Srbija u razbijenom ogledalu

Rok ističe, ponavljači

Nije najvažnije da li će opozicija sakupiti dovoljno ljudi na ulici, nego da li će konačno nadmašiti jakog protivnika i pokazati se sposobnom da izvede izbornu promenu na koju se bezuspešno čeka punih deset godina

Ove nedelje ističe desetodnevni rok u kome je opozicija trebalo da dobije odgovor od vladajuće stranke na svoj usaglašeni zahtev za definisanje pravila igre za vanredne izbore na svim nivoima. Savetnik predsednika Srpskog pokreta obnove (SPO) Ognjen Pribićević izjavio je 5. decembra u intervjuu kragujevačkoj televiziji "Kanal 9" da će Vuk Drašković pozvati opozicione stranke, medije, sindikate, kao i nezavisne i nevladine grupacije na dogovor, ukoliko vlasti do četvrtka ne odgovore na zahteve opozicije o izbornim uslovima i raspisivanju izbora na svim nivoima; da će vladajuća partija pokušati da odgodi odgovor na zahtev opozicije o izborima tako što će opet napraviti "neku malu komisiju" koja treba da se bavi tim pitanjem narednih mesec ili dva, ali da SPO neće čekati već će "adekvatno reagovati".

Niko sa sigurnošću ne može da prognozira na kakav bi odjek mogao naići novi poziv na proteste protiv režima. Prošle nedelje, kada je u Nišu bio uhapšen direktor toplane, inače funkcioner SPO-a, bio je upućen jedan dramatičan poziv članstvu SPO-a da izađe na ulice i da ga oslobodi. Sakupilo se desetak hiljada ljudi, po oceni organizatora, a onda je stvar splasnula jer ni vlast nije htela da se dalje igra, pa je uhapšenog pustila.

Dosadašnje akcije opozicije očito nisu fascinirale vlast, koja se ne ponaša kao da je stisnuta uz zid, naprotiv, stavlja do znanja da će raspisati izbore kad to njoj bude odgovaralo. Preko radikala i julovaca režim održava pogromašku atmosferu, satanizuje protivnike i pokušava da bar nekog od oponenata uguši.

Predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica ocenio je ovih dana da vlasti, ali i pojedine opozicione stranke "svesno ili nesvesno", svojim akcijama odlažu vanredne izbore na svim nivoima u Srbiji. Da je Srpski pokret obnove umesto nekoliko stotina zakona Skupštini dostavio predlog deklaracije u kojoj se vladajuće stranke pozivaju da se jasno opredele - da ili ne za izbore - odgovor vlasti bismo imali već 9. novembra, kada je zasedala Skupština Srbije. Ni Savez za promene (SZP) svojim predlozima o formiranju prelazne vlade Dragoslava Avramovića ne doprinosi bržem raspisivanju izbora, smatra Koštunica. SZP pokušava da formira prelaznu vladu zasnivajući je na legitimnosti koju bi ona imala u inostranstvu, no svaka takva vlada mora pre svega da bude efikasna i legitimna na domaćem tlu.

Koštuničino zapažanje verno odražava stanje na političkoj sceni - svi pomalo liče na đaka pred ispit iz matematike, morao bi da uči a on jede, svađa se s bratom, sluša muziku, nešto crta... SZP istrajava u svojim protestima računajući još sa učinkom nepoznate sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. SPO se još koncentriše na slučaj atentata na Vuka Draškovića i tuži sudu šefa državne bezbednosti.

Za opoziciju i nije najvažnije sa koliko će ljudi izaći na ulicu, nego da li će ubediti javno mnjenje u to da je moguća brza izborna promena i da li će regrutovati i pripremiti svoje aktiviste za tako važan poduhvat; da li će, napokon, shvatiti da protiv sebe imaju profi igrače - drugim rečima hoće li opozicija pokazati da je tehnički spremna za takav poduhvat.

