Stane Dolanc, titoista

Odlazak Velikog Gljivara

Epitaf Dolancu mogao bi da glasi: "Ovde leži jedan od najbolje obaveštenih ljudi u bivšoj državi"

Stane Dolanc je nestao iz političkog života Jugoslavije pre nešto više od deset godina, tačnije 13. maja 1989. godine, na svoj omiljeni praznik - Dan bezbednosti. To je bilo vreme kada su političke prilike u zemlji već nagoveštavale pluralizam, ali i sukobe i rat. Dolanc je važio za sivu eminenciju u saveznoj policiji i tajnoj službi, pa nije čudo da su ga se mnogi bojali. Utoliko je bio neobičniji obešenjački ton ljubljanske "Mladine", koja je pred kraj njegove karijere iz broja u broj Dolancu odbrojavala dane. Na funkciju člana predsedništva SFRJ, naravno. Dolanc je džentlmenski podnosio sprdnju na svoj račun i na kraju "Mladini" dao čak i intervju. Posle toga je praktično iščezao iz javnog života.

Tako je bilo sve do pre dve godine, kada su 12. decembra 1997. slovenačke novine objavile da je "bivšeg viđenijeg političara udarila moždana kap i da mu je život u opasnosti"...

COUNTDOWN: "Stane je ponovo bio u bolnici. Po drugi put ga je strefio moždani udar; nije dobro, ali ne da se on. Tek što je izašao iz bolnice, a već jede sve što ne bi smeo. Što je najgore - puši, k'o Turčin. Kaže da neće da se odrekne bar tog zadovoljstva... Al' i smršao je. Oslabio je četrdeset kila! Najvažnije je da piše; odlučio je da složi uspomene pošto, kako kaže, samo još on zna neke stvari, pa da mu nazovi biografi ne podmeću sve i svašta, kad ga više ne bude..." Tako je stanje svog najboljeg druga, u vreme kada se Dolanc još borio sa bolešću, komentarisao Mitja Ribičič, danas takođe političar u penziji, koji je nekadašnjeg "čoveka broj dva" u Titovoj Jugoslaviji uveo u svet visoke politike.

Tek kada je Dolanca snašla teška bolest, javnost je provirila kroz ključaonicu njegove sobe i saznala da ga nisu zaboravili nekadašnji partijski drugovi - između ostalih, na Odeljenju za intenzivnu negu bolnice u Jesenicama posetio ga je i njegov prijatelj Milan Kučan. To je u opozicionoj štampi izazvalo lavinu zlobnih opaski: "Dolančeva bolest nije tako strašan udarac za staru nomenklaturu, koliko za aktuelnog predsednika države Milana Kučana, koji je tokom ranih osamdesetih od njega životno zavisio, pošto je uz njegovu pomoć ustoličio sopstveni politički klan", pisao je desničarski magazin "Mag".

U trenutku kada se povukao u penziju, Dolanc je bio član Predsedništva SFRJ, predsednik Komisije za reviziju saveznog ustava i, narodski (i najkraće) rečeno, "siva eminencija Udbe". Pre toga je decenijama obavljao druge, ništa manje značajne funkcije; zahvaljujući Titovim simpatijama ali i svojim nesumnjivim sposobnostima, dobio je značajno mesto u partijskom vrhu. Mnogi nikako nisu mogli da ga zamisle kao penzionera; a kada se i to desilo, Dolanc, doduše, nije stajao u redu za hleb (uostalom, ni prilike u Sloveniji nisu takve), ali se povukao sasvim. Za svoje novo prebivalište nije čak izabrao ni novopečenu prestonicu (Ljubljanu), već se naselio u kolibi među Alpima, nadomak Kranjske Gore, u seocetu slikovitog imena - Gozd Martuljek (Šuma Martuljak - prev.aut.). Od tada smo svega dva puta čuli za njega. I videli ga, redovno, na tribinama, među publikom, kako posmatra smučarske skokove na obližnjoj Planiki, nevešto se krijući od kamera i radoznalaca ispod naočara i šeširića...

Tada se otresao nekog novinara, rekavši mu odlučno "Ne", kao odgovor na pitanje namerava li da zabeleži igde svoje uspomene, pa je utoliko bila zanimljivija Ribičićeva primedba da se konačno latio pisanja memoara.

