Dr Franjo Tuđman, 1922 - 1999.

Jedna karijera

Dr Franjo Tuđman otišao je u istoriju kao čovek koga je zapalo da proglasi i devet godina vodi nezavisnu Hrvatsku

Franjo Tuđman rođen je 14. maja 1922. u Velikom Trgovišću, selu u Hrvatskom Zagorju, nedaleko od Kumrovca, rodnog mesta Josipa Broza Tita. Posle osnovne škole Franjo je krenuo u gimnaziju u Zagrebu, pa u Trgovačku akademiju. Pod uticajem oca Stjepana bio je naklonjen levici, pa je 1940. čak i pritvoren zbog proslave Oktobarske revolucije.

Po proglašenju Nezavisne države Hrvatske, mladi Franjo Tuđman se sa ocem priključuje partizanima u Zagorju. Tu radi u partijskoj "tehnici": štampa letke i organizuje njihovo deljenje po Zagrebu i Zagorju. Marko Belinić, jedan od organizatora ustanka, imenuje ga skojevskim rukovodiocem Prvog zagorskog odreda. Saborci ga se sećaju kao namrštenog, "prjamalinjejnog" komesara; neki biografi (Predrag Matvejević) zameraju mu nedostatak hrabrosti i držanje podalje od fronta; drugi podsećaju da je maja 1942. "pao" u Zagrebu, ali i da je odmah uspeo da pobegne od ustaške policije. Tokom borbi u Zagorju 1943. njegov brat Stjepan gine. Kraj rata Franjo Tuđman dočekuje kao politički komesar divizije i načelnik Personalnog odelenja korpusa. Njegov otac Stjepan postaje vijećnik ZAVNOH-a.

Početkom 1945. major Franjo Tuđman sa suprugom Ankicom, koju je upoznao u partizanima, kao hrvatski kadar odlazi u Beograd na mesto načelnika Kadrovskog odseka Personalne uprave Ministarstva narodne odbrane, mesto osetljivo i politički veoma važno. Bez oca Stjepana i pomajke ostaje 1946: zvanična verzija te tragedije bila je da je Stjepan u rastrojstvu ubio svoju drugu ženu i sebe. Franjo Tuđman će, međutim, za to prvo optužiti ustaške teroriste "križare", a kad dođe na vlast u Hrvatskoj okriviće Udbu da mu je ubila oca.

Do 1957. Franjo Tuđman ostaje na mestu načelnika Drugog (kadrovskog) odelenja Personalne uprave SSNO-a, pod Ivanom Gošnjakom. U Beogradu su mu rođena i deca: Miroslav, Stjepan i Nevenka. Višu vojnu akademiju JNA završio je 1957. i postao je načelnik Personalne uprave. Razlozi njegovog napuštanja JNA 1961, kada je već bio general-major i urednik Vojne enciklopedije, nisu do kraja jasni. Sadašnja zvanična verzija tvrdi, naravno, da se gen. Tuđman sukobio sa "velikosrpskim i jugounitarističkim" generalima; neki svedoci kažu da je Tuđman preterivao sa isticanjem značaja hrvatskih partizana u NOB-u i da je polako klizio u nacionalizam. Bilo kako bilo, njegov odlazak u prevremenu penziju prošao je politički bezbolno, što ukazuje da nije bio u sukobu sa tadašnjim vodećim generalima i partijskom organizacijom u JNA. Štaviše, za njega je u Zagrebu osnovan Institut za historiju radničkog pokreta, kao partijska ustanova sa Bakarićevim blagoslovom, na čijem je čelu bio od 1. novembra 1961. do 4. aprila 1967, kada je isključen iz Saveza komunista zbog podrške Deklaraciji o hrvatskom književnom jeziku.

Kao direktor Instituta za historiju radničkog pokreta, Tuđman je pokrenuo časopis "Putevi revolucije" i bio njegov glavni urednik. Od 1963. bio je i predavač na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu, ali je uspeo da doktorira samo u Zadru 1965. sa tezom "Uzroci krize monarhističke Jugoslavije od ujedinjenja 1918. do sloma 1941". Ta je disertacija bila predmet osnovanih sumnji za plagijat, ali nije bila zvanično osporena.

