Kopaonik
Dišite otvorenih očiju
Priče o srušenim žičarama nisu tačne, ali je savet onima koji se ove zime odluče da "udahnu Kopaonik" da se čuvaju područja potencijalne opasnosti od kasetnih bombi
Slogan "Udahnite
Kopaonik", ovogodišnji turistički poziv na zimovanje na ovoj planini, smišljen je
sa namerom da deluje kao da se ništa krupno nije dogodilo. Ponašanje tipa "koji
medved?", uostalom, standardna je forma koju predstavnici režima u Srbiji rado
koriste u situacijama koje nalažu da se nešto prikrije ili prikaže drugačijim.
Stvarnost je, naravno, na drugoj strani. Ova zimska sezona u jedinom ozbiljnom skijaškom
centru u Srbiji biće ove godine drugačija od svih prethodnih.
Glasine koje su u međuvremenu stizale do Beograda mogle bi se sistematizovati u dve osnovne grupe - geostrateške i sportsko-rekreativne. U prvima se tvrdi da na Kopaoniku nema više ni Vojske Jugoslavije ni pripadnika MUP-a Srbije, da se turističkim centrom povremeno prošetaju pripadnici KFOR-a, te da je 2017 metara visok Pančićev vrh teritorija Kosova. Ove druge kažu da su najvažnije žičare (čiji stubovi sežu u blizinu bombardovanih vojnih objekata), sravnjene sa zemljom, a da na stazama za skijanje sada ima bezbroj neaktiviranih nagaznih mina i kasetnih bombi koje predstavljaju nespornu opasnost za skijaše.
PEPEO HOTELA BAČIŠTE: Put od Beograda do lokaliteta Pajino preslo na Kopaoniku na kome se nalaze svi najvažniji hoteli i turistički objekti, preko Pojata, Kruševca, Brusa i Brzeća, dug je ravno 300 kilometara. Dva mosta na ovoj ruti, oštećena tokom bombardovanja, obnovljena su, a jedini vidljivi trag rata jeste potpuno srušeni most preko Rasine na delu puta od Pojata do Kruševca, koji istina nije bitan za one koji su namerili na planinu jer se neposredno pre njega, za pravac Kopaonik, skreće levo.
Prvo što će posetiocu privući pažnju kada ga put dovede skoro do turističkog centra jeste vrh Gobelja, strmi uspon u neposrednoj blizini hotela "Srebrnac". Na tom mestu više nema 140 metara visokog antenskog stuba po kojem je čitav taj kraj bio poznat kao Gobelja relej. Naravno, stub je bio jedan od ostvarenih ciljeva bombi, ali ni Direkcija za obnovu zemlje nije sedela skrštenih ruku - odmah je pored ostataka velike čelične građevine nikla mnogo manja metalna konstrukcija. Uostalom, ima li šta važnije od mogućnosti da se signal RTS-a vidi i u ovom delu Srbije?
Nema više ni hotela "Bačište". Srušen je i spaljen proletos jer su u njemu, navodno, boravile elitne snage jugoslovenske vojske i policije. Tabla sa natpisom "pazi mine" upozorava na potencijalnu opasnost. Od nekoliko stotina metara dugog zdanja čije je arhitektonsko rešenje bilo inspirisano letnjim stočarskim staništima - bačijama, koje je istovremeno moglo da ugosti 640 ljudi, nije ostalo bukvalno ništa. Samo nevelika betonska konstrukcija nekadašnje kamin sale i poznatog Kopaoničkog restorana koji je radio pri hotelu i gomila pepela i gareži svedoče da je tu nekada nešto bilo.