TRI SONDAŽE: Istraživač javnog mnjenja Srđan Bogosavljević, kao gost Pres kluba prošlog ponedeljka (6. decembar), konstatuje da sondaže javnog mnjenja koje je on tri puta radio u toku ove godine pokazuju da ovde ipak nema ničeg bitno drugačijeg u odnosu na prethodna vremena, već da je ovde samo sve bitno drugačije "u odnosu na prostor", u odnosu na druge zemlje. Bogosavljević zapaža "pesimizam onih koji nisu na vlasti", a da se istovremeno ni iz jednog podatka ne čita optimizam vladajuće strukture: "U normalnim zemljama kad neko ukrade 100.000, drugi su oštećeni za 100.000; kad neko ovde ukrade 100.000, drugi su oštećeni za nekoliko miliona...", kaže Bogosavljević.

U Bogosavljevićevim sondažama (jedna u martu, pred bombardovanje, jedna u septembru i jedna u novembru) registruje se, doduše, permanentan pad najjače koalicije SPS-JUL (ona je imala podršku 23 odsto birača u sondaži pred bombardovanje, oko 18 u septembru; da bi u novembru imala oko 16 odsto. Razlog za pesimizam opozicije je što je SPS i dalje najjača grupacija na političkoj sceni Srbije. Ovom podatku treba dodati i to da se radikali u Bogosavljevićevim sondažama vrte između 4 i 5 odsto, što ide uz konstataciju da su radikali jedina stranka koju ankete ne mere tačno sondažama, što znači da je njihova snaga verovatno veća.

SPO pokazuje veliku stabilnost oko 7 odsto u septembru i novembru, i nešto lošiji rejting u martu.

SZP je u Bogosavljevićevim sondažama napredovao u odnosu na sondaže iz marta - u septembru je ova grupacija imala 17 odsto podrške; a u novembru je pala na 14,2. Kad anketari pitaju za koju stranku ispitanik želi da glasa, članice koalicije SZP u zbiru imaju 6,7 ili 8 odsto, dakle dva puta manje nego što se dobija kad se u listu odgovora uključi koalicija.

Zbirno gledano, ipak ima jedna indicija koja govori da bi ovde uskoro moglo biti i nekih novosti. Prvi put je u istraživanjima opozicioni blok nešto jači od vladajućih stranaka - vladajuće strukture sakupljaju 22,3 odsto, a opozicione mogu računati na 27,3 odsto biračkog tela, ali u opozicionom bloku čak oko 6 odsto glasova moglo bi se rasuti zbog toga što jedna grupa partija ne bi mogla da pređe cenzus. Uticaj vladajuće koalicije, dakle, slabi u odnosu na opoziciju, ali je problem u tome što rascepkana opozicija ne može da pobedi na izborima.

Veliki broj (oko 40 odsto) izborno neopredeljenih, po Bogosavljeviću, razlog je za aktivizam stranaka i pesimizam onih koji navijaju za promene. "Neodlučni" su kao grupa mekani, "jedva su se odlučili da budu neutralni", "oni su tu negde", relativno siromašni, među njima dominiraju razočarani birači SPS-a i SRS-a ali su ipak još bliži radikalima i socijalistima nego opoziciji, još gledaju vesti RTS-a... Oni su jedina grupa u kojoj su zastupljene sve starosne dobi.

Oko 10-15 odsto birača ne izlazi na izbore.

Na pitanje "Kakva je situacija", radikali kažu da ne znaju. Taj odgovor: "Ne znam!" za istraživače je jedna od najinteresantnijih misterija. U Sloveniji je rađena studija pod naslovom "I don't know!".

Neodlučni glasači takođe nemaju stav u kom pravcu sve ovo ide, nisu zainteresovani za politiku, a u kom pravcu ide politička situacija vidi se i po nedavnom istraživanju lista "Vol strit džornal" - od 12 kriterijuma Jugoslavija je u njih 7 izrazito poslednja među 27 zemalja Istočne Evrope, a po tri kriterijuma - pretposlednja. Jedino glasači SPS-a tvrde da se ona kreće u dobrom pravcu.

