Mitrohinov arhiv (6)

Praško proleće Jurija Andropova

Sveobuhvatna operacija KGB-a "Progres" (špijuniranje saveznika iz Istočnog bloka) rođena je u Čehoslovačkoj početkom 1968, da bi se kasnije raširila na Poljsku, Mađarsku, Bugarsku i druge zemlje. Čini se da je uloga Andropova u donošenju odluke o oružanoj intervenciji protiv "praškog proleća" bila odlučujuća u Politbirou KPSS-a

Zemlje Istočne Evrope u koje je komunizam došao na sovjetskim tenkovima bile su punih pedeset godina izvor teških glavobolja u KGB-u, u tolikoj meri da su se neki stariji kadrovi prisećali one Berijine ideje iz 1953, između Staljinove i sopstvene smrti - da bi najpametnije bilo okanuti se satelitskih država i čuvati socijalizam samo u jednoj zemlji, SSSR. Pobedonosni generali Crvene armije tada su odbili i samu pomisao na tako nešto. Nedovoljno uvereni u lojalnost "bratskih službi", čekisti su imali svoje puteve i načine za procenjivanje "političko-bezbednosne situacije". Vasilij Nikitič Mitrohin imao je uvid u stotine takvih izveštaja.

ROK DEVIJACIJE: Početkom šezdesetih godina počinje da raste zabrinutost u Moskvi zbog "ideoloških skretanja" u satelitskim zeljama: KGB zapaža sve veću popularnost kratkotalasnih radio-mreža kakve su BBC, Glas Amerike, Radio Sloboda i Radio Slobodna Evropa; građani istočnih zemalja sve više putuju na Zapad; rokenrol i ostali štetni uticaji su u porastu. KGB je imao neku svoju metodologiju merenja "štetnih uticaja" i njihovih pokazatelja, koja je nekako kombinovala fenomene toliko različite kakvi su sklonost zapadnoj pop muzici s jedne, ideološke devijacije s druge i politički vicevi s treće strane. Statistike radi, to je trebalo nekako kvantifikovati, pa je neko to i radio. Rezultat je, na primer, izveštaj o tome kako je u Mađarskoj 1965. bilo 87.000 "štetnih stavova i neprijateljskih činova" među omladinom. Broj je opao na 68.000 u 1968. i ostao tu tokom naredne decenije; uznemirijući detalj bio je da je 30 odsto tih pojava primećeno u članstvu komunističke omladine...

Opsednuti pratnjama iz kulture i umetnosti kao i svi komunisti, analitičari KGB-a uočavali su "nezdrave tendencije" ka "ideološkoj koegzistenciji sa neprijateljem", a naročito sklonost ka čitanju opasnih knjiga. Jedan izveštaj kao najopasnije knjige pominje Đilasovu "Novu klasu" i dela Fridriha Ničea.

Dok se KGB tako bavio knjigama i pesnicima - što svojim, što tuđim - u Čehoslovačkoj se nešto počelo da pomera. Zanimljivo je da ČSSR nije bio u središtu pažnje KGB-a do 1967: na Antonjina Novotnog, tadašnjeg lidera, u Moskvi se gledalo kao na matorog i dosadnog staljinistu i anahronizam iz pedesetih godina. Krajem 1967. Brežnjev je otišao u Prag na poziv Novotnog, koji ga moli za pomoć protiv mlađih komunista namernih da ga penzionišu; Brežnjev je odbio da ga zaštiti. Izbor 46-godišnjeg Aleksandra Dubčeka za novog generalnog sekretara KP ČSSR, 5. januara 1968, nije uzbudio ni Moskvu, ni Centar: Dubček je odrastao u SSSR, diplomirao na Visokoj partijskoj školi 1958. i zvali su ga "naš Saša". Čak i kad je u Čehoslovačkoj počela i živnula kampanja za "socijalizam sa ljudskim likom", KGB je pretpostavljao da su Dubčeka izmanipulisali "buržoaski elementi" u KP Čehoslovačke. Dubčeku je, pak, bilo jasno da će Moskva upotrebiti i silu da skrši bilo kakav pokušaj reformi u Čehoslovačkoj. Iz Mitrohinovih papira, međutim, vidi se da su Brežnjev i premijer Kosigin imali ozbiljne sumnje oko toga je li pametno intervenisati.

TAKTIKA "PROGRES": Intervenciju je prvi predložio ukrajinski partijski sekretar Pjotr Šeljest, već 21. marta 1968, na sednici Politbiroa KPSS-a. Predsednik KGB-a Jurij Andropov žestoko ga je podržao: pozivajući se na svoje iskustvo sa Mađarima 1956, Andropov je savetovao brze "konkretne mere", kombinaciju vojnog i obaveštajnog pristupa. Tako je i bilo.

