Mitrohinov arhiv (7)

Veliko razočaranje

Intervencija Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj 1968. podstakla je preispitivanja kod mnogih komunista. Postajalo je očigledno da se ideologija sve više i sve češće oslanja na nasilje protiv većine stanovništva, da tu nikakve demokratije nema i da je ceo projekat "realnog socijalizma" pred bankrotom. Još dvadeset godina realsocijalizam je izdržao, da bi na kraju propao sam od sebe i bez veće pomoći spolja. Mitrohinov arhiv pun je indikacija o sumnjama i frustracijama unutar tajnih službi Istočnog bloka

U devet sati ujutro 21. avgusta 1968, kad su sovjetske trupe već zaposele Prag, potpukovnik Bohumil Molnar, veteran StB-a (državne bezbednosti ČSSR) i saradnik Ivana Sjerova (bivšeg predsednika KGB-a) u gušenju mađarskog ustanka 1956, zbog čega je na poklon dobio gravirani pištolj sa posvetom, okupio je naročitu grupu oficira StB-a. Grupu je odabrao KGB, a zadatak joj je bio da uhapsi Aleksandra Dubčeka i njegove pristalice u Prezidijumu KPČS. "Lišavam vas slobode u ime radničko-seljačke vlade druga Indre", izjavio je on Dubčeku, koji nije bio preterano impresioniran; kasnije će reći da mu se činilo kako Molnar zaboravlja naučeni tekst.

Alojz Indra i ostali članovi kvislinške vlade čekali su u sovjetskoj ambasadi da im se kaže kako i kada će preuzeti vlast. Tu je došlo do promene planova: naime, Indra i njegova grupa obećali su KGB-u da će invazija dobiti podršku većine članova Politbiroa, ali to se nije desilo. Štaviše, pasivni otpor i opstrukcija širom zemlje postali su kao blato u koje se zaglavila sovjetska vojno-policijska mašina. Jurij Andropov je bio posebno zabrinut zbog stanja u StB-u, naročito u Prvoj upravi (spoljna špijunaža). Ta je briga imala svoje jake razloge: StB je, naime, bio možda najuspešnija "bratska služba" KGB-a, sa mogućim izuzetkom istočnonemačke HVA-e (orijentisane pre svega na Zapadnu Nemačku). Prsti i tragovi StB-a otkrivani su u nizu raznih zemalja Zapada i Trećeg sveta; ta je služba imala odlične odnose sa terorističkim organizacijama kakve su PFLP, PLO, "Brigate rose", RAF (Baader-Meinhoff), a u svoje veće uspehe ubraja i penetracije u zapadne službe (naročito CIA-u, o čemu kasnije) i veoma efikasnu naučnu i industrijsku špijunažu, do koje je Bloku bilo veoma stalo. Nije, dakle, čudno što se Andropov zabrinuo nad sledećom depešom praške rezidenture KGB-a:

"U Prvoj upravi StB-a raspaljene su nacionalističke strasti i dolazi do antisovjetskih ispada: uklonjena je sovjetska zastava, javljaju se antisovjetske parole, dolazi do incidenata sa sovjetskim vojnim jedinicama koje su poslate da čuvaju stare zgrade Prve uprave, obaveštajci beže u ilegalnost, vraćaju legitimacije i daju otkaze u znak protesta zbog dolaska sovjetskih trupa..." itd. Štaviše, partijski komitet Prve uprave StB-a u plenarnom sastavu izglasao je rezoluciju kojom pruža podršku Dubčeku i njegovom Politbirou, protestuje protiv intervencije i zahteva partijsku odgovornost kadra KGB-a infiltriranih u StB; drugim rečima - vrhunski bezobrazluk.

DESNE SNAGE: KGB će zatim otkriti da je rezident StB-a u Njujorku, kodno ime "Patera", uzalud insistirao kod češkog ministra inostranih poslova Jiržija Hajeka da - protivno dogovoru s Moskvom - pokrene u Savetu bezbednosti UN-a pitanje okupacije Čehoslovačke: "Ako ne pokrenemo to pitanje u Savetu bezbednosti, naš će nas narod s pravom smatrati za izdajnike", navode se njegove reči u jednoj depeši KGB-a do koje je Mitrohin došao. U Vašingtonu je rezident StB-a sa suzama u očima rekao Olegu Kaluginu, tadašnjem šefu odseka za političku špijunažu rezidenture KGB-a: "Moja deca će vas mrzeti zbog ovoga što ste uradili mojoj zemlji. Nikada vam neće oprostiti ovo što se desilo." KGB je nekoliko godina sistematski čistio StB od "desnih snaga", ali se ta služba više nikada nije vratila na prethodni nivo.

