Lavlje srce

Ni najstariji Homoljci - a oni baš znaju da budu dugovečni - ne pamte da su se šakali u ovom inače pitomom delu Srbije toliko osilili: dosad su zaklali neustanovljen broj prasadi, koza i drugih predstavnika sprske faune (samo na salašu Jovana Ninkova stradalo je pet koza i nekoliko prasadi). Za neke masakre postoje očevici i materijalni dokazi, u mnogim mestima nedaleko od Požarevca osnovano se sumnja da iza pokolja stoke stoje upravo ovi mesožderi iz familije kojota, hijena i australijskog dinga. Šakali su, kako tvrde meštani sela Ostrva, najopasnije životinje jer im je kvalitet mesa ispod svake kritike, krupniji mesožderi koji su se doskora hranili šakalima i time koliko-toliko kontrirali šakalskom natalitetu prosto ih se gade, što su potonji jedva dočekali.

Članovi lovačkog društva iz Ostrva likvidirali su dvadesetak šakala, ali se neustreljeni šakali takoreći naočigled seljaka pa i lovaca pare, a samim tim i razmnožavaju popunjavajući stalno svoje redove; do pravog divljanja ovih i inače divljih životinja došlo je upravo nakon agresije na našu zemlju pa se govorka i o specijalnoj vrsti zoološkog rata, odnosno o šakalima koji su iz vazduha ubačeni na našu teritoriju: čobanin koji je želeo da ostane anoniman (i ostaće) pričao je nedavno na slavi Sv. Aranđela kako je našao sedam padobrančića taman tolikih da na travu spuste teret od deset-dvanaest kilograma, na svim padobranima gurtne i konopci su bili pregrizeni, otisci zuba - identični onima koji su nađeni na zaklanim domaćim životinjama.

*

Nekoliko kilometara odatle, na planini Radan, živi i radi dvanaestogodišnji Jovica Bećirović. "Večernje novosti" [1. decembar, str. 41] predstavljaju čitaocima neustrašivog mališana koji protivno Zakonu o obaveznom osnovnom školovanju već drugu godinu ne ide u školu nego uteruje vukovima strah u kosti, a sve zato da bi stado njegovog poslodavca Miodraga Damjanca ostalo, kako novinar reče, "uvek sito i na broju".

DEČAK LAVLJEG SRCA je zapravo crnoputi Jovica koji svakodnevno čuva šezdesetak ovaca, pet krava i jednog bika: Sam samcit u šumi, bez ovčarskog psa, naoružan je samo prutom jer mu je tojaga još teška, i "koltom", čije je "burence", umesto metka, popunjeno - kapislama!

I u Leskovcu se čak pročula priča o dečaku sa Radana. Jer, kada bi na njegovo stado krvožedne zveri jurišale, on bi glasom i pucnjavom iz "kapislarca" uzvraćao terajući ih u beg povijenog repa!

Shvativši da ima temu, novinar maloletnika zapitkuje odnosno intervjuiše, zar ga nije strah, ne, mali smatra da bi kurjaci trebalo da se plaše (što ovi očito i čine), žurnalista istrajava: Ipak, zveri deluju jezivo?, na šta Jovica predusretljivo kaže: Gadne su. Oni očnjaci, pa oči...

Tu reporter napušta upravni govor i samostalno opisuje kako su u susednoj mahali neidentifikovani kurjaci rastrgli ovna vrednog dvesta maraka (vl. Milomir Novović), navodi da su Kevi Mitić pripadnici možda istog tog a možda i drugog čopora pojeli ovcu neodređene novčane vrednosti, dok su nekima zveri naprosto ispraznile i pojate i svinjce. Meta su, dakle, i sitna i krupna stoka. Samo je Jocino stado nedodirljivo.

Shvativši da je crnoputi vragec od neporecive koristi poslodavcu, novinar pita i kolika je ovome plata, ali shepherd of the year ume da čuva poslovnu tajnu isto kao i povereno mu stado, tako da prenumeranti "Novosti" ne znaju kolika je cena dečjeg rada na Radanu. Ispostavlja se da Jovica zna ćirilična slova, tako da će u trenucima dok stado bude plandovalo moći da pročita svoju biografiju u novinama, voleo bi da ide u školu, ali mora da radi pošto je stub osmočlane porodice...

Razgovoru nikad kraja, reporter se odlučuje da priču sam zaokruži kao što ju je i počeo: Neobičan intervju na planini iznad Bojnika, po ko zna koji put prekinuše krave, po koje je morao da trči u šumu. Nogama laganim, dete prosto leti krajolikom. Tako svakodnevno do zalaska sunca. Nema zdravstvenu knjižicu, kao ni Rolanovog roga da dozove u pomoć. Na rastanku, primetismo vuka kako zamače u šumu. Čiji li će brav završiti u njegovim čeljustima? Jocin sigurno neće.

Da se kurjak koji zamače u šumu kojim slučajem bio ustremio na dopisnika "Novosti", Jovica bi morao da interveniše, to bi mu donelo titulu najplemenitijeg Jugoslovena, a onda bi krenulo sve kao u bajci: postao bi poznat, vanredno bi polagao propušteno gradivo i, mic po mic, SO Požarevac angažovala bi ga da se već jedared razračuna i sa šakalima na koje, eto, umalo da zaboravimo.