Obaveštajni pristup Andropov je zasnovao na dve linije: na pouzdanim drugovima u čehoslovačkoj službi StB i na iskusnim "ilegalcima" KGB-a pod lažnom zastavom "zapadnih simpatizera" čehoslovačkih reformista. Tako je rođena nova taktika koja će kasnije prerasti u operaciju "Progres". Do tada su "ilegalci" na teritoriji Bloka radili samo prema zapadnim turistima, tražeći moguće kandidate za regrutovanje. Po prvi put su "ilegalci" u "bratskoj socijalističkoj zemlji" upotrebljeni u većem broju i za istovremeno prikupljanje informacija i aktivne mere tek tokom Praškog proleća 1968. Predstavljali su se kao zapadni novinari, turisti, poslovni ljudi, studenti i levičari skloni čehoslovačkim reformama. KGB je pretpostavljao da će "kontrarevolucionari" lakše komunicirati sa zapadnim simpatizerima nego sa građanima "narodnih demokratija". Unutar Prve glavne uprave (spoljna špijunaža) KGB-a broj ljudi upoznatih sa tom operacijom bio je u prvo vreme veoma ograničen: operativna dosijea stajala su u kancelariji načelnika Uprave S (ilegalci) gen. Anatolija Lazareva dok se operacija nije proširila.

Od prvih dvadeset "ilegalaca" poslatih u Čehoslovačku 1968. barem sedam je imalo zapadnonemačke identitete; troje su bili lažni Austrijanci; još troje lažni Britanci; dvoje lažni Švajcarci; jedan lažni Libanac i jedan lažni Meksikanac. Po naređenju Andropova, petnaestoro ih je već do 12. maja 1968. bilo na terenu, više nego što je ikada KGB u tako kratkom roku infiltrirao u bilo koju zapadnu zemlju. Dobili su novac da iznajme stanove i po 300 dolara džeparca, uz potrebne operativne troškove.

Andropov je takođe proširio sastav legalne rezidenture u Pragu na diskretan način: pored odeljenja za vezu u StB-u, otvorio je tajni centar u sovjetskoj ambasadi i tu doveo zamenika načelnika Prve glavne uprave Borzova. Posao obe legalne rezidenture bio je da identifikuju i uvežu "pouzdane elemente" u KP Čehoslovačke radi formiranja kvislinške vlade posle okupacije i radi saradnje do okupacije. Na njihovoj listi najpouzdanijih bili su Alojz Indra, Jozef Lenart, Drahomir Kolder i Vasil Bilak, kao i bivši ministar unutrašnjih poslova Rudolf Barak, smenjen i uhapšen 1962, zvanično zbog pronevere, a u stvari zato što je skupljao kompromitantne podatke o Novotnom. Sa prvom četvoricom bilo je lako uspostaviti kontakt i saradnju, ali Barak je tek nedavno bio pušten iz zatvora, pa su za njega zadužili "ilegalku" Galinu Linickuju, kodno ime "Ala", sa švajcarskim pasošem na ime Marija Verner. Personalni dosije KGB-a opisuje "Alu" kao "suviše seksualno stimulisanu" i "ne baš porodičnu osobu".

AGENTI I SABOTERI: Glavni posao - infiltracija među "kontrarevolucionare" - poveren je timu od pet agenata "ilegalaca". Njihovi zadaci bili su da se zbliže sa nosiocima reformističkih ideja u: Udruženju književnika (Eduard Goldštiker, Jan Prohaska, Pavel Kohout i Milan Kundera); novinama nezavisnijeg tipa, kakve su bile "Literarne listi", "Svobodne slovo", ali i partijski organ "Rude pravo"; na radio-televiziji (Jirži Pelikan); na Karlovom univerzitetu, naročito na katedri za filozofiju i u studentskom pokretu; u društvu bivših političkih zatvorenika K-231 (po članu Krivičnog zakona za neprijateljsku delatnost) itd. Ti će agenti postići izvesne rezultate.