Šok zbog slamanja praškog proleća nije pogodio samo StB; od 1968. nadalje Mitrohin nailazi na sve češće indicije da ideološki monolitizam u KGB-u popušta i da se agenti, naročito duboko infiltrirani "ilegalci", prepuštaju "nepotrebnim i štetnim" preispitivanjima svoje uloge i uloge SSSR. Herojsko doba špijuna zbog ideje nepovratno je prošlo; više neće biti "veličanstvenih" agenata iz tridesetih godina niti njihovih legendarnih kontrolora; fanatična vera u pobedu komunizma i radničke klase koja je pokretala te ljude, kako na terenu tako i unutar KGB-a, bespovratno je iščezla. Ostale su samo tri vrste špijuna: avanturisti, plaćenici i birokrati. Razočarani legendarni špijun-ilegalac Konon Trofimovič Molodi (poznatiji kao "Gordon Lonsdejl" iz čuvene afere iz šezdesetih u Britaniji) umro je razočaran, od pića, ali je svom kolegi Džordžu Blejku poverio da je duboko nezadovoljan "birokratijom, nesposobnošću i neefikasnošću sovjetskog društva". Molodi nije krio svoje stavove i umro je marginalizovan, iako je sahranjen sa svim počastima i uvršćen u špijunski Panteon KGB-a. U arhivima je ostala jedna njegova depeša iz Londona, analiza šansi KGB-a za regrutovanje novih "veličanstvenih". U njoj Molodi rezignirano pokušava da objasni Centru kako više nema nade da se ponove uspesi iz tridesetih godina, kada su mladi idealisti verovali u komunizam, revoluciju i bolje društvo; jedino što u toj depeši ne piše sasvim doslovno jeste da je SSSR do kraja iskompromitovao ideju komunizma.

NEPRAVILNI STAVOVI: Agenti KGB-a u zapadnim zemljama, ali i u civilizovanoj i nekada bogatoj i demokratskoj industrijskoj zemlji kakva je Čehoslovačka, bili su izloženi velikim iskušenjima, tim većim koliko je uverljivost komunističke ideologije opadala. Arhivi KGB-a ne govore ništa o frustracijama i preispitivanjima agenata na terenu, o razočaranjima i gubitku vere; o tome govore arhivi drugih službi. Za razliku od svojih kontrolora i šefova u Centru, agenti na terenu su suviše dobro poznavali stvarnost i život na Zapadu i u jednoj Čehoslovačkoj da bi se zavaravali kako učestvuju u moralnom krstaškom ratu za odbranu socijalizma, a protiv zapadnog imperijalizma. U arhivima se, ipak, javljaju primedbe kako se agenti "ilegalci" ponekad vraćaju u SSSR sa "nepravilnim stavovima", ponekad toliko "nepravilnim" da ih je to koštalo karijere. U jednoj depeši iz rezidenture KGB-a u Budimpešti izveštava se o razgovorima "ilegalke" pod kodnim imenom "Erna" sa tamošnjim kolegama, dok se vraćala iz Moskve za Kanadu, gde je bila infiltrirana nekoliko godina ranije. Agent "Erna" je - kaže se u depeši - izrazila razne nedoumice: kako je Partija dozvolila novi kult ličnosti posle Staljinovog; zašto se lansiraju toliki "sputnjici" dok narod nema dovoljno da jede; zašto u Moskvi ona nije smela slobodno da govori ono što misli, jer su je očigledno čudno gledali, i u tom pravcu. Agent "ilegalac Gromov" (Vasilij Gordijevski), jedan od prvih infiltriranih u Čehoslovačku početkom 1968, govorio je svom mlađem bratu Olegu Gordijevskom (kasnijem rezidentu u Londonu koji je prebegao Englezima) da uči jezike da ne bi završio u nekoj rupi poput Bratislave ili Sofije, nego da bi živeo kao gospodin u zapadnim prestonicama. Agent "ilegalac Fjodorov", koji je takođe u Pragu radio pod lažnim imenom (Valter Brade), opisao je sovjetsku ulogu tokom "normalizacije" Čehoslovačke kao "ulogu saobraćajca koji samim svojim prisustvom uvodi red". Od ekipe "ilegalaca" ubačenih da podrivaju praško proleće 1968. njih nekoliko nije izdržalo moralne dileme i preispitivanja. Agent "Ala" (Galina Linickaja) pokušala je samoubistvo posle par godina, što se nije očekivalo od inače živahne i seksualno veoma aktivne inteligentne mlade žene; pominju se "povećani cinizam" i alkohol. Piće je bilo češća posledica: agent "Gromov" umro je od alkoholizma 1972, u 31. godini. Agent "Bohun" (Genadij Bljabin) i njegova žena lečeni su od alkoholizma posle boravka u Pragu.

OPROŠTAJ: Najteže posledice intervencije u Čehoslovačkoj i pratećeg opšteg razočaranja u komunističke ideale, međutim, KGB će pretrpeti zbog prebegavanja sve većeg broja sve važnijih špijuna na Zapad. Oleg Gordijevski, tada mlad i perspektivan špijun u rezidenturi u Danskoj, kaže da je intervencija bila "užasan dan i strašni događaj" koji je odredio dalji tok njegovog života. Posle nekoliko godina Gordijevski će postati jedan od britanskih agenata najdublje infiltriranih u strukturu KGB-a.

KGB je Čehoslovačku držao pod temeljnom i skupom kontrolom decenijama: njihovi su ljudi bili svuda, izveštavali Centar o svemu, pokrivali svakog iole sumnjivog; StB je znao svaki put kad bi Vaclav Havel kinuo, sve do poslednjeg dana novembra 1989, kad ga je izabralo za predsednika Republike.

Jedna epizoda iz tog vremena ilustruje urednost i temeljitost češke Službe državne bezbednosti: dan pošto je komunistički režim pao, na vratima stana jednog poznatog disidenta pojavila su se dva gospodina u belim mantilima, pokazali legitimacije, ušli i demontirali prislušne uređaje postavljene po stanu; onda su se oprostili i otišli.

(priredio: Miloš Vasić)