(Ovde dobro leži Gabrijel Garsija Markes iz "Jeseni patrijarha": "Svestan da se nešto u njegovom životu ima desiti svakog trena, prekidao je spore partije domina i pitao generala Rodriga Agilara kako stoji stvar sa ovim našim sranjem, burazeru, situacija je u našim rukama, generale, u zemlji je zaveden mir...")

ČVRSTI STUBOVI: Jovica Trkulja, politikolog s Pravnog fakulteta, nakon zbivanja u proleće i leto 1999. u vreme euforije velikih nada i očekivanja, kada su gotovo svi govorili da je odlazak Slobodana Miloševića samo pitanje vremena, izrekao je jeres da su koreni režima mnogo dublji nego što izgleda i da bi stvar mogla potrajati. On i sada (Pres klub, 6. decembra) pesimistički ocenjuje da je nakon bombardovanja Jugoslavije jasno da neće biti lako skinuti ovaj režim sa vlasti, te da do toga neće doći ni uličnim demonstracijama, ni vojnim pučem, niti treba očekivati da će se unutar SPS-a desiti nekakav preporod.

Srđan Bogosavljević uočava da se javno mnjenje vezuje za oligarhiju koja je ušla u institucije sistema, institucije su u potpunosti odane vladajućem režimu, one nisu državne one su režimske i svaki napad na režim proglašava se antidržavnim. To je nasleđeno iz prošlog sistema, ali je ovde veoma efikasno - Narodna banka, vojska, policija i jedan u suštini ne tako nesposoban aparat, kako ljudi vole da prikažu, koji ima veliko iskustvo i dugo je na vlasti, važan su oslonac režima koji šalje i emituje jasne signale javnom mnjenju. Važan oslonac režima su i mediji. RTS i Pink koji pokrivaju celu teritoriju mese javno mnjenje kako to odgovara onima koji uređuju RTS i Pink. Doduše, u Srbiji radi preko 100 TV stanica i preko 500 radio stanica... Neobavešteni stranac bi pred tim brojevima zaključio da u Srbiji postoji medijski pluralizam, a da u tome onda mora biti i malo demokratije, što u nekim gradovima centralne Srbije i jeste slučaj. Međutim, u Srbiji se jako malo čita. Na novine se u Srbiji troši mesečno 4,4 marke po stanovniku.

Jedan od stubova režima, po Bogosavljeviću, jeste međunarodna birokratija (međunarodna zajednica nije ništa drugo nego međunarodna birokratija): "Nema više nekih milenijumskih vekovnih i sličnih projekta. Projekti međunarodne zajednice vezani su za njihove mandate, veoma su užurbani, kratkih horizonata, iako postoji neka doslednost u tome. Međutim, uvek su ograničeni izbornim procedurama u nekoj zemlji... Odatle proizilazi često nedosledno ponašanje međunarodne zajednice, a to onda daje mogućnost da se ovde preko medija manipuliše i pokaže kako je, eto, moguće etničko čišćenje Srba na Kosovu, kako je reakcija bilo kad su Srbi nešto pokušali na Kosovu, a nije bilo reakcije kad su Hrvati radili što su radili u Krajini... Daje se mogućnost za jednostrane, često čak i tačne informacije, ali često plasirane na način koji mnoge stvari ovde opravdava."

MOĆAN APARAT: Činjenica je da vladajuća partija nije platila cenu glasačima za poražavajuće vođenje države; da se nije ni raspala, ni bitno okrnjila. Politikolog Dijana Vukomanović kaže da treba razdvojiti ulogu i harizmu Slobodana Miloševića od uloge i čvrstine jedne partijske strukture kakva je SPS, koja nije izgrađivana od '89, nego je izgrađivana decenijama. Jedna od njenih poenti glasi da februara meseca 2000. godine SPS neće održati svoj četvrti redovni kongres nego će to biti u stvari 15. kongres jedne partijske strukture i njene nomenklature. Poslednji kongres pod starim imenom ova nomenklatura je održala 1989, kada je tadašnji SKS održao svoj 11. kongres i dao zeleno svetlo za stvaranje višestranačkog sistema, naravno ne po svojoj volji nego sledeći trendove u regionu. Za razliku od drugih kompartija, SPS nije bio bitno okrnjen - oko 40 odsto članova ostalo je u SPS-u koji je 1991. brojao 500.000 članova u odnosu na 1989. kada ih je bilo 840.000. Sada oni kažu da imaju oko 600.000 članova.