Od 1967. na dalje, penzionisani general dr Franjo Tuđman intenzivno se druži sa nacionalistički nastrojenim intelektualcima kakvi su bili Šime Đodan i Petar Šegedin, ali i sa intelektualcima bliskim vlasti, poput Miroslava Krleže, Vlatka Pavletića i Većeslava Holjevca, legendarnog gradonačelnika Zagreba. Tokom "hrvatskog proljeća" 1969 - 1972, dr Tuđman ne odoleva iskušenju da se istakne, pa drži više žestokih govora. Zapao je za budno oko državne bezbednosti (što tada u Zagrebu nije bilo teško: hapsilo je redom i za mnogo manje od neoprezne izjave) i dopao zatvora. Legenda kaže da je Krleža za njega intervenisao kod Tita i da je Tito rekao: "Tuđmanu ne pakovati!". Dobio je dve godine, ali je odležao manji deo, vadeći se na slabo srce, za šta je imao lekarska uverenja; ironijom sudbine, to srce izdržalo je u proteklih šest nedelja bolest koja bi i mnogo mlađeg čoveka dotukla za tren oka... Početkom 1981. dr Tuđman je opet dopao zatvora, na tri godine, ovoga puta zbog mnogih izjava i intervjua stranoj štampi i televizijama. Opet je odležao nekoliko meseci, zbog slabog srca.

Na neki način dr Franjo Tuđman dobio je 1987. pasoš. Časa ne časeći, dr Tuđman kreće u Kanadu (od svih mesta) da se nađe sa tamošnjom ekstremnom hrvatskom emigracijom. Tamo upoznaje zanimljive likove, koji će kasnije napraviti karijere u novoj hrvatskoj vlasti, pre svega Gojka Šuška koji je držao franšizni restoran u lancu brze hrane Kentucky Fried Chicken (a ne piceriju, kako se pričalo); Šušak će fascinirati Tuđmana, biće njegov Mefisto i umreće kao njegov ministar odbrane.

Izgleda da je u Kanadi Tuđman potpisao svoj ugovor sa ustaškim đavolom koji će po svoje dolaziti narednih deset godina, sve do njegove smrti. Naime, emigranti su obećali i dali novac za buduću Tuđmanovu stranku, očekujući političke, ali i drugačije protivusluge. Stvarni iznos tih prikupljenih para nikada nije postao poznat; dan-danas se pronalaze nekakvi bankovni računi sa milionima skrivenih dolara, poslednji put u Australiji pre par meseci...

Krajem 1989. dr Franjo Tuđman i njegovi istomišljenici, uključujući i ekstremne emigrante koji su svi nekako dobili pasoše, a 1990. i one bez pasoša, osnivaju Hrvatsku demokratsku zajednicu. Na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj maja 1990, HDZ uverljivo pobeđuje zahvaljujući manje emigrantskim parama, a više tome što se komunizam Hrvatima smučio, što je Milošević u Srbiji već uveliko rasplamsao srpski nacionalizam sa svim teritorijalnim pretenzijama i revanšističkim apetitima i što se SKH-SDP godinama pravio kao da ništa ne vidi i ne čuje ("hrvatska šutnja"). Tokom predizborne kampanje dr Tuđman daje razne zanimljive izjave, od kojih se pamti ona da je "sretan što nije oženjen ni Srpkinjom, ni Židovkom"; od ispada pijane budale koja je mahala dečjim pištoljem na predizbornom skupu HDZ-a u Benkovcu, Tuđman pravi "pokušaj atentata", što je i danas državna dogma. Postavši predsednik tadašnjeg (do donošenja novog ustava) Predsedništva SR Hrvatske, on navlači lentu, šije bele uniforme za kasnije i uopšte sve više liči na latinoameričkog diktatora. Milošević mu u međuvremenu tiho pakuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj, infiltrirajući svoje operativce SDB-a, oružje i novac u Knin i Slavoniju... Nova hrvatska vlast to vidi i sprema se za sukob: polako se kupuje oružje u inostranstvu i povećava se broj rezervnih policajaca - od kojih će kasnije nastati Zbor narodne garde. Milošević i Tuđman sastaju se u Karađorđevu početkom marta 1991. i razgovaraju nasamo. Sastaće se još mnogo puta i niko neće posle njihovih sastanaka biti nimalo pametniji oko toga šta su se dogovorili. Sa sigurnošću se može pretpostaviti da su se dogovorili o ratu, o sudbini Srba iz Hrvatske i o podeli Bosne i Hercegovine. Biće i da su se dogovorili i oko toga da svaki put kad zapreti miran ishod i neki razuman dogovor dođe do nekog krvavog incidenta, jer se stalno tako dešavalo. Tuđman je Miloševiću verovao do kraja i bio je jedini čovek koji je Miloševiću zaista i iskreno verovao; Milošević ga nikada nije izneverio.

Ostalo je istorija.

