Pozorište i nacionalne teme

U zagrljaju istorije

Deset godina posle Kišove smrti ovde je i dalje aktuelna diskusija o nacionalnoj podobnosti literarne tematike

Nedavno je na nekoj od mnogobrojnih ovdašnjih književnih promocija govornik izrazio neslaganje s činjenicom da se u našoj dramskoj književnosti u poslednje vreme pojavljuju tekstovi čiji su glavni junaci ličnosti iz tuđe istorije. Govornik je, istini za volju tek uzgred, apostrofirao dela koja na literarni način svedoče o životima Alme Maler i Karoline Nojber. I dok je prva (1879-1964) poznata kao supruga kompozitora Gustava Malera, ali i izuzetno uticajna dama koja je zavrtela mozak velikom broju značajnih muškaraca svoje epohe, te prijateljevala s nekim od najznačajnijih umetnika toga doba, druga (1697-1760) će ostati upamćena kao jedna od najznačajnijih pojava u Nemačkoj, no posredno i evropskoj teatarskoj povesti budući da je bila glumica, reditelj i upravnica pozorišta koja je, boreći se za visoke umetničke standarde i dignitet profesije, reformisala teatar svoje domovine, usmerivši ga ka modernim tokovima.

IZMEĐU BORHESA I KARAĐOZA: Pomenutom predstavljaču, kao čoveku iz struke i dugogodišnjem teatarskom delatniku - koji je i kao praktičar ali i na teorijskom nivou imao priliku da se stručno kali i usavršava upravo na mestima gde se gotovo svakodnevno najdirektnije belodano iskazuje delotvornost prožimanja literarnih, teatarskih i uopšte kulturnih uticaja inostranih tradicija s ovdašnjom umetnošću - ne može se prebaciti da ne poseduje odgovarajuća znanja, a još manje se za njega sme reći da je bez adekvatnih iskustava. Delajući u pozorišnim institucijama u kojima se, možda i više i bolje no drugde, potvrđuje istinitost teze da umetnost najbolje rezultate postiže kada nastaje kao amalgam različitosti, on nije od onih kojima empirijski nisu bliski dometi blagotvorne "konfrontacije" bogatstava koja potiču iz kulturnih tradicija raznih naroda, pa mu je samim tim poznato da ne postoje "naše" i "njihove" teme. Jer, kada bi ovakva deoba bila moguća i kada Šekspir ne bi bio naš koliko i engleski, o čemu bi uopšte pisao veliki elizabetanski dramatičar, između ostalog i autor tragedije o mladim ljubavnicima iz Verone, te pisac drame čiji je glavni akter, prestravljen dilemama koje je prepoznao kao iščašeni zglob vremena, unezvereno tumarao zidinama i dvoranama Elsinora, danskog prestonog zamka. Da postoje tematski zabrani u koje se ne sme zalaziti, da li bi Hamletova očajnička konstatacija o Danskoj kao tamnici odzvanjala tokom mnogih vekova i čula se i sada i ovde. A jeku prinčevog glasa i te kako čujemo. Uostalom, kom nacionalnom korpusu pripada literatura Ive Andrića, pa i njegova Prokleta avlija, priča u kojoj slika carigradskog kazamata i njegovog glavnog tamničara Karađoza prerasta u metaforu celokupne ovovekovne stvarnosti, a koja baš ovih dana doživljava još jedno pozorišno uobličenje. Ili kako objasniti u šta sme da se upusti a gde ne sme da prigviri piscu koji je aktere slavne Istorije beščašća, ispisivane u Argentini ili Švajcarskoj - svejedno, ali na španskom, bez po muke pronalazio i na Dalekom istoku i na Divljem zapadu...

