ima nečega veoma sumnjivog u muškarca koji ne voli fudbal.

Izvinite, vi osetljive poetske duše, ali to je generacijska stvar. Muškarac koji ne voli fudbal u današnje vreme može proći samo kao pomalo čudan, nimalo seksi i slabić. U stvari, kad je već kod toga, mogao bi i da prizna da ne voli cirku, seks i brzu vožnju i da napiše na čelu velikim slovima: "Ja sam očajno dosadan i ne zaslužujem da spavaš sa mnom."

Moderna devojka ne želi pećinskog siledžiju pored sebe, ali ne želi ni plačipičkastog uobraženka. E, tu se pojavljuje današnji rekonstruisani ljubitelj fudbala: običan, pristojan, obrazovan momak koji je, na sreću, u kontaktu sa svojim unutrašnjim huliganom.

Jedno je sigurno - muško/ženski sukob oko sporta toliko se ublažio da je skoro nestao. Žene se više ne dure i ne osećaju se napušteno kada je u toku neki veliki šampionat. Ne bi im palo na pamet da se prepiru oko toga da li je na njih red da gledaju sapunicu ili "limunadu" sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi. Godine 1999. ženama više nije čudno što su muškarci opsednuti sportom - one misle da je to normalan, čak poželjan oblik ponašanja.

To što su mnoge mlade žene verovatno gledale nedavne susrete Engleske i Škotske na velikim ekranima u pabovima, natežući pivo i poluksenofobično skandirajući rame uz rame sa muškima, mogli bismo shvatiti kao znak da je došlo vreme muškarača. Stoga bi bilo ironično posumnjati da su ti isti muškarci verovatno stajali tamo potajno priželjkujući da te iste žene ne budu tako oduševljene i preduzimljive, i priželjkujući možda da jednostavno odu kućama i gledaju "limunadu" sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi. Da se ponašaju kao što su se nekad ponašale pristojne ženske.

Je li moguće da se klatno previše zaljuljalo? Kada sam bila mlada i naivna, iskreno sam verovala da muškarci vole da gledaju sportske događaje u mešovitom društvu. A možda su i voleli, jer je tada to bilo neobično. U današnje vreme žene su se bacile na fudbal, ragbi i sve drugo što podrazumeva muškarce u šortsevima, tako da muškarci više ne mogu sport smatrati svojim.

To je izgleda stvar privatnosti polova. Za mnoge muškarce jedna od lepota sporta bila je to što je spadao u njihov tajni svet, tajnovitiji čak i od seksa. (Kod žena je taj svet ginekologija.) Danas se muškarci moraju navići na to da se "suknja" pojavljuje na mestima koja su nekada spadala u isključivo muško okruženje.

Razgovarala sam sa nekolicinom muškaraca, i oni nisu oduševljeni time. Jedan prijatelj mi se žalio da više ne može da gleda utakmicu a da se ne sapliće o gomile kikotavih sekretarica koje se pretvaraju da znaju šta je ofsajd. Još jedan muškarac mi je rekao da se nedavno vratio s posla i zatekao svoju devojku kako gleda ragbi psujući kao lučki radnik.

Stariji muškarci smrknuto gunđaju o navijačima na kratke staze, kao da žude za starim dobrim vremenima kada je muški ljubitelj sporta morao da brine samo o tome što će mu žena zvocati, a Linda Li-Poter reći da odraste. Mlađi muškarci samo izgledaju zbunjeno.

Dok je muškarac devedesetih verovatno proveo čitav svoj život, od kolevke pa do omiljenog paba, plaćajući danak sportu i uranjajući sopstvenu dušu u njega, žena devedesetih se probila na mišiće na kraju, kada je sve išlo dobro i kad je biti ljubitelj sporta postalo moderno i lako. Faul-igra po svačijem kriterijumu.