Nije Hrvatskoj sve ni tu išlo glatko, a za to je najviše bio kriv sam Franjo Tuđman. Prvoborac i partizan, rehabilitovao je Nezavisnu Državu Hrvatsku i više nego simboličnim gestovima, proglasivši je "izrazom vjekovnih težnji hrvatskoga naroda"; odlikovao je i viđao ustaške ratne zločince; hteo je da bude moderni demokratski zapadni političar, ali je iskazivao antisemitizam i entičku isključivost; svojim podanicima uvek se obraćao sa "Hrvatice i Hrvati", a tek posle toga sa "i državljani Republike Hrvatske", a tako je prekršio i tekst svečane zakletve pred Saborom; nije imao nimalo razumevanja za sistem vrednosti parlamentarne demokratije, dok mu je sam pojam ljudskih prava bio potpuno stran; voleo je da bude istoričar, ali je istoriju izmišljao po potrebi i ćeifu; hteo je da bude i antifašista i prijatelj sa fašistima; hteo je da miri antifašiste sa fašistima tako što bi im kosti pomešao u mikseru i sahranio u Jasenovcu. Najgore od svega bilo je to što je otvorio vrata ustaškom revanšizmu u javnom životu Hrvatske.

Njegova je politika bila izraz anahrone opsesije devetnaestovekovnim šovinizmom i jevtinom pomodnom "geopolitikom". Umro je žaleći što nije anektirao barem pola Bosne, koja je bila njegova opsesija u opsesiji. Jedna od poslednjih ideja bila mu je upravo revizija Vašingtonskog i Dejtonskog sporazuma, ne bi li stvorio "treći entitet" u Bosni, kao zamenu za polumrtvu Herceg Bosnu. Bosanske Muslimane mrzeo je iz dna duše, verujući valjda u sopstvenu opsesiju Hantingtonovim sumnjivim teorijama o "srazu civilizacija" u kome će Hrvatska opet biti "predziđe kršćanstva".

U svojoj ambiciji da bude korifej svih nauka, dr Franjo Tuđman hteo je da bude istoričar, lingvista, filozof, antropolog i geograf - a sve to samo sa Komandno-štabnom akademijom JNA i sumnjivim doktoratom. Hrvate je proglasio za narod najstariji, neslovenskog porekla pritom. Hrvati su iranskog porekla (što je očita aluzija na "arijevsku rasu"). Tokom posete Turskoj proletos, u muzeju u Ankari dr Tuđman otkrio je jedan hetitski ćup sa motivom šahovskog polja, star 1800 godina, i odmah trijumfalno objavio da je hrvatska šahovnica očito starija nego što se misli i da treba odmah istražiti jesu li Hrvati poreklom od Hetita - ili, pak, obrnuto. Čak je i najnovija istorija revidirana u istom smislu, na način povremeno skandalozno bezobrazan: NDH je, osim za "povijesnu težnju hrvatskog naroda", proglašena i za "antifašističku silu"; u Jasenovcu su stradali samo "neprijatelji države, što je i normalno", a - uostalom - tamo i nije bilo tako strašno dok "komunisti nisu 1945. od Jasenovca napravili stratište Hrvata". Broj žrtava blajburškog pokolja ratnih zarobljenika 1945. uvećavao se stalno, da bi dostigao čak i 300.000 kod nekih egzegeta, dok je broj žrtava Jasenovca isto tako smanjivan, da bi ga saborska komisija pod predsedavanjem neoustaše Vice Vukojevića nedavno svela na neke dve hiljade, od čega oko 300 Jevreja. Vice Vukojević je onda izabran za sudiju Ustavnog suda Republike Hrvatske, uprkos užasavanju velikog dela hrvatske javnosti nad izveštajem njegove komisije i odbijanju Sabora da ga prihvati. Antisemitizam, prisutan u novijem opusu dr Franje Tuđmana, doveo ga je u nekoliko veoma tugaljivih situacija: prvo je morao da revidira englesko izdanje svoje knjige "Bespuća povijesne zbiljnosti" tako što je iz njega izbacio antisemitske ispade; onda je pokušavao godinama da bude pozvan u posetu Izraelu, ali ni najveći napori hrvatske diplomatije nisu pomogli.