U međuvremenu je lokalna služba bezbednosti StB postajala sve nepouzdanija sa tačke gledišta moskovskog Centra. Prvomajska parada u Pragu 1968. nije više nimalo ličila na ono na šta su navikli. Naprotiv, bio je to spontan i masovan izraz podrške Dubčeku i njegovoj ekipi; pojavili su se transparenti kao "Sa SSSR večno - i ni dana duže!" i "Živeo SSSR - o sopstvenom trošku!". U Moskvi je zavladala panika: bila je to "kontrarevolucionarna provokacija" koja je pokazala kako je Čehoslovačka Socijalistička Republika u smrtnoj opasnosti. A na čelu organa unutrašnjih poslova sedeo je krajnje nepouzdani Jozef Pavel, koji je - čim je postao ministar unutrašnjih poslova - objavio kako javna bezbednost (VB) i državna bezbednost (StB) više neće biti pod kontrolom Partije nego vlade, a onda je penzionisao većinu starog kadra. Jedan od njih, načelnik StB, prosovjetski nastrojeni Jozef Housek usput je poneo i veću količinu fotokopiranih dosijea i predao ih KGB-u. Kosigin je 10. maja napisao Oldžihu Černjiku, premijeru, jedno ljutito pismo u kome se žali kako su strani "agenti i saboteri" preplavili Čehoslovačku zbog traljave kontrole granica. Ono što nije napisao bilo je da većinu aktivnih agenata i sve sabotere sa zapadnim pasošima čine zapravo "ilegalci" KGB-a. Tog istog 10. maja dvojica agenata, kodna imena "Gromov" (Vasilij Gordijevski) i "Gurjev" (Valentin Gutin), pokušala su da na prevaru kidnapuju dva najelokventnija tribuna praškog proleća: Vaclava Černog i Jana Prohasku. Ideja je bila da ih - glumeći nemačke simpatizere - preplaše od tobožnje opasnosti od tvrdolinijaša i "sakriju" tako što bi ih predali kolegama iz Odelenja V (Specijalne akcije) Prve glavne uprave, koji bi ih u diplomatskim kolima odvezli u Istočnu Nemačku. Ako bi se opirali, "specijalne supstance" bile su predviđene. Ispalo je, međutim, da Černi neće da se sakriva, jer je preživeo već sve moguće progone i ne plaši se, a da Prohaska govori samo češki, koji poliglota "Gromov" slučajno ne zna...

AMERIČKO ORUŽJE - RUSKO PAKOVANJE: Druga linija rada "ilegalaca" KGB-a u Čehoslovačkoj bile su aktivne mere: psihološko-propagandna dejstva koja bi opravdala predstojeću vojnu intervenciju. Predstavljajući se kao zapadni simpatizeri reformi, "ilegalci" su pokušavali da uvere novinske urednike, novinare i političke aktiviste da objavljuju napade na SSSR i druge provokativne tekstove. Pokušavali su da reformiste dovedu u vezu sa nepostojećom "tajnom organizacijom" i uvale im oružje i eksploziv. Kad to nije uspelo, u julu mesecu "ilegalci" su podmetnuli jedno "tajno skladište" američkog oružja u blizini granice sa Zapadnom Nemačkom. "Pravda" je 19. jula objavila slavodobitan članak o "otkriću oružja u ambalaži sa oznakama 'Made in USA', prokrijumčarenog u ČSSR od strane revanšista i pristalica starog poretka". Takođe je objavljeno da se SSSR dočepao "tajnog plana" SAD za obaranje komunističke vlasti u Pragu (što objašnjava odakle svoje ideje crpu Šešelj, Bojić i Marković). Štampa ostalih zemalja istočnog bloka odmah je proglasila da su stotine skladišta oružja otkrivena u Čehoslovačkoj. Tako je pripremljen čuveni sastanak sovjetskog i čehoslovačkog rukovodstva u Čierni nad Tisou. Česi se nisu dali zastrašiti, a Jozef Pavel obavestio je Politbiro i Vladu da je skladište oružja "provokacija": oružje jeste bilo američko, iz Drugog svetskog rata, ali je za ambalažu utvrđeno da je sovjetskog porekla. Optužbe da su se K-231 i još neke organizacije povezale sa zapadnim obaveštajnim službama proverene su i pokazale su se kao izmišljene. Najgori udarac tim "aktivnim merama" KGB-a u Čehoslovačkoj stigao je, međutim, od Olega Kalugina, šefa političko-obaveštajnog sektora rezidenture KGB-a u Vašingonu: on se dočepao (preko jednog agenta) "apsolutno pouzdanih dokumenata" iz kojih se vidi da ni CIA, niti bilo koja druga zapadna agencija nemaju veze sa čehoslovačkim reformistima oko Dubčeka. Kalugin će kasnije, na svoje veliko iznenađenje, otkriti da je njegov izveštaj o tome sakriven. Naređenje Jurija Andropova bilo je da se u Bloku stvori strah da bi Čehoslovačka mogla postati žrtvom agresije NATO-a ili državnog udara.

Na sastanku u Moskvi 18. avgusta Varšavski pakt doneo je odluku da izvrši invaziju na Čehoslovačku.

(nastaviće se)