Pošto posredi nije neznanje ili neobaveštenost, pa ni pomodarstvo (o kojem bismo, upravo u slučaju ove tematske "parcijalizacije", i te kako mogli da govorimo samo do pre nekoliko godina - kada je bilo veoma važno javno paradirati s primerima koji su afirmisali našu različitost u odnosu na bivšu braću), o čemu se onda radi? Tim pre što ovaj slučaj nije izolovan. Naprotiv, pre će biti da je, premda možda i nehotična greška konkretnog govornika, reč o paradigmi kao rezultanti mnogih napora koji se na raznim stranama ovih dana čine e da bi mi ponovo bili ukrđeni, da bi se još jednom našli svi zajedno među svojima. Opet nam se, dakle, valja prebrojavati. Zato nam, zna se, smeta sve što je strano.

"NAŠI" PROTIV "NJIHOVIH": I tako smo, malo po malo, ponovo dospeli na teren kojim je pre više od dvadeset godina - pa i tada ne po prvi put i nipošto prvi - hodio Danilo Kiš, grmeći na sebi svojstven način, podoban energičnim profesorima koji rđavim đacima drže ko zna koji po redu čas anatomije, podsećajući ih na jednu od prvih a samim tim i najvažnijih lekcija iz oblasti kojom se ovaj pisac bavio a koju su oni, ponavljači, samo pokušavali da upražnjavaju. Grmeo je, i još grmi Kiš, ali nas sada, ipak, s mnogih strana podsećaju na to da namesto Alme Maler imamo, recimo, Milenu Pavlović Barili, a da bi mesto Karoline Nojber u nekoj drami domaćeg spisatelja sasvim zgodno mogla da zauzme i Žanka Stokić. Nema, pri tom, veze što je Jelica Zupanc, pišući o sudbini Malerove, ispričala povest koja blage veze nema s čudesnom umetnošću slikarke koja je u svet otišla iz ovih krajeva. Pa ni što nema dodirnih tačaka između životnih puteva reformatorke nemačkog teatra i jedne od najslavnijih naših komičarki, po čijoj meri je Ben Akiba krojio svoju Živku Popović, poznatiju kao gđa Ministarka, tako da ni autor Karoline Nojber Nebojša Romčević u svojoj drami, u kojoj se bavio odnosom pozorišta i života, nije slučajno "preskočio" Stokićevu i zaronio u nama danas samo naizgled daleki prelaz između XVII i XVIII veka. Ništa od toga, dakle, nije važno, jer treba izaći na crtu junacima naše istorije, našim temama. Ako na tom polju nema onoga o čemu bi autori da pišu, ukoliko stvaraoci te teme i likove ne osećaju kao svoje - tim gore po njih. Neka se napregnu, napnu i napišu nešto autentično naški, za našijence - o nama.

A tu, u zagrljaju domaće istorije i ovdašnjih tema, svima nam je toplije, osećamo se bolje, sigurnije. Međ` našima smo bezbedni kao što je to bio slučaj nedavno na ovdašnjim mostovima s kojih smo prkosili agresoru (dok se ginulo na drugim stranama). Hteli mi to ili ne, opet bi neko da nas zatvori u tamni vilajet, da od nas načini zatočenike univerzuma okruženog neprijateljima, opkoljene neobičnim ljudima, čudnih navika i običaja, koji govore nepoznatim jezicima, oslovljavaju jedni druge stranskim imenima, te svedoče o istoriji koju mi nikako da prepoznamo. U takvoj stvarnosti ne sme da bude naprslina, ne može se tu provući ni Alma Maler, a kamoli nesrećni Gustav sa svojim simfonijama. U tom monolitnom svetu, razume se, nema mesta ni za Švabicu Karolinu. Dovoljno je što nam na žulj s vremena na vreme staju opaki Sterijini Rodoljupci (kao da Jovan Popović nije mogao da napiše samo Kir Janju, pa da se do mile volje smejemo - ako nam je uopšte do smeha - cincarskom tvrdičluku), koje retko stavljamo na repertoar, a i kada to ipak učinimo, još ih ređe igramo.