Opsesija izmišljanjem novog hrvatskog jezika takođe je obeležila Tuđmanovu političku karijeru. "Bespuća..." nisu jedini naslov neprevodiv na bilo koji normalan jezik: "Usudbene povjesnice" dan-danas lome mozak i Hrvatima, a kamoli strancima, a naslovi poglavlja poput "Svedobna sveudiljnost genocidne činidbe" stvar čine komičnom. Dočekujući, sa lentom i u belim rukavicama, američkog predsednika Klintona koji je u Zagreb svratio da napuni gorivo i iz aviona izašao u patikama, farmerkama i pilotskoj kožnoj jakni, Tuđman je izjavio da je "srećan". Taj lingvistički skandal smirili su dežurni jezikoslovci objašnjenjem da je "srećan" "drevna hrvatska riječ koju su nam Srbi ukrali", pa je Tuđman - uz Nikolae Čaušeskua - postao još jedan državnik zbog čijih se gramatičkih grešaka menjala gramatika. O moralu i da ne govorimo: komunistički general, deda dvojice unuka iz mešanog braka svoje je kritičare nazivao "djecom oficira JNA i potomcima srpskih miješanih brakova". Pristao je da mu u Velikom Trgovišću podignu novu "rodnu kuću" i urede je kao da su mu roditelji bili obrazovani bogataši sa bečkim ukusom. Šta se moglo onda očekivati od njegovih sledbenika?

Deset godina vlasti HDZ-a uspelo je da "pretvorbom i privatizacijom" uništi čak i najuspešnije hrvatske indistrijske i trgovačke firme, da novac iz njih prelije u veoma duboke džepove hercegovačkih i drugih "tajkuna" i "bizmismena" i da stvori novu klasu politički i nacionalno podobnih skorojevića.

Dr Franjo Tuđman skromno se "ugradio" i tu: i on je za smešne pare kupio vilu u Nazorovoj, deložirao stanare i dogradio je; i on je primio ogromne honorare za svoje knjige i nije ih prijavio za porez; i njegova žena je upetljana u te poslove. Kad je pre dve godine otkriveno da je gđa Ankica Tuđman uložila nekih 200.000 maraka i četrdesetak hiljada dolara u gotovom na svoj devizni račun, a da predsednik to nije prijavio kao imovinu, ustavotvorac dr Smiljko Sokol ušao je u istoriju pravnih i ekonomskih nauka izjavom da "novac nije imovina"; dr Sokol je sada predsednik Ustavnog suda Republike Hrvatske. Sin Stjepan, kćer Nevenka, njeni sinovi Dejan i Siniša Košutić sjajno su se snašli u novom sistemu (Siniša takođe voli auto-trke, a Dejan ima banku koju je "sam stekao"); jedino sin Miroslav, šef obaveštajne službe, nije se obogatio - ima samo kuću na Braču, na zemlji svoje žene, ali on je uvek bio drugačiji i lomio se između odanosti ocu i sopstvenih drugačijih političkih uverenja.

Dr Franjo Tuđman otišao je u istoriju kao čovek koga je zapalo da proglasi i devet godina vodi nezavisnu Hrvatsku. Jednoga će se dana saznati puna priroda njegovih odnosa sa Miloševićem, koji mu je bio od velike pomoći i kome je verovao do kraja. Dr Tuđman pobedio je u ratu protiv Srba iz Hrvatske, koji taj rat nisu mogli dobiti ni u snu; njihova se tužna paradržavica srušila sama od sebe, jer ih je Milošević pustio niz vodu od samog početka. Uteha da je ostvario san Ante Pavelića i oslobodio Hrvatsku od Srba, "remetilačkog faktora", kako ih je sam zvao, slaba je uteha, jer bez Miloševića to ne bi nikad mogao. Dr Tuđman je izgubio svoj glavni rat, onaj u Bosni, uzdajući se u sopstvene himere i iluzije o "sukobu civilizacija" i ostalim "geopolitičkim" bedastoćama. Opsednut "geopolitikom", poverovao je Miloševiću da će lako dobiti "tursku Hrvatsku" - Zapadnu Bosnu.

Iza dr Franje Tuđmana ostaje, međutim, Hrvatska kao politička činjenica na Balkanu od čijeg se samog pomena pokojnik užasavao. Iz cele je njegove biografije jasno zašto je Hrvatska na Balkanu i zašto je on odatle silom izvući nije mogao, uprkos svojim naporima i retorici. Etnička isključivost, šovinizam, antisemitizam, prevrtljivost, pretencioznost, izdaja i pohlepa nisu osobine samo balkanske, ali ih je dr Tuđman video samo u Balkanaca, a ne i oko sebe i u sebi. Manija veličine, mesijanska uloga, sujeta sujetstva - mane su koje je dr Franjo Tuđman delio sa drugim balkanskim i inim liderima i ocima domovine, ali i to je ljudski, jer je čovek krhka posuda puna mana. Bog će biti milostiv prema njegovoj duši.