Službeni deo biografije izgleda nekako ovako: Staneta je rodila majka Stana, domaćica, 16. novembra 1925. godine, u rudarskom mestašcu Hrastnik. Otac Stane je bio rudar, još od svoje trinaeste godine. U detinjstvu Staneta juniora nije bilo baš veselo, pa nije čudo da su glavna zabava bili sporadični preleti aviona. Iako poreklom iz siromašne porodice, od vršnjaka se izdvaja već u osnovnoj školi, kada su pedagozi u njemu prepoznali nadarenog učenika; učitelji su ga u poslednjem razredu škole besplatno podučavali, čemu može da zahvali što je prvu godinu gimnazije završio položivši ispite, te se direktno upisao u drugi razred. Na Junioru su socijalne razlike, sa kojima je rastao i koje je osećao i na sopstvenoj koži, ostavile neizbrisiv trag. Naučio je da ni u sportu nisu svi jednaki, a naročito ne kada su u pitanju fudbal i tenis. Sam je igrao fudbal, jureći za krpenom loptom, dok su deca vlasnika rudnika praktikovala tenis, iza visoke ograde jedinog teniskog igrališta u Hrastniku. Malog Dolanca nije toliko uzdrmao pubertet, koliko činjenica da su njegovi vršnjaci direktorovom sinu i ćerkici morali da skupljaju loptice, kako bi ušićarili neku paru. Tu je razlog što je Stane od malena omrznuo tenis (a zavoleo fudbal) i što će kasnije tom mržnjom sagledavati početke "klasnog, revolucionarnog instinkta".

Pohađao je bežigrajsku gimnaziju u Ljubljani sve do 1941. godine, kada mu se između kuće i škole isprečila državna granica, međa između Italije i Nemačke. (Slovenija je bila podeljena između sila Osovine.) U proleće 1942. godine Stane odlučuje da nastavi srednju školu, ali u nemačkom Gracu. Iz tog doba datiraju kasnije glasine o Stanetu u Hitlerjugendu. Bilo kako bilo, posle mature 1944. godine odlazi u partizane. Primaju ga u Partiju. Završetak rata za Dolanca znači početak vojne karijere, u kojoj ga čeka veliko razočaranje u trenutku kada je primio prvu oficirsku platu. Službuje, zajedno sa 14. divizijom, u Vojvodini i Hrvatskoj. Kada je divizija rasformirana 1947. godine, Dolanc je prekomandovan u Zadar, gde prvi put u životu vidi more. Do ranih pedesetih predaje političku ekonomiju na Višoj artiljerijskoj školi. Potom se vraća u Novo Mesto gde dobija zvanje zamenika tužioca Ljubljanskog korpusa. Želi da upiše studije, ali mu namera ostaje neuslišena, pošto mu pretpostavljeni ne dozvoljavaju nastavak školovanja.

Stane je uporan - odlučuje da zaobiđe pretpostavljene i studira "ilegalno". Ubrzo je otkriven i pozvan na raport. Čin mu je spasla desetka u indeksu; štaviše - dobija dozvolu da nastavi studije! Posle diplome počinje karijeru u Zagrebu, kao oficir kontraobaveštajne službe. U činu pukovnika KOS-a 1960. godine napušta vojsku. Razlog je prestižne prirode - odlukom slovenačkog CK-a u Ljubljani je otvorena Viša škola političkih nauka. Postaje direktor škole i putuje po inostranstvu.

APARATČIK BURNOG ŽIVOTA: Prelomna godina u Stanetovom životu je bila 1969. kada na IX Kongresu SKJ postaje član Izvršnog biroa CK SKJ. Širom su mu otvorena vrata partijske politike. Kasnije će se sećati da je u politiku "upao" sa 43 godine, dakle "relativno mlad", sa "političkim uverenjima skojevca", što sam interpretira kao "pogled ravno, malo levo, malo desno". Tačnije, u politiku ga je lansirao događaj u - Skupštini Srbije: "Sedim ja u srpskoj skupštini, kada mi priđe Mitja Ribičič, zagrli i kaže: 'Znaš šta? Malo pre smo se dogovorili da ti ideš u Izvršni biro, a ja za predsednika vlade.' Mitja je umeo da se našali, pa mu zato nisam odmah poverovao. Odgovorio sam: 'Idi ti lepo za predsednika vlade, a ja ću na voz, pravo u Ljubljanu.' Ali, Mitja se nije šalio; posle dva dana su me poslali u Centralni Komitet SKJ i Izvršni biro Predsedništva. Iste godine postao sam sekretar Predsedništva", sećao se Dolanc.

Dolanca potom postavljaju na mesto sekretara Izvršnog biroa jugoslovenskog CK-a. Tada je funkcija sekretara uvedena prvi put, sa mandatom na godinu dana, što nije smetalo Stanetu da je obavlja punih devet godina! U to vreme postaje Titova "mašina za obračun sa raznim nacionalizmima". Dolančeva filozofija je jednostavna: "Mora da bude sasvim jasno da smo mi, komunisti na vlasti u ovoj državi. Da nismo mi, bio bi neko drugi; ali to nije tako, niti će biti!" (Dolanc na vrhuncu obračuna s Maspokom 1972. godine.) Nije čudo što su mnogi baš u njemu videli glavnog organizatora obračuna sa "hrvatskim prolećem".

