Vladimir Putin - posle sto dana na čelu ruske vlade

Sve bliže Kremlju

Sve do pojave Putina na položaju premijera, nikada se nije desilo da jedan političar dobije više poena nego svi ostali zajedno

Specijalno za "Vreme" iz Moskve:

Kad je predsednik Boris Jeljcin, na opšte iznenađenje, smenio premijera Sergeja Stepašina i na njegovo mesto postavio Vladimira Putina, a pogotovo kad ga je "pokrstio" u svog naslednika u Kremlju, najviše su se uzbudili ruski liberali. Oni su gotovo listom proglasili da ta "poslednja smena vlade, koja se sastojala u postavljenju jednog pukovnika KGB-a za prestolonaslednika", predstavlja "državni prevrat čiji je cilj da se učvrsti režim lične vlasti Borisa Jeljcina". Od tada je, međutim, prošlo (više od) prvih 100 dana vladavine Vladimira Putina i mnogi su prinuđeni da menjaju prvobitne ocene i odnos prema premijeru, jer se pokazalo da je on znatno više od pukovnika KGB-a, naročito zbog toga što je njegova pojava na političkoj sceni izazvala potres i prave turbulencije na listama popularnosti vodećih javnih ličnosti.

Prema podacima najvažnijih agencija i instituta za ispitivanje javnog mnjenja, rejting Vladimira Putina je dostigao neviđeni nivo. Prema jednima, 48 odsto birača mu daje prednost u odnosu na sve druge kandidate na predsedničkim izborima iduće godine, dok drugi tvrde da bi osvojio 51 odsto glasova - više nego što bi dobili svi ostali kandidati (komunista Genadij Zjuganov, levi centrista Jevgenij Primakov, desni centrista Jurij Luškov i tvrdi liberal Gligorij Javlinski). Posebno je značajan podatak da čak dve trećine stanovnika Rusije ima puno poverenje u Putina.

NEDUGOVEČNI PREMIJER: Ako je Putinov dolazak na čelo vlade bio veliko iznenađenje, njegova dalja sudbina se svima činila veoma predvidiva. Odmah su ga nazvali "privremenim i tehničkim" premijerom čija će vlada potrajati "koliko predizborna kampanja". Zahvaljujući tome, Državna duma nije pravila nikakve probleme i brzo ga je izglasala, pošto on ni za jednu partiju nije predstavljao nikakvu opasnost, niti je ijednoj partiji bila potrebna njegova podrška. A kad je Jeljcin objavio da je Putin njegov izabranik, tj. da će mu pružiti svu moguću podršku u trci za Kremlj 2000. godine, činilo se da je politička zvezda novog premijera bila unapred ugašena. Jer, na šta je mogao da računa političar koga podržava predsednik koji samo što nije otišao i čiji je prestiž pao "niže od kanalizacije"!

Tri meseca kasnije, reljef na političkoj karti je radikalno izmenjen, a novi premijer je postao apsolutni lider među poznatim kandidatima za novog predsednika. Uvek se nađu oni koji će posumnjati u relevantnost (i objektivnost) ispitivanja javnog mnjenja, ali i najsumnjčaviji ne mogu da ne priznaju da Putin uživa veće poverenje nego bilo ko od ostalih pretendenata na mesto broj jedan u Kremlju. Povrh svega, do juče ravnodušno, potom zbunjeno, većina partija i pokreta koji će učestvovati na izborima za novu Državnu dumu (19. decembra) na ovaj ili onaj način pruža podršku Putinu.

U međuvremenu je postalo jasno - a mnogi ni sada u to ne veruju - da se iza učestalih promena ličnosti na čelu vlade (posle Černomirdina i Kirijenka smenjeni su Primakov i Stepašin, koga je nasledio Putin) krije istinska zabrinutost i zainteresovanost predsednika Jeljcina za očuvanje kontinuiteta vlasti. Drugim rečima, on nastoji da nađe ličnost koja će moći da vlada i da sačuva vlast. U svakom slučaju, mogućno je pretpostaviti da je Jeljcin hteo da njegov naslednik bude sposoban da drži vlast otprilike onako kako je on to činio u prvim godinama svog predsednikovanja.

Skeptici kažu da će upravo to biti najveći Jeljcinov promašaj, jer je Putin ličnost bez ideologije i harizme, ni nalik na Jeljcina iz avgusta 1991, kada je posle puča protiv Gorbačova pozivao narod da ustane u odbranu demokratije: "Lice koje ne pobuđuje ni simpatije, ni poverenje, hladan i bezbojan pogled, stisnute usne", tako ga opisuju oni kojima nisu simpatični ni on, ni njegov "pokrovitelj" Jeljcin.

APSOLUTNI MAKSIMUM: Kad je Putin počeo da dostiže i prelazi 20 odsto glasova na "predsedničkim izborima" u sociološkim anketama, to nikoga nije iznenadilo, jer se samo ponavljalo ono što se događalo i njegovim prethodnicima na položaju premijera. I Primakov i Stepašin su posle samo nedelju-dve na tom mestu počeli visoko da se kotiraju. I za to se nalazilo jednostavno objašnjenje: javnost je poslednjih godina željna novog nacionalnog junaka. I kad se pojavi nova ličnost koja budi nadu, kao što je bio slučaj sa generalom Lebedom i, naročito, sa Primakovom, posle dugih meseci krize i zamorenosti praznoslovljem istrošenih političara, masa ravnodušnih, koja se dotle ni za koga nije izjašnjavala, pohrli da prihvati novog heroja. Vremenom, oduševljenje ustupa pred razočaranjem (ništa se nije promenilo, i on je kao drugi) i ponovo nastupa period iščekivanja.

Putin je potpuno poremetio taj uobičajeni ciklus. On ne samo da stalno drži nivo koji su dostigli njegovi prethodnici, nego je udvostručio rejting. To će reći da je ne samo "poboljšao" predstavu o sebi u javnosti nego je njegov "sveti lik" zasenio likove njegovih konkurenata: svi ostali imaju mnogo manje glasova nego pre pojave Putina.

Sociolozi visoku Putinovu popularnost objašnjavaju njegovom "neodređenošću": za građane, on je još "svoj", još ga ne vezuju ni za kakve političke interese i ličnosti (postalo je nevažno da je "Jeljcinov čovek"), što se ljudima posebno sviđa, jer onda mogu da ga poistovete sa sopstvenom predstavom nacionalnog junaka, da mu pripišu ciljeve i odlike koje bi po njihovom uverenju morao da ima. Ako se tome doda i potreba za revanšom na Severnom Kavkazu - koja tinja u svakom Rusu, a verovatno i svakom žitelju Rusije izvan tog regiona - jasno je zašto je Putin, koji je postao simbol akcije za likvidaciju čečenskog terorizma i separatizma, tako brzo dostigao apsolutni maksimum u broju glasova koje mu daju kao potencijalnom predsedniku.