VRH BEZ RADARA: Već iz doline jasno su vidljive promene koje su se zbile na najvišoj koti planine - Pančićevom vrhu. Ogromne kugle koje su u okviru uvek dobro čuvanog zabrana - najpre JNA, a potom VJ - dominirale vrhom pretvorene su u gomile bezobličnog materijala koje se tek uz napor prepoznaju kao bivši radari, kažu nekada najvažniji u celoj Jugoslaviji. Od seljaka koji na malu kopaoničku pijacu u ovo vreme donose med, slatko i rakiju iz obližnjih naselja ne može se saznati mnogo. Oni ne znaju ili neće da znaju šta je, ko je i čije je "ono gore". Uostalom, i ranije su sa podozrenjem gledali na one koji usred zime, kada duvaju vetrovi i pada sneg, oblače plastična odela i upućuju se na vrh planine samo da bi se odmah potom sa njega spustili. Žika Đuričić, meštanin obližnjeg Belog Brda, godinama zaposlen na kopaoničkim žičarama, načuo je da bi vrh planine izgleda trebalo da pripada teritoriji Kosova. Kaže da helikopteri KFOR-a povremeno nadleću to mesto, ali ga cela priča detaljnije ne zanima. Stojanka Matić, provirujući iza bogate pijačne tezge krcate teglama meda, na pitanje šta se dešava na vrhu planine šturo odgovara "ne znam ja, sinko, o tome ništa", sugerišući da je svesna da se radi o važnom državnom pitanju u koje ona ne bi da se petlja.
Preostalo je, dakle, jedino da se na licu mesta utvrdi činjenično stanje. Žičara ne radi jer sezona nije počela. Može samo peške.
Nekadašnja radarska baza na vrhu Kopaonika potpuno je pusta. Kroz prazne vojne objekte i kosture radara, koji svojom veličinom iznenađuju tek kada im priđete sasvim blizu, sablasno fijuče vetar. Pored uobičajene stražarske kućice na ulazu iz snega izviruje tabla na kojoj piše da su pristup, snimanje i osmatranje najstrože zabranjeni. Nema, međutim, nikoga ko bi ovu zabranu sproveo u delo. Stupivši nogom iza žice ne ulazi se samo u "prostor pod objektima specijalne namene", kako se u turističkim kartama Kopaonika vodi Pančićev vrh, već neometano od bilo koga, bez provere i problema, na najvišoj tački Srbije, na teritoriju Kosova i prostor koji je pod kontrolom međunarodnih vojnih snaga. U konkretnom slučaju belgijskog bataljona koji se nalazi u sastavu francuskog vojnog kontingenta kojem je poveren severni deo Kosova. Belgijanci, izgleda, ne dolaze ovde, ali se priča da se njihov helikopter često nađe iznad Pančićevog vrha. Valjda tek da bi se pokazalo dokle je čije i ko je za šta nadležan.
Za ovako povučenu granicu Kosova i Srbije odgovoran je, kažu, nekadašnji prvi čovek Republike. U nameri da podvuče multietničnost Pokrajine, krajem pedesetih godina Petar Stambolić je opštinu Leposavić sa još dvadesetak manjih naselja, nastanjenih isključivo srpskim stanovništvom, pripojio Kosovu pa je nova administrativna granica podelila Kopaonik na južni deo koji je pripao Pokrajini i severni koji je ostao u Srbiji.
Uprkos nekim drugačijim mišljenjima baziranim pre svega na principu "što je babi milo", katastarske knjige precizno i neumoljivo odagnavaju svaku sumnju: Pančićev vrh sve sa vojnom bazom pripada katastarskoj opštini Guvnište, SO Leposavić, a graniči se sa katastarskom opštinom Šibačina, SO Raška.
Sve ovo nedvosmisleno znači da je čitav kompleks hotela i planinarskih domova u podnožju vrha, prostor gde se nalaze poznati "Konaci", elitni hoteli "Grand" i "KlubA", "JAT-ovi apartmani" i sve drugo zapravo tampon zona široka pet kilometara u kojoj, prema sporazumu VJ i KFOR-a, ne bi smelo da bude jugoslovenske vojske ni policije. Ova obaveza je na Kopaoniku samo polovično ispunjena. Vojske, naime, zaista nema, nekadašnja kasarna u kojoj je radilo i vojno odmaralište potpuno je prazna. Uz obostranu toleranciju izgleda, policijska stanica ostala je na svom mestu. Policajci MUP-a Srbije obavljaju za sada svoj posao, koji se na planini u prvom redu svodi na čuvanje javnog reda i mira i na regulisanje saobraćaja.
