Osećaj za oluju

Možete li da zamislite Slobodana i Miru u seriji Grlom u jagode?

U nedavnom intervjuu za Blic (10. 12. o.g.) Srđan Karanović je priupitan i kako bi, u kontekstu ove situacije, danas izgledali likovi iz njegove evergreen serije Grlom u jagode; Karanović odgovara: "O tome sam razmišljao samo u šali. Nastavak tog filma bi mogao biti posvećen jedino njihovoj deci, jer su oni definitivno prošlost. Mislim da je film Jagode u grlu koji su mnogi napadali zbog toga što im je srušio iluziju o seriji Grlom u jagode, a koji danas sve više ljudi ceni, označio, ne biološki, kraj tih ljudi. Taj film na neki način predstavlja intuitivni osećaj da dolazi kataklizma. Tu više ne bi imalo šta da se doda, osim da se možda pravi nova serija ili film o deci tih junaka koja žive u današnjem Beogradu. Plašim se da bi treći nastavak te serije bio mnogo, mnogo tužniji i zato i ne pomišljam da ga snimim."

Grlom u jagode jedna je od najznačajnijih i najkvalitetnijih TV produkcija u ukupnoj zajedničkoj istoriji svih SFRJ televizija i, svakako, "svetonazorni" amblem, paradni adut onoga što se nekada, pre radioaktivne "patriotske" mutacije, zvalo TV Beograd, i što nam danas izgleda kao neko zauvek izgubljeno nacionalno blago, nešto čega možda nismo ni bili dostojni, jer da smo to zasluživali, valjda bi umeli nekako i da ga sačuvamo od Nadirućeg Prostaka. Karanoviću je - kao i celom jednom naraštaju glumaca - serija donela i ugled i popularnost kakvu ne bi mogao da stekne ni desetinama filmova; utoliko mu je više hrabrosti, čak drskosti dostojne svakog respekta, bilo potrebno da se, umesto lagodne sequel-eksploatacije bazirane na starom dobrom principu više istoga, upusti u radikalan, "dekonstruktivistički", demaskirajući autorski poduhvat zvan Jagode u grlu, svojevremeno zaista prilično potcenjen i neshvaćen. Nema u tom filmu - snimljenom baš nekako uoči velikog srpskog sunovrata luciferovski maskiranog u vraćanje dostojanstva - nikakvih političkih proročanstava, hvala Bogu; ali, osećaj za oluju stvarno ne izostaje: deformisane ljudske olupine koje se grizu, pijano bauljaju i uneređuju se po onom nasukanom splavu dok Beograd tone u diluvijalnu magluštinu, slika su i prilika jednog naraštaja, po biološkoj prirodi stvari dominantnog u društvu, koji se upravo sprema da definitivno uništi svaki preostali trag vlastite Ljudskosti i svaki zametak životne šanse za njihove žrtvovane potomke, za koje već u tom času naslućujemo da će biti isti kao oni, osim što će biti gori.

Điđa Karanović je u pravu: verovatno bi neki epilog priče o Banetu Bumbaru, Ušketu, Goci, Rubirozi & comp. zatečenim na kraju ovog veka bilo bolje nikada ne snimiti, jer bi imao rezona samo kao horror u poređenju s kojim naivni američki Blair's Witch Project deluje kao čist sedativ. Jer, u njihovoj frankenštajnovskoj transformaciji nema baš ničeg "natprirodnog", i to je ono što ledi krv u žilama. Onostrano je uvek nekakav izlaz, bezbedna odstupnica od objašnjavanja, od odgovornosti. Banetu i društvu, međutim, vampirski zubi rastu još za života. Ako još bar malo držimo do vlastitog ljudskog digniteta, ako nismo sasvim otupeli, ljudi bi sa projekcije Jagoda u grlu II morali da istrčavaju vrišteći. Toliko bi to bilo nepodnošljivo. Razlog je, dakako, strašno jednostavan, my dear Watson: niko ne voli da ugleda svoj lik u ulozi Nesahranjenog Mrtvaca.