Stane je sve češće u Titovoj sviti i štampa ga prepoznaje kao "drugog čoveka u Jugoslaviji, odmah iza Tita". Dolanc, međutim, nije bio zadovoljan mestom u Titovoj senci; polako, ali sigurno, Stane je izrastao iz te senke, zbog čega ga je Jovanka otvoreno mrzela. Događaji s kraja sedamdesetih pokazali su da je Stane, kad hoće, zlopamtilo. U svakom slučaju, Jovanki nije ostao dužan...

Išao je sigurnim stazama - 1975. godine objavljuje knjigu "SKJ i samoupravljanje" i potpisuje nekoliko uvodnika za Titove biografije. Tito ga nagrađuje ordenom sa Redom junaka socijalističkog rada. Već tada je osvedočeni ljubitelj velikih sportskih manifestacija (koje rado komentariše), čime stiče popularnost među običnim svetom.

KOJI ARKAN? KOJI INTELEKTUALCI?: Opozicija ga je u ranim osamdesetim upamtila po čistkama, pošto je kao ministar policije protežirao progone intelektualaca, a terete ga i da je naručivao ubistva pripadnika jugoslovenske političke emigracije u inostranstvu... (Dolančev pulen je, između ostalih, bio i Željko Ražnatović Arkan.) Poslednji put kada mu je neko od znanaca pomenuo Arkana, pokaravši ga što je Ražnatovića lansirao u svet zločinačke politike, Stane je šeretski upitao: "Koji Arkan?!"

Aprila 1984. godine beogradska policija upada u stan Dragomira Olujića, hapsi i saslušava 28 intelektualaca, što je bio uvod u "Proces protiv šestorice". Jedan od njih, Radomir Radović, umire "pod nerazjašnjenim okolnostima". Dve nedelje kasnije Dolanc govori na proslavi 40. godišnjice organa bezbednosti, i tom prilikom prejudicira krivicu Vojislava Šešelja, kod koga je policija pronašla par nepoćudnih eseja. Sledi Šešeljevo hapšenje, a Dolanc izjavljuje kako je "policija sprovela raciju i kod jednog sociologa pronašla određene dokumente", koje je isti pripremao za štampu, a u kojima "piše o samo četiri jugoslovenske republike!". Za Dolanca je najveća jeres bilo Šešeljevo pisanje o nužnosti "da se sprovede dekardeljizacija i detitoizacija celokupnog sistema".

"E sada, kada smo ga pretresli i pronašli sve to, mi nismo demokrate, a on jeste?! I još nas napada da kršimo ljudska prava!" Obrecnuće se potom Dolanc na pominjanje Šešeljevog slučaja. Stane se kasnije pravdao da Šešelju nije ništa smeštao, budući da proces još nije počeo. Ironijom slučaja, upravo će Dolanc - na funkciji člana Predsedništva SFRJ - Šešelja amnestirati!

Stane Dolanc pada u neku vrstu nemilosti tek posle demonstracija na Kosovu 1981. godine, kada na konferenciji za štampu iznosi mnoštvo netačnih ocena. Njegovo izlaganje je razbesnelo mnoge - Srbi su mu zamerili što je prećutao suštinu nemira, a Albanci mu nisu oprostili što je zataškao brutalnost policije. Dolanc je tvrdio da je njegov stav oko Kosova jasan - posleratni razvoj Pokrajine opisivao je kao "najznačajniji period u istoriji Kosova...", a istovremeno je među prvima upozoravao na demografsku eksploziju albanskog stanovništva. Ukratko, bio je i ostao protivnik ideje da se albanski i slični problemi mogu rešiti stvaranjem nacionalnih država. Time je samo potvrđivao opasku o sebi kao "anacionalnom Slovencu". Što u Sloveniji, u kojoj se internacionalizam ili kosmopolitizam nikada nisu ukorenili, zvuči pežorativno, nešto kao "repa bez korena".

Beogradski mediji Dolanca nisu voleli, pošto je jedan od novinara zbog glasne šale na njegov račun morao da potraži novi posao. Ni ženski deo publike ga nije mario, a posebno ne posle 1986. godine kada je lično zabranio objavljivanje intervjua sa Jovankom Broz.

