Kiridžijin odgovor

U ime Udruženja kiridžija Srbije, a u svojstvu generalnog sekretara, zahtevam da se moj kolega, po profesiji takođe sekretar, ali Direkcije JUL-a, javno izvini. I meni kao unuku dorćolskog kiridžije, i deci drugih kiridžija koja su članovi Udruženja kiridžija Srbije. Kiridžijstvo je jedno od najstarijih zanimanja u Srbiji: na pošten i zakonit način hranilo je hiljade familija i pojedinaca, mnogi kiridžijski sinovi i unuci danas su istaknuti lekari, slikari, novinari, rodoljubi, akademici (sam kiridžiluk jeste u izvesnoj krizi, ali i danas u Srbiji živi oko osam hiljada mahom penzionisanih kirijaša ogorčenih što su u tako uglednom listu kakav je "Politika" prikazani kao stalež gotov da proda državu, njen suverenitet i slobodu).

A upravo to napisano je i 7. decembra publikovano u "Politici". Sekretar nije otvoreno napao kiridžije, nije on seo pa napisao "Bio jednom jedan kiridžija"; pamflet je tobože namenio sudiji Ustavnog suda koji se [sudija] izgleda baš gadno izopačio što usled vlastite genetski predodređene zloće što zbog prostorne dimenzije njegovog rođenja. U referatu su nabrojane silne mane i zlodela neidentifikovanog građanina kojem je pozicija sudije ustavnog suda "pripala uz mnogo znoja i molbi istoj vlasti koju danas napada"; sekretar obznanjuje da je zli sudac napadao "najhrabriji narod na svetu, najhrabriju vojsku i policiju koju savremeni svet poznaje"... Moralni sunovrat neznanog kadije g. Simović slika tako živo da vam pred oči samo od sebe mora izaći izdajnikovo lice sa onim njegovim uvek ozbiljnim očima.

No, ja se udaljavam od teme, moje je da obrazložim ono što tišti nas u Udruženju. Evo dakle pasusa koji je izazvao gnev i gnušanje među srpskim ali i među kriridžijama iz drugih balkanskih država sa kojima naše Udruženje ima odlične odnose: "Sledeće mišljenje koje provejava o ovom bivšem pravniku jeste ono koje se tiče prostorne dimenzije njegovog rođenja [lepo rečeno]. Pored izražene karakteristike rastom visokih i dugovečnih ljudi, ljude ovog prostora, pa i našeg bivšeg pravnika, krasi i kiridžijstvo, kao dominantna karakteristika mentalnog sklopa. Rečju, sve je u životu trgovina. Možda je jedan od osnovnih razloga što se ovaj bivši pravnik našao u problematičnoj i nerešivoj situaciji i taj što je promašio svoju profesiju. Adekvatniji profesionalni angažman bi pronašao u oblastima spoljne trgovine ili u trgovini državom, njenim prostorom, suverenitetom i slobodom. Naš rođeni kiridžija greškom se odluči za bavljenje pravom, te po neadekvatnoj mentalnoj podršci organizmu završi među bivšim pravnicima. Toliko o onom što možemo nazvati genetskom uslovljenošću jednog ljudskog profila."

I onome ko ne zna ništa ni o kiridžijanju ni o pravu, jasno je da kiridžijstvo ovde ima krajnje pogrdno značenje i da je upotrebljeno sa namerom da se pravnik (bivši, sadašnji, budući, nama je svejedno) omalovaži, ocrni i ogadi svakom čitaocu "Politike".

Rekao bih da g. Simović ne zna baš tačno šta su i ko su kiridžije, čini mi se da on reč "kiridžija" smatra sinonimom za trgovca, a nije baš tako. Nemamo razloga da zbog toga odmah negodujemo, da plahovito uzvikujemo kako nismo mi trgovci - o trgovcima ne mislimo ništa rđavo. Kiridžija je najamni vozar, preteča današnjeg autoprevoznika, nije dakle trgovac i kiridžijsko geslo ne glasi "sve je u životu trgovina" (naš slogan bi, ako ga već moramo imati, pre glasio "sve je u životu saobraćaj", "sve je u životu transport" ili, mada zvuči pomalo hrvatski, "sve je u životu promet"), ali čak i ako između kiridžija i trgovaca ima dodirnih tačaka, nisu kiridžije te koje bi trgovale državom, njenim prostorom, suverenitetom i slobodom.

Od kolege sam na početku tražio samo da se kiridžijama javno izvini, ali reč po reč, red po red, sve sam bliži ideji da g. Simovića lepo damo sudu, pa neka po Zakonu o javnom informisanju dokaže da bi kiridžije sigurno ispiljarile gore pobrojane svetinje. Ne tražim neku određenu svotu kao odštetu, to bi odredio sudija za prekršaje, mi kiridžije nismo nikada uticali na pravosuđe, jedino bi bilo poželjno da kazna bude stroga odnosno visoka, pa ako pola svote ode državi a pola pripadne našem Udruženju - nećemo se žaliti. Uostalom, ovo je moj lični stav, godišnja skupština Udruženja je blizu (14. o.m. u "Komunalcu"), pa ćemo videti.

Neko će reći: što ste vi kiridžije na kraj srca, niko vas godinama nije pominjao, sad je prvi put neko vas potkačio i odmah - dževa do neba! Takvima ću reći da smo mi kiridžije među drugim, danas probitačnijim profesijama ono što je Srbija među drugim državama: boreći se naizgled za sebe mi spasavamo dostojanstvo javne reči, od kanonade proizvoljnih i neodmerenih ocena štitimo sve one koji nisu ni svesni da koliko sutra mogu postati kolateralne žrtve nekog međupartijskog ili ideološkog obračuna. Danas su zloupotrebljene kiridžije, sutra će to biti opančari, đumrugžije, kamenoresci.

"Bio jednom jedan pravnik" možda u svojoj biti jeste nevino štivo, domaći zadatak u kojem je za opšte dobro trebalo načinom sasma kulturnim nipodaštavati jednog nezahvalnika; u stilu "nemoj da ja nekome ovde" sekretar Direkcije JUL-a je neimenovanom mutantu skrenuo pažnju da ovako dalje neće ići. Zloćko može u referatu da se prepozna ili ne prepozna, njegovo pravničko udruženje može da se buni ili ne, advokatska komora isto, ustavni sud takođe, svi mogu da žmure i da ćute jer se tobože radi o metafori, nema imena i prezimena žrtve, ali mi kiridžije smo sebe tamo našli, crno na belo, u lošem svetlu: jedan uticajan, umalo da kažem i brojčano nadmoćniji sekretar se ničim izazvan nepravedno okomio na naš čestiti i slobodarski esnaf, i to će morati da plati, makar mi stvar gurali do Ustavnog suda u kojem sedi i bivši pravnik optužen da ima urođenu kiridžijsku odnosno izdajničku crtu.

*

Van našeg kirijaškog vidokruga i delokruga je šta će sa g. Simovićem biti u samom JUL-u, je li u njegovoj blagovremeno urađenoj zadaći reč o poželjnom sledbeništvu ili o plagijatu: poetika koja zaobilazi ime protagoniste i počiva na sintagmi "zli čovek iz Budve" biva, eto, razrađivana, na stranicama "Politike" pojavljuje se kao primenjena umetnost, pri čemu je g. Simović otišao korak dalje i od same učiteljice: neće da nam kaže ni je li njegov zli čovek iz Budve ili nije.