Grlom u jagode, naime, nisu nimalo naivna stvar; one se bave šezdesetim godinama, a to će reći vremenom sveopšte proklamovane "urbanizacije i modernizacije". Titoistički komunizam, da bi preživeo, otvara se ka Zapadu i zemlja se sve brže normalizuje, odmičući od fosilizovanih društava Lagera. Bane i društvo, beogradski momci i devojke, u malo čemu se razlikuju od svojih, recimo, pariških vršnjaka; u eseju "Kako je Bumbar postajao čovek" (v. Reč br. 35-36), Jovan Popov ukazuje na režijsko-narativne podudarnosti serije s filmovima francuskog "novog talasa", na autorske posvete i citate, ali i na činjenicu da, recimo, Bumbarovo oponašanje Belmondovih grimasa iz Do poslednjeg daha ukazuje da je baš to bila njihova "lektira" ranih šezdesetih... To je, dakle, onaj zinovjevljevski polet naše mladosti za generaciju rođenu četrdeset i neke... I sada, evo bolnog paradoksa: naraštaj Baneta Bumbara - dan-danas "u najboljim godinama" - bio je, zapravo, prvi naraštaj izravno opresiran, deprivilegovan, potisnut na marginu Velikom Ideološkom Pričom njihovih očeva. Ta deca komunizma, prva koja su cele živote proživela u Novom Društvu, bila su prvi programatski razmaženi klinci novije srpske istorije, bića koja su Veliki Očevi gurali u večiti pubertet da im ne smetaju u vladanju. Bekstvo u slobodu i individualnost bilo je moguće samo kroz (kontra)kulturu, ali i to je ostajalo na nivou kratkotrajnog mladenačkog samoopravdavajućeg ekscesa ovih pripravnika za malograđane: posao, brak, deca i ostalo već su ih čekali, pošto je u naučnom socijalizmu čoveku ionako sve bilo unapred obezbeđeno i zagarantovano... Otuda se sve te jagode morale zaglaviti u njihovim grlima. I onda je, krajem osamdesetih, taj naraštaj Novog Socijalističkog Malograđanina, Miloševićevom "antibirokratskom revolucijom" - a upravo je Slobodan Milošević vršnjak Baneta Bumbara i ekipe - izveo dvorski prevrat i uzeo kontrolu nad društvom u svoje ruke, poslavši Zaslužne Starce, doživotne Čuvare Plamena Revolucije, u penziju. I svi znamo, lele majci, šta je usledilo.

Da li ovo znači da je Bane-Bumbar-kao-metafora konačno zaseo na vlast? Nipošto. Odmalena drilovan da bude tihi saputnik revolucije, levo smetalo Istorije koje Gleda Svoja Posla, Bane ni u devedesetim nije mogao biti ništa drugo do reprezent nove (vele)gradske srednje klase kao žrtve još jednog Novog Poretka, ali žrtve koja je svoj nedostojni položaj veoma zaslužila. Šnjur su opet odneli neki drugi, ambiciozni došljaci iz tužne srpske provincije, bića koja su - dok je on gledao Belmonda, slušao Šedouse i želeo da nije odavde - oduševljeno savladavala sve lekcije o ideologiji Novog Društva, uvlačeći se u njegove Strukture i pripremajući jedno Još Novije, u kojem će oni biti glavni. U tom je smislu "antibirokratska revolucija" trijumf tog savršenog palanačkog malograđanina odgajenog na desetorazrednim derivatima Progresivnih Ideja. Možete li, naime, da zamislite mladog Miloševića, Banetovog i Ušketovog vršnjaka, u Grlom u jagode? Nema šanse. Ne uklapa se u žanr, čak ni kao negativac. Zamislite samo ovaj dijalog: "Maco, ajmo u bioskop, igraju Dvanaestorica žigosanih"? "Da li si ti normalan, da traćim vreme na to imperijalističko đubre, a upravo spremam dvanaestu tezu o Fojerbahu?!" Ne, ne. To baš ne ide. Jer, i Karanović je ipak izdanak češke, a ne britanske škole humora.