PANČIĆEV GROB: Kako
je VJ napustila vrh planine, a KFOR za sada ne vodi brigu o gostima, po prvi put posle
gotovo pet decenija moguća je, ili bar nema ko da je zabrani, poseta grobu Josifa
Pančića, koji se nalazi u centru vojnih objekata, neposredno uz ostatke jednog od
radara. Naučnik i prvi predsednik SANU sahranjen je krajem XIX veka u Beogradu, gde je
njegovo telo ležalo gotovo punih sedam decenija. Tek 1951, na inicijativu Akademije i
Planinarskog saveza Srbije, Pančićevo telo preneto je na vrh Kopaonika i položeno u
zemlju na najvišem vrhu Srbije. Malo je poznato da je Josif Pančić tu sahranjen sa
ženom i jednom kćerkom jer je takav bio zahtev druge njegove kćeri, koja je u trenutku
prenošenja tela bila još živa. Samo dve godine potom, vojska je ogradila to mesto,
počela da zida bazu i zabranila pristup. Do grobnice se, bez specijalnih dozvola, nije
moglo gotovo punih pet decenija.
Minijaturni Pančićev mauzolej čini nevelika kamena građevina sa krovom na četriri vode i mermernim obeležjem okrenutim na zapadnu stranu. Tokom rata bombe su padale u njegovoj neposrednoj blizini, pa su jedne domaće dnevne novine, odranije poznate po lakom i čestom otkrivanju zavera, zločina i senzacija, bez prethodnog uvida u činjenice objavile poveliki naslov - "Preoran Pančićev grob". Na sreću, nije tako, mada jedan sveži trag gelera na mermernoj ploči svedoči da je grob bio na strateški važnom mestu.
SKIJANJE UZ OPREZ: Kada je o čisto sportskim pitanjima reč, na Kopaoniku je na prvi pogled sve u redu. Priče o srušenim žičarama, među kojima je najčešća bila ona o dvosednoj uspinjači "Krčmar" čiji gornji stubovi prilaze najbliže bombardovanom vojnom objektu, nisu tačne. Skijaški kapaciteti nisu ovde potpali pod kolateralnu štetu, i svi su u punom broju, spremni da rade kada bude više snega.
Uz informaciju da su hoteli spremni za sezonu, ovu ocenu potvrđuje i Nebojša Premović, direktor opštih poslova "Geneks hotela". Ipak, on upućuje skijaše na oprez: "Sva su mesta na Kopaoniku na koja su pale kasetne bombe pedantno čišćena, ali će neki lokaliteti biti jasno označeni kao područja potencijalne opasnosti koja ne bi trebalo posećivati. Zbog toga", kaže dalje Premović, "žičara Krčmar neće ove sezone raditi, po principu, što je sigurno - sigurno je."
Na opasnost od neotkrivenih bombi upućuje i Miroslav Filipović iz uprave Nacionalnog parka Kopaonik. "Bombe su padale na dva lokaliteta", kaže on. "U okolinu nekadašnjeg hotela Bačište i na predeo pod imenom Bećirovac, a to je onaj deo vrha Kopaonika između skijaških staza Duboka i Krčmar koji, istina, nije nikada ni bio predviđen za skijanje, ali su skijaši tuda prolazili u nameri da skrate put." Filipović je uveren da su sve neeksplodirane bombe pokupljene, ali kaže da je Nacionalni park zajedno sa Geneksom preduzeo sve mere da se sumnjiva mesta označe.
Kopaonik narednih dana očekuje ozbiljniji sneg i prve posetioce. Od ovih drugih očekuje oprez. Dakle, "udahnite Kopaonik".
I za svaki slučaj, držite otvorene oči dok dišete.
Vladan Radosavljević