Je li onda čudno što mu se vremenom nakupilo ne samo mnogo neprijatelja već i nebrojeno kritičara? Među njima se našao i Dobrica Ćosić: "Stane Dolanc je bio, bar kako sam ga ja doživeo, najuticajnija ličnost brionske monarhije u celom njenom beskonačnom sumraku. Zajedno sa Edvardom Kardeljem predstavlja i personalizuje slovenačku politiku u Titovoj Jugoslaviji. Kardelj je bio mozak titoizma, a Dolanc je deceniju i po bio njegova pesnica. On je vladavini Tita, umornom od starosti, dao energiju alpiniste i okrutnost lovca na male zveri... Tito je sa Dolancem nadoknadio one sposobnosti koje su mu polako nestajale, a bez kojih njegova despotija ne bi delovala. To su: prepredenost, bezobzirnost, upornost pri sprovođenju pogrešne politike... Ne verujem da bi Kardeljeva 'samoupravna' destrukcija Srbije i utvrđivanje hrvatsko-slovenačke hegemonije bez Dolanca, njegove autoritarne volje i energije, bila tako uspešna." Tako Ćosić o Dolančevoj vladavini.

Slovencima se, naprotiv, pred kraj urezala jedna sasvim druga slika. Portret Velikog Gobara, kako je nazvan u šaljivoj rubrici "Rolanje po sceni" potkraj radnog veka, u vreme kada je pluralizacija društva od najopasnijeg čoveka u državi napravila lava od papira. Goba na slovenačkom znači pečurka, gljiva. Dakle, Veliki Gljivar iliti sakupljač pečuraka. To je, naime, bio Stanetov tajni hobi. Koja slika - voleo je da poput Kekeca skače preko urvina i u korpicu skuplja pečurke. Na tom putu su ga ponekad pratili najintimniji prijatelji. Otuda znamenita karikatura rastom malog Kučana, u obliku pečurke, i pokroviteljskog Staneta sa košarom nad njim. Ima onih koji kažu da je Dolanc poslednjih godina tako pedantno ćutao i zato da ne bi bunio duhove, ne samo zbog sebe (bilo je pokušaja da mu se organizuje jedan lep proces) već i da bi zaštitio politički reformisane i preživele drugove, kojima je njegovo pojavljivanje u javnosti otežavalo posao na domaćoj sceni.

Slovenački mediji su u ono malo prostora koji su posvetili Stanetu Dolancu naprasno našli novu dimenziju za spomen na osvedočeno anacionalnog Slovenca - da se Stane, naime, sve vreme borio (od policije nadalje) za što veći boljitak Slovenaca i što bolji položaj zvanične Ljubljane u bivšoj federaciji. I kasnije. Možda je to bilo u stilu "o mrtvima sve najbolje", uz koju se provukao i jedan naoko minoran detalj, koji uistinu odslikava svu aroganciju prema smrti broja dva u dvadesetmilionskoj bivšoj državi. Objavljeno je, naime, da je Dolanc umro u 75. godini života, iako ih je netom napunio 74. Detalji oko mesta i vremena sahrane zanimali su sedmu silu iz jednog jedinog razloga - da "uhvate" ko će se od aktuelnih političara (meta je, naravno, Kučan) prikazati na poslednjem ispraćaju.

Mada se zemljaci trude da minimalizuju njegovu ulogu, nema sumnje da će Dolanc u istoriji ostati upamćen i zapisan, iako su njegova dela kontroverzna. Za mnoge je Dolanc simbol represije u nekadašnjoj SFRJ; iako ima i onih, koji su preživeli strahote ratnog požara, i za koje će Dolanc ostati vizionar, koji se blagovremeno i pravim sredstvima obračunavao sa pobornicima šovinizama, "koji su na kraju razbili drugu Jugoslaviju".

Dolanc će ostati zapamćen i kao jedan od retkih koji karijeru nije završio kao konvertit, poput brojnih savremenika i "saputnika socijalizma". A i kako bi, kad je godinama posle pada Berlinskog zida ubeđeno ponavljao da veruje "u samoupravljanje"; ostao je dosledan i u kritici svih nacionalizama, pa i slovenačkog, iako je dobrim uslugama u ključnim momentima uvek bio na raspolaganju slovenačkom rukovodstvu. I kuriozitet - na samom kraju svoje karijere Dolanc je dokazao da je sposoban da prihvati čak i demokratske forme razmišljanja i komuniciranja; što mnogima od njegovih savremenika nije uspelo ni do danas.

Stoga bi njegov epitaf mogao da glasi: "Ovde leži jedan od najbolje obaveštenih ljudi u bivšoj državi". To znanje bi danas koristilo mnogima. Ali, sasvim sigurno, ne i Dolancu, koji se za dlaku izvukao da mu opozicija i nova vlast ne organizuju "masno" suđenje. Smrt je bila brža, a Stane Dolanc, ta "udarna pesnica socijalizma" i "poslednji Titoista", odneo je mnoge tajne sa sobom u grob.