Dijana Vukomanović uočava da čvrstinu SPS-a čine lojalni aparatčici, profesionalni partijski menadžeri koji ideologiju operacionalizuju na delu. Ona smatra da će SPS verovatno ostati čvrsta politička snaga na političkom polju Srbije i posle eventualne voljne ili nevoljne demisije Slobodana Miloševića, koja neće biti ključna za sudbinu SPS-a: "Nije moguće očekivati da će nakon ovih deset godina na političkoj sceni Srbije biti regrutovan novi vođa, kao što je to bio Milošević, ni iz redova SPS-a ni iz redova opozicije. Mobilizirajuća harizma za političku akciju istrošena je ovim turbulentnim vremenima, kada je ona dovedena do krajnosti sa najgorim mogućim ishodom - kao što su rat i razaranje." Unazad nekoliko godina, konstatuje Vukomanovićeva, funkcioniše sprega vladajuća partija-vojska-policija. U vreme masovnih protesta 1996. u jednom istraživanju javnog mnjenja Instituta društvenih nauka proučavano je kako građani vrednuju institucije - te '96. godine, dakle u vreme masovnih protesta, na prvom mestu je bila vojska, na drugom predsednik Milošević, na trećem policija - tu nema ni skupštine, ni vlade, ni opozicije. Dijana Vukomanović ocenjuje da SPS i Slobodan Milošević nisu sami svojom voljom ojačali ulogu vojske i policije na političkoj sceni Srbije već da su, paradoksalno, tu spregu ojačali najpre UČK, odnosno NATO.

Ona "ide i malo dalje u paradoks" tvrdeći da demokratsku strukturu ne ugrožava samo vladajuća stranka već i opozicione stranke: "Vladajuća stranka se pozicionira kao čuvar demokratske procedure, a procedura podrazumeva zaštitu institucija i prećutni dogovor da nema revanšizma prema poraženom nakon izbora." Lojalnost aparatčika sada je potencirana činjenicom da se 583 imena nalaze na crnim listama. Oni su dodatno podstaknuti na lojalnost i zainteresovani su da se SPS održi na sceni kako bi obezbedili da neće biti revanšizma. Dijana Vukomanović inače konstatuje da je revanšizam, odnosno takvo nekakvo privremeno nepoštovanje demokratske procedure, uspeo samo Nemcima; pokušali su to i u Češkoj, takozvanom "politikom debele crte", bez uspeha; u Poljskoj, gde to nije išlo slavno..."

Ona pretpostavlja da se unutar SPS-a već razmišlja o postmiloševićevskoj eri, te da će budući političar na čelu SPS-a verovatno biti čovek koji će nalikovati na reformatora Antu Markovića, a nikako novi harizmatični vođa. Orijentacija ka postepenoj reformi jedina je šansa za opstanak SPS-a, a ta promena verovatno neće imati oblik frakcijske borbe ili puča. Dijana Vukomanović tipuje na menadžere koji bi mogli izvesti transformacije i bezbolno razrešiti političku krizu.

Pitanje je da li se ta lucidna analiza odnosi na neposrednu ili malo dalju budućnost. Suočen s pretkongresnim pripremama vladajuće partije, s retorikom obnove i telegramima opštinskih odbora SPS-a koji Slobodana Miloševića kandiduju za predsednika Socijalističke partije, vaš hroničar ovde intuitivno i bespomoćno opet traži ilustrativni odgovor u Markesovoj "Jeseni patrijarha", a mudrosti čitaoca prepušta da zaključi u kom smo delu tog romana, da li u sredini, kod rečenice: "Vladaću dok ne dođe sledeća kometa!", ili na kraju, gde se govori kako je "svetu objavljena radosna vest da je neumoljivo vreme večnosti napokon isteklo".

Milan Milošević

Urbani radikali